SRPSKI STRATEŠKI POTEZI ZBUNJUJU OSKARA POĆOREKA: Užička vojska se istakla u toku borbi na Drini i na položajima za odbranu Valjeva

Usledile su višednevne teške borbe na čitavom frontu, ali bez odlučujućih rezultata.

Međutim, posle gubitka Maljena, sa koga je neprijatelj uspeo da zbaci Maljenski odred, i opšte iscrpljenosti trupa, general Živojin Mišić je zaključio da postoji realna opasnost da neprijatelj brzo ovlada grebenom Suvobora i da se uklini između njegove armije i Užičke vojske i da, prema tome, nema uslova za uspešnu odbranu na dotadašnjim položajima, pa je zaključio da je neophodno da povuče armiju za oko 30 kilometara unazad na skraćenu liniju i pogodnije položaje za odbranu na planinskim visovima zapadno od Gornjeg Milanovca: Lipa-Takovska Glavica -selo Šarani. Takvu odluku zasnivao je na pretpostavci da će naglim odvajanjem trupa od neprijatelja omogućiti da se vojska psihički odmori, naspava i dobije toplu hranu i tako pripremi za odlučnu bitku. U duhu te zamisli izdao je zapovest komandantima divizija 28. novembra, a uveče, preko telefona o tome obavestio Vrhovnu komandu.

Vojvoda Putnik bio je iznenađen odlukom generala Mišića i, u prvi mah, nije prihvatio njegove razloge za tako duboko povlačenje armije. Jer je Mišićeva odluka o povlačenju njegove Armije bezuslovno iziskivala da se Treća i Druga armija takođe povuku sa obale Kolubare i Ljiga, dakle sa položaja na kojima su trupe već bile pripremljene za prelazak u protivnapad. Putnik je posebno bio zabrinut za položaj Užičke vojske, koja je obezbeđivala levo krilo Prve armije, jer je bilo izvesno da bi neprijatelj, prodorom kroz nebranjeni prostor, ugrozio pozadinu sve tri armije i time kompromitovao dotadašnje značajne rezultate i ulogu Užičke vojske (komandant general Vukoman Aračić), koja je u svom sastavu imala Užičku kombinovanu brigadu od četiri puka II i III poziva (komandant pukovnik Ivan Pavlović), zatim Šumadijsku diviziju II poziva obrazovanu od dva puka II poziva i jednog puka I poziva (komandant pukovnik Dragutin Milutinović) i Limskim odredom koji je u svom sastavu imao i užički valjevski kadrovski puk (komandant potpukovnik Jevrem Mihajlović).

UŽIČKA vojska je u toku proteklih borbi obezbeđivala levo krilo Prve armije i zatvaranje pravca u dolinu Zapadne Morave. Ona se posebno istakla u toku borbi na Drini i povlačenja Prve armije sa Sokolskih planina na položaje za odbranu Valjeva, braneći širok front između Priboja i Bajine Bašte, posebno na položajima Kadinjača-Crnokosa štiteći bok Prve armije i pružajući neposrednu podršku Maljenskom odredu na Maljenu.

Mada je Prva armija, posle pada Maljena, izgubila oslonac na Užičku vojsku, ipak je Šumadijska divizija II poziva i dalje uspešno zadržavala neprijateljske snage koje su nadirale od Ražane i Divčibara i time olakšala povlačenje kako Užičke brigade sa Kadinjače i Jelove Gore, tako i, povlačenje Prve armije sa Suvoborske grede, sprečavajući da neprijatelj ugrozi bok i pozadinu Prve armije u toku njenog povlačenja na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca. Pošto je vojvoda Putnik, posle duže rasprave preko telefona sa generalom Mišićem o celishodnosti povlačenja njegove armije sa Suvoborske grede, odobrio njegovu odluku, on je istovremeno naredio da se i Užička vojska povuče na položaje za odbranu ovčarsko-kablarske klisure na liniji Markovica-Kablar-Kita kako bi i dalje mogla da štiti bok Prve armije, pa je zatim naredio da se Druga i Treća armija povuku sa Kolubare i Ljiga na liniju Sibnica-Medvednik-Belanovica. U okviru tih pomeranja trupa, za Putnika je najteže bilo to što je morao da naredi da i trupe Odbrane Beograda, bez borbe, napuste prestonicu i da se povuku na kosmajske položaje.

Odluka o napuštanju Beograda bile je bremenita ozbiljnim rizicima: mnogi ratovi u prošlosti završavali su posle jedne ili dve odlučujuće bitke ili padom protivničke prestonice. Mada je napuštanjem Beograda front mogao da se skrati za oko 40 kilometara, što je omogućilo povoljnije grupisanje snaga za preduzimanje protivofanzive sa novih položaja, ipak je postojala bojazan o negativnom odjeku među borcima saznanja o napuštanju prestonice, kao i činjenica da se time neprijatelju pružala mogućnost za šire manevarske poduhvate. No, uprkos svemu, svi su se morali suočiti sa surovom istinom. Posle duge analize okolnosti koja je nametnuta odlukom komandanta Prve armije, Putnik je razradio raspored snaga na novim položajima i plan za preduzimanje protivofanzive sa nove operativne osnovice. Tek kada je Putnik razmotrio sve elemente situacije i rešenja za nastavak borbi „stavio na papir“, prihvatio je razloge komandanta Prve armije za povlačenje na nove položaje, s tim što mu je naredio da na novoj liniji odbrane nasloni armijsko levo krilo na Galić radi osiguranja čvršće veze sa Užičkom vojskom.

Zatim je izdao zapovest Drugoj i Trećoj armiji da se povuku na liniju Motika-Belanovci-Stražara- Voban-Medvednik, Obrenovački odred na sibničke položaje, a trupe odbrana Beograda na Kosmaj i Varovnicu, a Užička vojska južno od Pranjana na liniju Kiša-Kablar.

ZBOG guste magle, koja je prekrila položaje i drumove neprijatelj nije uočio povlačenje Srba, pa je izostalo gonjenje. Kada je primećeno da su srpski položaji na Suvoboru, Kolubari i Ljigu napušteni i da je Beograd evakuisan bez borbe, u neprijateljskim redovima zavladala je prava euforija: to je protumačeno kao jasan znak da je Srpska vojska na kraju svojih snaga. Zanimljivo je da je obaveštajna služba Centralnih sila uhvatila i dešifrovala pomenuti telegram srpske vlade poslat posle sednics Vlade i Vrhovne komande u Valjevu, poslanicima u savezničkim zemljama, u kome je crnim bojama opisana sitacija vojske, s nalogom da vapiju za pomoć kod tamošnjih vlada i da ih uvere, ako u najskorije vreme pomoć ne stigne, posebno u artiljerijskoj municiji, da je propast neminovna. Uhvaćeni telegram još je više pojačao uverenje neprijatelja da Srbija broji poslednje dane.

Napuštanje Beograda u svetu je, takođe, shvaćeno kao jasan znak da je srpska vojska pred slomom. Takav utisak imao je i general Poćorek. Zaključio je da mu je potreban još jedan odlučan korak i da se ovenča slavom. U tom cilju naredio je da Kombinovani i Osmi korpus sa dotadašnjeg pravca, koji je vodio preko Kolubare u pravcu Aranđelovca, skrene ka Beogradu i da, posls osvajanja Beograda, Kombinovani korpus, obilaskom srpskog desnog krila, energičns produži nastupanje ka Mladenovcu za udar u pozadinu glavnih srpskih snaga na zapadnom frontu. Šestoj armiji produžio je trodnevni odmor, koji joj je odobrio posls izbijanja na valjevske položaje, za još tri dana, koliko je računao da je potrebno da Peta armija obilaznim pravcem dosegne Aranđelovac. On je čvrsto verovao da će nastupanjem Kombinovanog korpusa prema Aranđelovcu i Šeste armije preko Gornjeg Milanovca ka Kragujevcu, zatvoriti velika klešta oko srpskih armija i prisiliti ih na kapitulaciju.

Taj megalomanski plan skupo je koštao Poćoreka i austrougarsku vojsku. Dajući šestodnevni odmor Šestoj armiji, omogućio je srpskim trupama da se uredno povuku na planinski venac vododelnice između moravskog i kolubarskog sliva, da urede svoje položaje, da se odmore, konsoliduju svoje redove, popune novim ljudstvom, posebno nižim komandnim kadrom.

DRUGA ARMIJA STOŽER POBEDE

ZBOG upućivanja Kombinovanog korpusa da obiđe srpsko desno krilo i rokiranje Osmog korpusa u levo, austrougrsk general Oskar Poćorek je jako razvukao svoje snage i time olakšao položaj srpske Druge armije (protiv koje su dejstvovali ti korpusi). Tada je armija vojvode Stepe Stepanovića, posle tog rasterećenja, mogla da posluži kao stožer manevra srpskih snaga u predstojećoj protivofanzivi. Vojvoda Putnik je planirao da preduzme protivofanzivu prvo sa valjevskih položaja, a zatim sa Kolubare i Ljiga, ali opšte stanje trupa nije pružalo punu pouzdanost u njen uspeh. Sada je i neprijatelj, opčinjen nadom u brzu pobedu, praveći velike kombinacije, nesvesno išao na ruku Srbima.

 SUTRA: OSIONI OKUPATOR NIJE OČEKIVAO SRPSKU OLUJU