IZ AFRIKE U GRČKU, U KRALJEVSKO OKRUŽENJE: Bogata privatna zbirka umetnina, koja se nalazila u Belom dvoru, oduzeta je knezu Pavlu

Moji roditelji, koje je kralj venčao 23. oktobra, 1923. u Beogradu, radovali su se toj poseti. Za mene je to bila prilika da upoznam južnoafričkog premijera feldmaršala Smatsa i njegove sestre, koje su govorile afrikanski jezik. Jedna od njih je tvrdila da stalno vidi male ljude kako igraju oko njene stolice. Bila je toliko ubedljiva da sam poverovala da ih i sama vidim.

Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kad su se kralj, njegova supruga Elizabeta i njihove kćeri princeze Elizabeta i Margaret pojavili u Johanesburgu 5. aprila 1947. Moji roditelji su se privatno sreli s kraljevskim parom. Tada ih nisam upoznala. Bila sam u publici mahnito mašući engleskom zastavicom napravljenom od papira. Nisam znala u tom trenutku da ne mašem samo britanskom suverenu već i da se pozdravljam sa Afrikom, u kojoj sam provela sedam godina.

Otac je zamolio generala Smatsa da proveri sa britanskim Ministarstvom spoljnih poslova možemo li da odemo iz Južnoafričke Unije u Irsku, ali je stigao negativan odgovor. Pokušao je sa Švajcarskom, ali su Švajcarci takođe rekli „ne“ jer su imali problema s Titom.

Otac je mislio da će poludeti ako zauvek bude morao da ostane zatvorenik. Predložio je majci da pokuša da mu obezbedi grčki pasoš jer on više nije imao nikakav, a onda bi on uzeo ime Grof od Avale! Nadao se da će mu grčki kralj pomoći. General Smats, koga su moji roditelji zvali Pajtus, smatrao je da je moj otac nepravedno stavljen na stub srama i da se prema njemu i njegovoj porodici treba odnositi s mnogo više poštovanja.

Majka, moja guvernanta gospođica Hardi i ja napustile smo Afriku 1948. godine u letelici lokalne vlade dakoti DC3. Svakog dana smo leteli po sedam sati u kabini s neregulisanim pritiskom i meni je bilo muka ne samo od leta već i od užasne buke motora.

U Kisumuu sam jela najukusniji mekani beli hleb na svetu. Vrela belina aerodroma naterala me je da se munjevito zateturam nazad ka avionu. Tokom noći me je rashladio ventilator na plafonu vladine kuće u kojoj smo bili smešteni.

Sledeća stanica: Kartum. Tromi Nil se polako stapao s ljubičastim sutonom.

Aerodrom je postao samo sićušna tačka u pustinji.

KONAČNO – Grčka! Odseli smo u Fisiku, predgrađu Atine, kod moje bake velike kneginje Elene Romanove od Rusije, udovice princa Nikole od Grčke i Danske, koji je umro 1938. godine. On je bio solidan slikar, pisac i vrlo blizak prijatelj mog oca. Iako se moja majka plašila bake, ja sam se baki dopadala, pa je bila mila i nežna prema meni. Baka Elena je umela da opomene majku: „Pusti dete da radi šta hoće.“ Majka je ostajala u čudu jer su ona i njene sestre veoma strogo vaspitavane.

Zaljubila sam se u prelepog plavokosog nemačkog rođaka Karla fon Hesa, sestrića princa Filipa, vojvode od Edinburga, kome je tada bilo, kao i meni, dvanaest godina. Pokušala sam da mu napišem ljubavno pismo na nemačkom. On mi je samo rekao da je bilo gramatički neispravno i verovatno je bio u pravu jer ja i nisam govorila nemački.

Proveli smo nekoliko dana na Mikonosu, ostrvu sa trista šezdeset i pet crkava. Po jedna crkva za svaki dan u godini. Na ostrvu prepunom smokvinog drveća i morskih konjica koji su plivali vertikalno, što je pouzdan znak da je voda čista, bila sam jedina strankinja.

Bila sam mrzovoljna i majčina prijateljica Mika me je stalno opominjala zbog toga. Nisam imala preterano razvijen odnos s majkom, pa je ona za mene bila stranac.

Vratila sam se u Tatoi, na imanje grčke kraljevske porodice nadomak Atine, gde su živeli grčki kralj Pavle i kraljica Frederika, odnosno teča Palo i tetka Fredi. Igrala sam se sa svojim bratom i sestrom od tetke Tinom (Konstantinom) i Sofijom od Grčke. Tamo je bilo prelepih konja koje smo svakog dana jahali zajedno s pukovnikom koji je nosio monokl, a čije ime je bilo Papadijamantopulos ili tako nešto. Meni se sviđala mala razigrana arapska kobila po imenu Spita, što znači „iskra“, sve dok jednog dana nije protrčala kroz šumicu vukući mene za sobom kroz drveće i busenje.

GUVERNANTU gospođicu Hardi, koju mi deca nismo naročito voleli i na čiji smo račun zbijali šale, zamenila je francuska guvernanta jer je moja majka smatrala da je konačno došlo vreme da se u moje obrazovanje uvede element kulture. Jednog dana nas nekoliko dece je pripremilo odvratan kolač koji smo dekorisali pastom za zube nadajući se da ćemo njime poslužiti guvernantu Hardi.

Pružala sam pasivni otpor tokom svakodnevnih časova francuskog, gledajući kroz prozor i sanjareći o bilo čemu – samo da to ne bude francuska gramatika. Te nastupe dosade ublažavali su izleti na obalu i plivanje u moru.

U GRČKOJ smo ostali celog leta, a na jesen smo otišli u Ženevu da se sretnemo sa ocem, koji je konačno dobio južnoafrički pasoš i dozvolu da napusti Afriku i ode kuda želi.

Brat Nikola je još pohađao univerzitet, pa je on bio poslednji član naše porodice koji je napustio Afriku.

Nebo u Ženevi je bilo sivo i vreme hladno. Guvernanta je muku mučila s mojim francuskim, a ja sam se opirala koliko god sam mogla.

Jedne sumorne večeri u hotelu ponovo sam pitala oca hoćemo li ikada moći da se vratimo u Jugoslaviju.

– Ne, nikada nećemo moći da se vratimo. Prošle godine Titova vlada je odlučila da smo svi mi, uključujući i tebe, državni neprijatelji! To znači da nemamo imovinu, državljanstvo ni pasoš. Oduzeli su nam sve što smo posedovali, uključujući i moju privatnu zbirku umetnina u Belom dvoru. Mnogo se brinem za muzej koji sam osnovao, prepun divnih slika koje sam poklonio naciji. Nadam se da ni Nemci, a ni komunisti nisu ništa ukrali ili uništili. Ne postoji način da to saznamo. Znam da si skoro zaboravila srpski jer moraš da učiš druge jezike, ali od svahilija nećeš imati mnogo koristi u Evropi, pa bih želeo da dobro naučiš francuski.

U Ženevi sam se osećala klaustrofobično. Pomisao na nepregledna prostranstva Afrike izazivala je nostalgiju. Nedostajali su mi moja drugarica Džoan i moja mačka. Naročito sam bila tužna zbog mačke Friski. Ostavili smo je kod porodice Redživil, koja se o njoj dobro brinula. Kasnije sam čula da je živela čak dvadeset i dve godine. Kakva mačka! Bila je stvarno posebna.

ISPOVEST NA USKRS

PO PRAVOSLAVNIM običajima, sedam dana pre Uskrsa, tokom Strasne sedmice, jeli smo samo bareno povrće. Ponekad bismo dobili i malo alve, ali meso, riba i sir nisu bili dozvoljeni. Iako su bile divne, liturgije su se činile beskonačnim, naročito zbog toga što nije bilo mesta za sedenje. Volela sam miris tamjana i sveštenike koji su izgledali kao iz Biblije, ali nisam razumela ništa ni na grčkom ni na ruskom jeziku iako sam u ruskoj crkvi i sama volela da pevam. Baka mi je uvek govorila da Grci više ćaskaju u crkvi, kao da je liturgija nekakav koktel, dok se Rusi pristojnije ponašaju.Preporučeno mi je da na Uskrs odem da se ispovedim. Tako sam se našla potpuno nema ispred sveštenika sa bradom i tamnim očima. Moj grčki i njegov engleski nisu bili uopšte kompatibilni. Uskoro sam pobegla, nadajući se da je dovoljno već i to što izgledam pokajnički.

 SUTRA: