PIROVE AUSTRIJSKE FANFARE U BEOGRADU: Puna tri dana, po najžešćem mrazu, kralj Petar pratio je protivofanzivu srpske vojske

Pri tome je najviše polagao na uspeh Kombinovanog korpusa 5. armije i 18. divizije iz 6. korpusa. Naime, za vreme prodora Prve armije preko Suvoborske grede, neprijatelj je pokušao da ugrozi levi armijski bok strahovitim pritiskom austrougarske 18. divizije na položaje Užičke brigade na planini Krstacu koji je branila Užička brigada i da tako prisili srpsku 1. armiju da obustavi ofanzivu. Uprkos velikoj brojnoj nadmoćnosti neprijatelja, Užička brigada je 5. decembra slomila odbranu austrougarskih snaga na Krstacu i zauzela Beli kamen i Beloševac.

U časovima kada se front austrougarske Šeste armije lomio duž čitave linije, Poćorek je očekivao da će Peta armija napadom na srpsko desno krilo olakšati položaj Šeste armije. Međutim, izgubljeno vreme oko paradiranja po napuštenom Beogradu nije se moglo nadoknaditi. Naime, dok su srpske armije lomile odbranu austrougarske Šeste armije, u Beogradu su odjekivali pobednički zvuci fanfara i bat paradnog defilea u kome je učestvovao gotovo čitav Kombinovani korpus. Ulazak u Beograd slavljen je kao najveći nacionalni praznik, jer se poklapao sa danom kada je car Franjo Josip stupio na presto, pa je izazvao delirijum oduševljenja u celoj Habzburškoj monarhiji kao predznak potpune pobede. Delegiranim jedinicama Pete armije, koje su učestvovale na paradi i Dunavskoj floti, odobren je jedan dan odmora da u Beogradu uživaju slasti pobede. Ali, kada su glavne svečanosti privedene kraju, odjednom je, kao grom iz vedrog neba, u 19.45 časova, odjeknula krajnje dramatična vest koju je primio general Frank, da je cela Šesta armija u toku dana odbačena unazad. Dan određen za odmor bio je otkazan. Trupe, koje su paradirale Beogradom, odmah su upućene na front da se probiju u pravcu Aranđelovca za udar u pozadinu glavnih srpskih snaga.

Tada je za srpsku vojsku bilo od najvećeg značaja da trupe Odbrane Beograda i Obrenovačkog odreda, pod komandom generala Mihaila Živkovića Gvozdenog, održe svoje položaje na liniji: Varovnica-Kosmaj-Rogačko brdo-Slatina sa zadatkom da spreče prodor neprijatelja dolinom Ralje prema Mladenovcu i da održavaju tesnu vezu sa Braničevskim odredom u rejonu Smedereva. Budući da su ove trupe imale u svom sastavu oko 30 pešadijskih bataljona uglavnom trećeg poziva, 11 artiljerijskih baterija i Kombinovani konjički divizion, general Živković je, svestan odgovornosti koja je stajala pred njegovom armijom, tražio od Vrhovne komande da mu pošalje pojačanja u kvalitetnijim jedinicama. Vojvoda Putnik je delio njegovo mišljenje i, budno prateći ponašanje neprijatelja i razvoj protivofanzive triju armija na zapadnom frontu, čekao povoljan trenutak da odvoji potrebne snage za pojačavanje trupa generala Živkovića.

RAZVOJ operacija na zapadnom frontu otvorio je mogućnost Vrhovnoj komandi za slobodniji manevar trupama i omogućio slanje pojačanja Odbrani Beograda. Prva armija je u toku četvrtog dana protivofanzive, 6. decembra, uspela da potpuno ovlada vododelnicom između Kolubare i Zapadne Morave, natera neprijatelja na  povlačenje, pa je celim svojim borbenim poretkom prešla u gonjenje ka Valjevu. Osvajanjem Suvoborske grede otpočela je eksploatacija proboja neprijateljskog fronta. Armija  je istog dana uveče zanoćila na liniji Prostruga-Suvobor-Maljen. Međutim, Dunavska divizija prvog poziva, na inicijativu njenog komandanta pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, nastavila je gonjenje i u toku noći stigla do Cigulja i tako je ušla  čitavih deset kilometara ispred ostalih armijskih delova, što je kod trupa austrougarskog 16. korpusa produbilo krizu i pojačalo rastrojstvo u njegovim jedinicama. Grupe Druge i Treće armije takođe su prešle u protivofanzivu. Ovoga dana Druga armija je zauzela važan položaj - Kremenicu. Puna tri dana po najžešćem mrazu, stari kralj Petar pratio je početak protivofanzive srpske vojske iza fronta Druge armije. Posle uspeha Timočke divizije I poziva u napadu na Kremenicu, kralj je zaključio da je zagarantovan uspeh srpske protivofanzive, pa je, pri odlasku s fronta uputio čestitku vojvodi Stepanoviću za mudro upravljanje trupama s molbom da njegovu zahvalnost prenese trupama.

Budući da je, na taj način, razvoj srpske protivofanzive toliko napredovao da je austrougarska Šesta armija bila prisiljena na povlačenje na celom frontu, vojvoda Putnik je 5. decembra uveče naredio komandantu Druge armije da hitno uputi Timočku diviziju I poziva ka Mladenovcu radi upotrebe na tom delu fronta. Divizija je, prema saopštenoj maršruti, trebalo da stigne na odredište predveče sledećeg dana. U isto vreme vojvoda Stepanović je naredio da 11. šumadijski puk I poziva sa dve poljske brzometne baterije uđe u sastav Obrenovačkog odreda na sibničkim položajima, da bi što sigurnije ojačao zaštitu desnog krila svoje armije. Puk je na odredište stigao u toku naredne noći.

Iz postupaka i očekivanja obeju strana vidi se da se težište bitke počelo prenositi ka Kosmaju i Varovnici, sa levog na desno krilo fronta, pa su austrijski vojni pisci operacije na tom delu fronta s razlogom nazvali Bitkom kod Aranđelovca. Naime, uoči početka bitke na tom delu fronta, 6. decembra, austrougarska Peta armija - ojačana trupama iz Sremske armijske grupe dostigla je impozantnu snagu od ukupno 68 bataljona, i razvila se za napad na front Junkovci-Beljina- Stojnik-Sopot-Šurjanci-Mali Požarevac-Begaljica-Grocka, sa težištem prema Kosmaju.

U TOKU 6. decembra Prva armija je nastavila energično gonjenje neprijatelja ka Valjevu i izbila na liniju: Medvednik- Struganik-Maljen-Suvobor-Ravna gora. Užička vojska je razbila neprijatelja na Krstacu i prešla u gonjenje, čime je u velikoj meri olakšala dalje napredovanje Prve armije. Treća armija proterala je neprijatelja preko Ljiga. Narednog dana, Prva armija i Užička vojska su definitivno razbilli 16. korpus, čije je ljudstvo u paničnom bekstvu grabilo prema Drini i Savi s nadom u spas.

Napad neprijatelja na položaje Sibnica-Kosmaj-Varovnica nije uspeo uprkos velikoj nadmoćnosti Kombinovanog korpusa zbog neusklađenog dejstva ostalih delova Pete armije, jer je njen napad bio usmeren na dva divergentna pravca: na levom krilu protiv Obrenovačkog odreda (8. korpus) i na desnom krilu protiv varovničkog odseka (Kombinovani korpus). Mada je Kombinovani korpus predstavljao udarnu snagu Pete armije, s mukom je zauzeo Umčare i Drenje, položaje koje su branila malobrojna srpska zaštitna odeljenja, ali nije preduzeo gonjenje. Čim je bio obavešten da je neprijatelj zauzeo te položaje, osetivši da se počeo ocrtavati obuhvatni manevar austrougarske Pete armije, vojvoda Putnik je naredio generalu Živkoviću da se taj pravac dobro zatvori i obavestio ga da će mu Timočka divizija I poziva stići na raspolaganje sutradan ujutru. U isto vreme naredio je komandantu Druge armije vojvodi Stepanoviću da se ograniči na odbranu, a komandantu Prve armije generalu Mišiću da forsira nadiranje prema Kolubari. Trupe Odbrane Beograda su se sredile i, pre pristizanja najavljenih pojačanja, uspele da zaustave prodiranje neprijatelja dolinom Ralje.

PROPAST POĆOREKA

BUDUĆI da je Šesta armija zapala u duboku krizu bez nade da slomi srpsku ofanzivu, Poćorek je naredio Petoj armiji da, 6. decembra, preduzme odlučan opšti napad na Kosmaj i Varovnicu. Izgleda da je on tek tada shvatio da su kola krenula nizbrdo, pa je u naređenju generalu Franku saopštio da od ishoda napada Pete armije zavisi spasenje ili propast čitavog poduhvata. U cilju realizacije te zapovesti, general Kraus je forsirao napad 7. landverske, 19. domobranske i 29. pešadijske divizije. Međutim svi napori neprijatelja da slomi srpsku odbranu na položajima Kosmaj-Varovnica, 7. decembra, završili su se bez uspeha.

 SUTRA: VOJVODA PUTNIK MRSI POĆOREKOVE PLANOVE