SRPSKA POBEDA NA CERU ODJEKNULA ŠIROM SVETA: Najveća zasluga za veliku pobedu u Cerskoj bici pripada generalu Stepi Stepanoviću

Dakle, uz vojvodu Putnika, čije je zdravlje bilo dosta narušeno, ponovo se nalazio energični Mišić, što je bilo od izuzetnog značaja u teškoj situaciji pred kojom ss nalazila Srbija u leto 1914. godine.

Naime, opasnost koja se tada nadnela nad Srbijom i celim srpskim narodom nije nikad bila tako zastrašujuća od Kosova naovamo. Posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda, koje je izvršio Gavrilo Princip na Vidovdan, 28. juna, u Sarajevu, svi faktori Austrougarske smišljeno su svaljivali krivicu na srpsku vladu, u jedinoj nameri da taj događaj iskoriste kao direktan povod za objavu rata Srbiji.

Austrougarska vojska, posle višednevnog strahovitog artiljerijskog bombardovanja Beograda i drugih pograničnih gradova i sela, otpočela je 12. avgustg invaziju preko donje Drine i preko Save kod Šapca. Pre početka ofanzive, austrougarski komandanti izdali su posebna naređenja o postupanju sa srpskim zarobljenicima i stanovništvom. U veoma opširnoj naredbi komandanta 9. korpusa generala Litgedorfa se, između ostalog, naglašava: „Rat nas vodi u neprijateljsku zemlju, koja je naseljena stanovništvom ispunjsnim prema nama fanatičnom mržnjom... Prema takvom stanovništvu svaka humanost i blagost nije ni najmanje na svom mestu. Naređujem da se za sve vreme ratnih operacija postupa prema svakome sa najvećom strogošću... Pre svega ne tražim da se neuniformisani ali naoružani ljudi neprijateljske zemlje, bilo da se nađu u grupama ili pojedinačno zarobljavaju, već se moraju bezuslovno poubijati“.

Ako se ima u vidu da su samo kadrovske jedinice i prvi poziv srpske vojske imali potpuno kompletne uniforme, a da su svi ostali borci, posebno treći poziv, pošli u rat uglavnom u sopstvenom građanskom i seljačkom odelu, jasno je kakva ih je sudbina čekala ako neprijatelju padnu u ruke.

O POSTUPANjU prema civilnom stanovništvu u toj naredbi ss kaže: „... Na ulici ne smeju stajati više od tri čoveka... Prema onima koji drže ruke u džepu, gde može biti skriveno oružje, ophoditi se s najvećom strogošću. Ni jedno zvono (na crkvama) ne sme zvoniti, oduzeti zvona ako je nužno. Ispred svake zvonare ima se postaviti po jedna patrola. Služba božja dozvoljavaće se samo na otvorenom mestu ispred crkve, ali nikako i propoved. Za vrems službe u blizini crkve nalaziće se odeljenje spremno za paljbu.“

Sa tako mračnim pobudama otpočela je austrougarska vojska napad na Srbiju. Međutim, njen strategijski raspored i operacijski plan nisu bili u skladu sa postavljenim ciljem. Već na prvi pogled mogu se uočiti protivrečnosti u njihovom planu operacija. General Poćorek je želeo da do 18. avgusta, na dan na koji pada carev rođendan, zauzme Valjevo i da to bude „Njegovom Apostolskom Carskom i Kraljevskom Veličanstvu“ rođendanska čestitka od njegove „verne vojske“ i Poćorekov lični dar. Međutim, Poćorek je Petu i Šestu armiju, koje su bile pod njegovom neposrednom komandom i namenjene ostvarenju tog cilja, koncentrisao ča velikoj međusobnoj udalječosti, razdvojene teško prohodnim planinskim zemljištem i usmerene paralelnim pravcima te zbog toga nisu bile u mogućnosti da se uzajamno potpomažu u borbama posle prelaska Drine.  Na sadejstvo Druge armije, čije je transportovanje, zbog ulaska Rusije u rat, trebalo da počne osamnaest dana posle mobilizacije, tj. 17. avgusta, moglo se računati samo nekoliko dana i to više u vidu pretnje, ali ne i jačim angažovanjem u borbi na srpskom frontu. Obuzet, pak, željom da cara obraduje osvajanjem Valjeva i da u tom cilju iskoristi prisustvo Druge armije na severnom srpskom frontu, Poćorek je naredio početak operacija pre nego što je Šesta armija dovršila koncentraciju i strategijski razvoj. Potpuno potcenjujući snagu srpske vojske, izdao je zapovest Petoj armiji da 12. avgusta otpočne forsiranje Drine bez realnog operativnog sadejstva Šeste i Druge armije.

Srpska Vrhovna komanda, oličena u dvojici velikih stratega, vojvodi Putniku i generalu Mišiću, i pored neizvesnosti o namerama neprijatelja u početku rata i potpunom podbačaju obaveštajne službe, znalački je uvodila u bitku potrebne snage na rešavajućim pravcima i time omogućila sigurnu pobedu svojim trupama. Ipak, najveća zasluga za pobedu u Cerskoj bici pripada generalu Stepi Stepanoviću, koji je pravilno procenio zčačaj Cera za ishod bitke, obrazovao Cersku operativnu grupu i ličnim prisustvom sokolio vojnike u prvim borbenim linijama, za razliku od generala Franka, koji je svojom armijom komandovao iz Janje, s druge strane Drine. Za zasluge u Cerskoj bici, koja je bila prva srpska i saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, general Stepanović je unapređen u čin vojvode, najviši čin u srpskoj vojsci.

POSLE proterivanja neprijatelja iz zemlje, srpski vojnici su naišli na stravične prizore masakra koji je austrougarska vojska počinila nad civilnim stanovništvom na privremeno okupiranim područjima. Samo u Pocerini, oko Jadra i u Mačvi zverski je poubijano i masakrirano 1.300 civila. Komandant Treće armije, general Šturm, je u jednom od brojnih svojih izveštaja sa gnušanjem javljao da su njegovi vojnici našli jednu ženu kojoj su neprijateljski bojovnici isekli dojke i kidali kožu sa njenog tela u vidu remenja. Lozanski profesor kriminologije doktor Arčibald Rajs, koji je na poziv predsednika vlade Nikole Pašića došao u Srbiju da posvedoči o tom nečuvenom razbojništvu nad civilnim licima, obavestio je svetsku javnost o varvarskom ponašanju trupa tobožnje „kulturne“ Austro-Ugarske, što je izazvalo zaprepašćenje u celom civilizovanom svatu.

Mada nije vršeno gonjenje neprijatelja posle dobijene bitke, što bi, razume se, dalo neuporedivo veće rezultate u konačnom bilansu ukupnih gubitaka austrougarske vojske, neprijatelj je, ipak, prema sopstvenim zvaničnim podacima, imao 600 oficira i 23.000 vojnika izbačenih iz stroja. U srpsko zarobljeništvo js palo 4.500 oficira i vojnika, a na bojištima neprijatelj je ostavio 43 poljska topa, 5 haubica i ogromnu količinu municijskih kola, pušaka, konja i razne ubojne opreme. Srpska vojska pretrpela je upola manje gubitke: 256 oficira i 16.045 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja.

Iako je posle dobijene pobede u Cerskoj bici izostalo gonjenje, srpska vojska je s ponosom i zasluženo slavila svoju pobedu. Vojska male Srbije porazila je carsku vojsku velike Habzburške monarhije, koja je brojem i opremom nadmašivala svog protivnika i, uz to, imala početnu inicijativu i po sopstvenom izboru odabrala pravac i prostor za bitku. Zbog toga je srpska pobeda na Ceru odjeknula širom sveta kao najveća senzacija. Kraljevsko-carska vojska pokazala se u svemu slabija od srpske, kako u pogledu obučenosti i borbenog morala vojničkog sastava tako i starešinskog kadra.

STRAŠNI PRIZORI

FRANCUSKI  publicista Anri Barbi, koji je bio u prilici da se lično uveri u zlodela nad civilnim stanovništvom, napisao je i ove reči: "Ja drhtim i pri pomisli na tu zločinačku gnusobu... vojske koja se smatrala za civilzovanu. Srbija i ovoga puta bolno lipti u krvi... ona jauče nad užasima, ali se ne sveti nad razoružanim neprijateljem".  Ti strašni prizori još više su  učvrstili odlučnost srpskih boraca da s najvećom odlučnošću brane svoja ognjišta i svoj narod. Svaki vojnik shvatio da Austrougarskoj nije cilj da samo vojnički pobedi Srbiju već i da uništi ceo srpski narod.  Upravo u tom saznanju ležala je odlučnost Srba da brane svoju otadžbinu do poslednjeg daha.

 SUTRA: MIŠIĆ ZA KRATKO VREME OBNAVLjA VOJSKU ZA BORBU