ŽIVOJIN MIŠIĆ DRUGI PUT NA UDARU "CRNE RUKE": U Beču je bila planirana Velika Albanija sa Kosmetom, Raškom i Podgoricom

Docniji istorijski događaji nedvosmisleno su potvrdili te mudre misli: Makedonija, zbog koje je i vođen taj rat, i dalje je jabuka razdora, i koja se i danas nalazi u tragičnom položaju i pritisnuta stranim uticajima i unutrašnjim razdorom.

Odmah posle završetka rata protiv Bugarske, Mišić je po drugi put stavljen u penziju.

Bolesnim karijeristima, u sprezi sa Apisovom „Crnom rukom“, koji su težili da se na lovorikama vojničkih pobeda dočepaju visokih položaja i odlikovanja, smetao je veliki ugled u vojsci pomoćnika vojvode Putnika, pa su, služeći se nečasnim intrigama, ponovo uspeli da uklone sa visokog položaja jednog od najtalentovanijih srpskih komandanata.

Kao povod za Mišićevo penzionisanje iskorišćena je albanska pobuna i upad albanske neregularne vojske na srpsku teritoriju u septembru 1913. godine. Dva dana posle zaključenja mirovnog ugovora u Bukureštu, 12. avgusta, objavljen je kraljev Ukaz o demobilizaciji srpske vojske. Radi zaštite državne teritorije od upada albanskih kačaka, do završetka obeležavanja međunarodne granice sa novostvorenom albanskom državom, ostavljena su tri kadrovska puka na levoj obali Drima, sa ukupno oko 3.000 ljudi (po nekim procenama u tim pukovima bilo je 5.460 ljudi). Austrougarska je, međutim, tokom celog leta sabotirala napore međunarodne komisije da obeleži granicu između Srbije i Albanije i, u isto vreme, slala u Albaniju oružje i oficire radi organizovanja i pripremanja Albanaca za upad na srpsku teritoriju. To je rađeno s namerom da se spreči mirna konsolidacija srpske uprave na novooslobođenim teritorijama i da se, na štetu Srbije i Crne Gore, realizuje plan grofa Berhtolda o velikoj Albaniji koja bi obuhvatila istočnu Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Rašku oblast i istočni deo Crne Gore sa Podgoricom. Srpska vlada bila je obaveštena o tim pripremama. Vrhovna komanda je smatrala da bi prema Albaniji trebalo držati 50.000 vojnika, ali je dr Laza Paču, izjavio da država nema novac za izdržavanje tolike vojske.

ALBANCI su, međutim, predvođeni austrougarskim i bugarskim oficirima, 20. septembra, izvršili iznenadni napad na srpska osiguravajuća odeljenja na Drimu, počinili strašan masakr nad nekoliko srpskih predstražnin četa i, nadirući sa oko 15.000 dobro naoružanih boraca, potisli srpska osiguravajuća odeljenja, zauzeli Strugu, Ohrid, Debar i prodrli do blizu Đakovice, Prizrena, Mavrova, Kičeva i Resna. Cilj je bio da posedanjem teritorija prema planu grofa Berhtolda stave velike sile pred svršen čin u pogledu teritorijalnog proširivanja u korist Albanije, zatim da izazovu pobunu stanovništva u Makedoniji protiv srpske uprave, i podstaknu Bugarsku da sa vojskom upadne u istočnu Makedoniju. Međutim, Srbija je brzo mobilisala tri divizije, razbila albanske neregularne trupe i ponovo zaposela strategijske položaje u severoistočnoj Albaniji. U isto vreme, koncentrisana je jedna divizija na Ovčem polju radi odvraćanja Bugarske od mešanja u srpsko-albanski sukob.

Epilog tog dramatičnog sukoba imao je teške posledice: oko 1.000 srpskih vojnika je poginulo, a dvostruko više je ranjeno u tim borbama. A krivica za te nemile događaje svaljena je na generala Živojina Mišića. Stavljeno mu je na teret da je on sačinio plan rasporeda i odredio jačinu trupa za obezbeđenje granice prema Albaniji. Činjenica je da su taj plan odobrili vojvoda Putnik i ministar vojni general Miloš Božanović, a ministar finansija dr Paču je odbio da odobri kredite radi angažovanja jačih snaga za obezbeđenje granice prema Albaniji kako je bilo predviđeno u prvom predloženom planu koji nije prihvaćen. Postojali su, dakle, razlozi da se pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti kojim bi bio obuhvaćen veći broj lica, uključujući i štedljivog dr Lazara Pačua, jer je, čuvajući državnu kasu od izdataka za vojsku, uticao na to da vojska nije mogla dobro da osigura državnu granicu, što je izazvalo stostruko veće štete i velike ljudske gubitke. Međutim, štap je prelomljen preko generala Živojina Mišića. Petog dana posle albanskog napada, 25. septembra, stavljen je u „stanje pokoja“ i time je, praktično, učinjen odgovornim za tragične događaje. Sutradan posle publikovanja kraljevog Ukaza o Mišićevom penzionisanju, organ crnorukaca „Pijemont“, u komentaru o napadu Albanaca, sveo je svoj komentar na konstataciju da je general Mišić penzionisan.

Time je „Pijemont“ samo potvrdio već izrečene optužbe o generalu Mišiću. Mišić je odmah posetio ministra vojnog generala Božanovića, zahtevajući da mu objasni razloge zbog čega je penzionisan. Božanović, inače član ,Crne ruke“, dao je potpuno neozbiljne odgovore čak i ne pominjući granični sukob.

Bezrazložno penzionisanje generala Mišića izazvalo je pravu političku buru u prestonici. Nijedne prestoničke novins nisu propustile priliku da se pozabave Mišićevim slučajem. Listovi bliski vladi, pravdali su njegovo penzionisanje kombinovanjem raznih protivrečnih obrazloženja, dok su opozicioni listovi, pa čak i ,,Pijemont“(!), napadali vladu što je iz vojske odstranila najsposobnijeg vojskovođu.

POŠTO je naprednjački list „Pravda“ u broju od 1. oktobra izneo tvrdnju da je odluka o penzionisanju Mišića doneta mesec dana pre albanske pobune, poznati istoričar Stojan Novaković je podneo interpelaciju u Narodnoj skupštini sa zahtevom da predsednik vlade Pašić u Skupštini objasni ko je odgovoran za štete nastale od albanskih napadača. Potom je grupa opozicionih poslanika podnela interpelaciju s teškim optužbama protiv radikalske vlade zbog bezrazložnog penzionisanja generala Mišića navodeći da je mesec dana pre albanskog napada rešeno da se Mišić ukloni iz vojske. Međutim, vlada je izbegla da kaže istinu o slučaju generala Mišića. Ali, budući da su stavovi vlade i opozicije i dalje ostali suprotstavljeni, rasprava se prenela na skupštinske sednice i u 1914. godini. Na sastanku Narodne skupštine, održanom 1. februara, opozicija je ponovo optužila vladu zbog toga što je bez stvarne krivice odstranila iz vojske „oficira koga u životu nije pratila ničija protekcija, i koji je, kao seljački sin, krčio sebi put svojom vrednoćom i trudom, stigavši i u sam Generalštab. Njegove ocene su takve kojima bi se teško mogao pohvaliti koji drugi oficir. On je u sudbonosnim danima za Srbiju provodio dane bez odmora i noći bez sna na službi u kasarni, prinoseći svojoj otadžbini i svom narodu ono što je najmilije i najdragocenije. Izgubio je zeta na Kumanovu u ratu sa Turcima i četiri strica u ratu sa Turcima i Bugarima. U napadu Arnauta ranjen mu je i sin“. No, Pašić, pritisnut „crnorukacima“, nije imao kuraži da kaže pravu pozadinu penzionisanja generala Mišića, već je svoj odgovor na podnetu interpelaciju obavio u neodređena obrazloženja, tako da je i ta debata završena bez poštenog vladinog odgovora i objektivne istine.

BEKSTVO IZ PRESTONICE

RAZOČARAN u sve i svakoga, Mišić je zaključio da je posls bezrazložnog penzionisanja njegova vojnička karijera zauvek zapečaćena. Odmah je kupio kuću u Prokuplju,  gde je po završenoj Akademiji, kao potporučnik, započeo mirnodopsku karijeru, u gradu koji mu je do kraja života ostao u najlepšoj uspomeni, kao najdraži garnizon od svih u kojima je službovao. Vratio se, dakle, u Prokuplje sa porodicom da uživa u uspomenama iz mladićkih dana, uveren da još ima divnih mesta i ljudi zbog kojih se valja boriti i patiti i, najzad, da ode što dalje od prestonice u kojoj se okuplja i grupiše ponajviše  nevaljalaca i podlaca, da ih više ne vidi i da ih zaboravi.

 SUTRA: SRPSKA POBEDA NA CERU ODJEKNULA ŠIROM SVETA