OSIONI OKUPATOR NIJE OČEKIVAO SRPSKU OLUJU: Dolazak 1.300 kaplara iz skopskog Đačkog bataljona preporodio Prvu srpsku armiju

Pored ostalog, tome je doprineo i dolazak 1.300 đaka - kaplara iz skopskog Đačkog bataljona. Oni su popunili komandna mesta u osnovnim jedinicama - vodovima, koji su bukvalno ostali bez komandira izginulih u prethodnim borbama. U međuvremenu je stigla  pozajmljena artiljerijska municija iz Grčke, tako da je Vrhovna komanda mogla da uputi radosno saopštenje trupama da artiljerija ne mora više da štedi municiju. Samo posle nekliko duna srpska Prva armija se preporodila: umesto apatije sa položaja i iz bivaka odjeknula je pesma, a sa harmonika, koje se dugo nisu čule, razlegali su se zvuci brzog „Moravca“. S drue strane, Mišić je, na osnovu saslušanja zarobljenika, došao do podataka i o teškom psihičkom stanju u austrougarskim trupama, koje su, zbog izduženih linija i lošeg snabdevanja blatnjavim putevima, gladovale.

Na osnovu tih saznanja, general Mišić je zaključio da su nastupile najnepovoljnije prilike kod neprijatelja i najpovoljniji uslovi za odlučnu akciju srpske vojske. Drugog decembra 1914. obavestio je Vrhovnu komandu da sutra u 6 časova kreće sa svojom armijom u protivofanzivu, da je divizijama uputio odgovarajuću zapovest, pa moli da i druge armije pomognu napad Prve armije. Vojvoda Putnik je podržao Mišićevu inicijativu...

Novo radosno raspoloženje obuzelo je svu vojsku, koja nije navikla na tako dugo uzmicanje.

A i meteorološke prilike išle su Srbima na ruku: u toku noći jak mraz stegao je blatnjavi teren tako da je artiljerija mogla svom snagom da prati pokretom i pomaže vatrom napad pešadije. Čak je i stari kralj Petar, mada teško bolestan, došao na front Druge armije da prati operacije i hrabri vojsku.

Dok su srpske trupe vršile užurbane pripreme za bitku, austrougarska Šesta armija bila je uverena da je srpska vojska na izdisaju. Kombinovani korpus je u međuvremenu paradirao po razorenom i napuštenom Beogradu, pljačkao opustele domovs i  uživao u bahanalijama. Komandant korpusa general Kraus, poslao telegram caru o „herojskom“ osvajanju Beograda, kao doprinos  60-godišnjici carevog stupanja na „apostslski presto“.

NEPRIJATELj nije očekivao srpsku oluju. General Poćorek, osećajući se kao pobednik nad Srbijom, 24. novembra, je u telefonskom razgovoru sa ministrom rata baronom Krobatinom, izneo je svoje stavove o posleratnom regulisanju srpskog pitanja. U toku razgovora Krobatin je izjavio da je pristalica potpunog uništenja Srbije i njenog prisajedinjenja Austriji, a Poćorek je rekao da je skloniji ideji grofa Tise, koji nije bio pristalica potpunog priključenja Srbije Monarhiji, već je „mislio da bi trebalo da neposredno uzmemo u posed samo Beograd i Mačvu, dok bih JA (podvukao Poćorek svoju ličnu zamenicu u originalu rukopisa ) zastupao stanovište da bi trebalo čitav neprekidni teritorijalni pojas na desnoj obali Drine, na desnoj obali Save i na Dunavu, sve zaključno sa Gvozdenim vratima (u Đerdapu) dovesti neposredno u naš posed“. „Pored toga“, nastavio je Poćorek „trebalo bi oslabiti Srbiju na jugu izdašnim povećanjem Bugarske, a, eventualno, i na severoistoku ustupanjem odgovarajućih delova Rumuniji“. Na to je Krobatin dodao: „da i Sandžak bude naš sve do Mitrovice“. Najzad, završavajući izliv svojih apetita na srpske zemlje, Poćorek je već video pokorenu Srbiju, pa je obavestio barona Krobatina da je Hrvata „general-pukovnika (Stjepana) Sarkotića odredio za vojnog guvernera za okupirano područje Srbije,  te da mu samo treba dodeliti potrebno civilno osoblje (žandarme i finanse, poglavito Hrvate) moleći da se svi njegovi zahtevi o upućivanju potrebne žandarmerije prihvate i rešavaju hitno...“.

Narednog dana, on je premestio svoj štab iz Tuzle u Koviljaču. Puna 24 časa nije imao veze sa potčinjenim komandantima kao da je smatrao da je situacija toliko postala jednostavna da trupni komandanti mogu i bez njegovih saveta i direktiva da nastave operacije i privredu ih pobednosnom kraju. Kada je 1. decembra dobio izveštaj da su srpske trupe napustile Beograd, bio je uveren da je sa Srpskom vojsom svršeno, pa je razradio detaljan razmeštaj visokih štabova u „okupiranoj“ Srbiji: komanda pozadine Pete armije u Obrenovcu, pa zatim u Beogradu ili Smederevu, a Šeste armij' u Valjevu; za sedište svog štaba odabrao je „Beograd sve dok Kragujevac ne pripadne nama“.

U pogledu operacija zahtevao je od trupa da još samo malo pritisnu Srbe forsiranim nadiranjem krilnih korpusa s ciljem da uhvati Srpsku vojsku „u velika klešta“ u rejonu Kragujevca. Prema tom planu Peta armija dobila je zadatak da, pored Kombinovanog korpusa rokira i Osmi korpus sa centralnog strategijskog pravca na istok i da u velikom luku obiđe srpsko desno krilo, da snažnim udarom slomi odbranu trupa Odbrane Beograda i desno krilo srpske Druge armije na liniji Varovnica-Kosmaj-Sibnica-Venčane, da izbije u rejon Aranđelovca i sa istoka obuhvatiti srpske armije, koje su frontom bile okrenute prema severozapadu, da se obruši na njihovu pozadinu i prisili ih, u sadejstvu sa Šestom armijom kojoj je naredio da, posle odobrenog odmora i izbijanja Pete armije u visinu Aranđelovca, preduzme energično nastupanje prema Kragujevcu, te da zalamanjem spoljnih krila obeju armija, okruži i uništi srpsku vojsku u rejonu Kragujevca. On je bio toliko ponesen tom idejom kao da se u časovima odlučivanja pred njegovim očima pojavio lik samog Hanibala.

PRATEĆI pokrete neprijateljskih trupa, srpska Vrhovna komanda je tačno procenila namere generala Poćoreka, pa je, znalački koristeći predah, koji je on dao svojoj Šestoj armiji, blagovremeno dovršila novo grupisanje snaga na skraćenoj liniji fronta između Mladenovca i Gornjeg Milanovca za odbijanje neprijateljskog napada i pripremu protivudara.  Prva armija je otpočela napad sa sve četiri svoje divizije: Drinska divizija I poziva, Moravska II poziva, Dunavska I poziva i Dunavska II loziva, već su u ranim jutarnjim časovima probile prednje položaje 16. korpusa i, nadirući s obe strane puta koji vodi na Suvobor, koji čini vododelnicu između moravskog i kolubarskog sliva.

Trupe Prve armije su prvog dana ofanzive prodrle oko 10 km u dubinu neprijateljske odbrane.

Obaveštavajući vojvodu Putnika preko telefona iz Gornjeg Milanovca, gde je 29. novembra premestio svoj štab, o uspehu prvog dana ofanzive, dodao je: „Samo da izbijem na Prostrugu i Rajac, pa ćete već čuti za tutnjavu švaburije po Kolubari“... Sledećeg dana, 5. decembra, Mišić je telegrafisao o daljem uspehu njegove armije, koja je „jutros rano nastavila snažnu ofanzivu na celom frontu. Plena dosta. Zarobljenika dosta. Trupe su počele da izbijaju na glavnu vododelnicu“, zamolivši vojvodu Putnika da izda potrebna naređenja ostalim armijama. Sledećeg dana neprijateljski front na Suvoborskoj Gredi je probijen.

U popodnevnim časovima Druga i Treća armija takođe su prešle u napad na svom delu fronta. Time je otpočelo potiskivanje Šeste armije na celom njenom frontu. Jedino je napad Užičke vojske bio suzbijen snažnim otporom neprijatelja na Krstacu. Mada je zbog toga levo krilo Prve armije bilo izloženo mogućem bočnom dejstvu neprijatelja, Mišić nije bio uznemiren, već je bodrio generala Aračića rečima: „Ne daj se, Vule, živ u ruke“.

NAREDBA ZA NAPAD

U NAREDBI trupama za prelazak u protivnapad, general Mišić je upoznao svoje borce da je „stanje kod neprijatelja teško i žalosno“, da su njegove „trupe razbacane po našoj zemlji“, da im je moral pao na najniže grane, tražeći od svih starešina i vojnika da „ulože svu svoju snagu, hrabrost i požrtvovanje“ da neprijatelju „nigde ne daju mira i stanka dok ga ne uništimo i isteramo iz naše zemlje!“ Uveren u uspeh svojih trupa, koje je ponovo zahvatilo veliko borbeno oduševljenje, on je o svojoj odluci obavestio Vrhovnu komandu i zamolio da i druge armijs u isto vreme pređu u protivnapad. Vojvoda Putnik je iste večeri izdao direktivu armijama za prelazak u protivofanzivu.

 SUTRA: PIROVE AUSTRIJSKE FANFARE U BEOGRADU