FELJTON - VOĐA USTAŠA OPTUŽUJE JUGOSLAVIJU ZA ATENTAT: Bivši NDH generali bili zaposleni raznim ministarstvima u Buenos Ajresu

Kada je uspeo da se okrene, video je mršavog čoveka, visine 1,70, koji je pobegao niz ulicu Imelman. Odmah je prebačen u sirijsko-libansku bolnicu. Pavelićeva ćerka, koja je učestvovala u intervjuu, ispričala je da je njen otac, kao dobar i vredan čovek, bio partner u građevinskoj firmi Instalaciones Ineo SRL, pošto nije mogao da se bavi advokatskom profesijom u zemlji. Višnja ne samo da je bila zakleti branilac svog oca i njegovih postupaka, već i veliki saučesnik, tako što je čuvala, uređivala i vodila računa o Poglavnikovoj pisanoj zaostavštini više od pola veka. Ona je negirala da je Jasenovac bio koncentracioni logor, već je govorila da je za nju bio radni logor za siromašne, ali da je funkcionisao mirno. Kako se ističe u članku, ta žena je u potpunosti negirala očevu krivicu. Višnja je tvrdila da su živeli od honorara knjige koju je njen otac napisao  protiv komunista, publikacije koju je objavio u Italiji i koja je prevedena na španski, a izdata u Buenos Ajresu.

U članku u listu La Rason pod naslovom „Pavelić optužuje jugoslovenske komuniste za napad: Vlada Beograda je 1951. godine tražila njegovo izručenje, da bi mu se sudilo“, od 17. aprila, navodi se da je policija bila rezervisana po pitanju ove epizode, ali da je nastavila sa istragom. U članku se navodi da je Pavelić, vraćajući se iz grada gde je ugovarao poslednje detalje oko proslave nezavisnosti koja je kulminirala događajima u nedelju, (odnosi se na nedelju, 14. april 1957.) bio žrtva atentata, za koji je okrivio jugoslovenske komuniste. Pavelić je tvrdio da je napadač pobegao ulicom Imerman u suprotnom smeru od njega. Nije mogao da vidi napadača jer je bilo veoma mračno i video je samo senku. Pavelićeva ćerka je u intervjuu rekla da se ponavljaju iste laži od prethodne godine. Kada ju je novinar upitao na šta misli, Višnja je ostala pri tvrdnji da je otkako je njen otac stigao u Argentinu, poštovao sve zakonske propise, da bi bio dobro prihvaćen. On je godinu dana ranije bio uhapšen, a njegova porodična kuća pretresana, ali je, kako je ova žena tvrdila, sve bila greška i on je odmah pušten. Ona je navela da tokom istrage kapetana Molinarija, čiji je predmet interesovanja bio njen otac, nisu pronađeni dokazi o iznetim optužbama i da je zato pušten. U članku se ukazuje na zahtev za izručenje koji je beogradska vlada podnela Argentini 1951. godine, putem note ministru Kanosi. U noti se navodi da se veliki broj ustaša i drugih ratnih zločinaca sklonio u Argentinu, među njima i Ivan Herenci, bivši general ustaške policije, koji je maja 1951. godine bio zaposlen u Ministarstvu javnih radova u Buenos Ajresu, pod imenom Huan Horvat. U noti se takođe navodi da je u zemlji bio još jedan bivši ustaški ministar Josip Balen, koji je u vreme slanja note radio u argentinskom Ministarstvu poljoprivrede, pod lažnim imenom Ivan Barac. Peronova vlada nije ispunila zahtev i nije objavila tekst jugoslovenske note. Godine 1955. istraživane su veze između Pavelića i Nacionalističke alijanse, ali rezultati nikada nisu objavljeni. Zahvaljujući atentatu, ova ličnost je opet bila u centru interesovanja.

U ČLANKU pod naslovom Poseban Dosije za Pavelića koji je napisao srpski pisac i novinar Branko Anđić u Buenos Ajresu, pominju se argentinski dosijei sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, a koji govore o terorističkim aktivnostima ratnih zločinaca. Iz objavljenih dosijea, a koji su pripadali Saveznoj žandarmeriji i argentinskoj Službi državne bezbednosti, došlo se do zaključka da Pavelić nije bio politički neaktivan nakon dolaska u Argentinu. Iz prepiske organizacije Hrvatski domobran sa organima unutrašnjih poslova postalo je jasno da je Pavelićeva grupa učestvovala u terorističkim aktivnostima 1950-ih godina, za koje nikada nije osuđena. On takođe pojašnjava da su u pismu jugoslovenskog Domobrana tadašnjem de fakto predsedniku Argentine Pedru Euheniju Aramburuu  od 28. jula 1956. emigranti bliski Paveliću optuženi za nerede na ulicama, paljenje crkava i terorističko delovanje, u ime svrgnutog peronističkog režima. Između ostalih, jedan od incidenata za koji je optužena Pavelićeva teroristička grupa bilo je i postavljanje bombe ispred ambasade Poljske u Buenos Ajresu 1955. godine. Članak otkriva razočaranje koje je zavladalo po otkrivanju ovih dosijea, zbog nedostupnosti podataka o Pavelićevom boravku u Argentini i o atentatu na njega, nakon čega se preselio u Frankovu Španiju gde je ubrzo umro. Uz prateći podnaslov „Teror kao cena za peronizam“, članak nam otkriva da su 1955. godine i argentinska štampa i jedan pripadnik parlamenta potvrdili da je Pavelić primao mesečnu sumu od 6.000 argentinskih pezosa za usluge udarnih snaga kao što je Nacionalistička alijansa.

Članak pod naslovom „Neshvatljivo bekstvo“ Jaše Almulija, srpskog novinara i pisca, od utorka, 30. aprila 1957. godine, u odeljku Danas u svetu lista Borba otkriva da je članak u francuskom listu Oror u ime svog javnog mnjenja i francuskog naroda – kada je dokazano da je jedan od najmonstruoznijih i najokrutnijih ubica rata ostao nekažnjen i boravi u Argentini – izrazio zabrinutost da bi argentinska vlada generala Aramburua mogla odbiti zahtev za izručenje ratnog zločinca Pavelića, koji je trebalo da bude predat sudu.

Nadali su se da će mu se suditi. Nepoverenje oko njegovog izručenja proizlazi iz činjenice da je argentinsko Ministarstvo spoljnih poslova odgovorilo na zahtev za izručenje Pavelića kao na zahtev za bilo kog običnog prestupnika.

U OVOM tekstu se tvrdi da je Ministarstvo spoljnih poslova ispravno postupilo u predaji predmeta argentinskom Ministarstvu pravde. Sud je pozvan da odluči da li će, na osnovu jugoslovenske optužbe i predočenih materijalnih dokaza, biti izručen za obično krivično delo ili ne, pa je do sudske odluke Pavelić stavljen pod policijski nadzor, kako se navodi u saopštenju francuske novinske agencije. Međutim, ceo plan je propao zbog Pavelićevog bekstva. Atentat, Pavelićev boravak u bolnici i intervjui koje je davao novinarima pokazali su da Pavelić boravi u Argentini. Još jedan razlog zbog kojeg je novinarska agencija postavila pitanje da li će do izručenja doći jeste činjenica da su južnoameričke zemlje imale svoja pravila i propise o izručenju političkih optuženika, pored toga što Argentina zvanično nije bila deo Savezne komisije za ratne zločine.

Uzimajući ovo u obzir, SFRJ je iznela optužbe koje Pavelića kvalifikuju kao običnog zločinca za krivična dela ubistva žena, dece i staraca u logorima Jasenovac i Stara Gradiška i za naređivanje paljenja tri sela i ubistva svih njihovih stanovnika bez obzira na njihov pol. S druge strane, Argentina je već izjavila da je prepreka za izručenje Pavelića činjenica da Argentina i Jugoslavija nisu potpisale ugovor o ekstradiciji.

Konačno, da su Pavelićevi zločini podrazumevani kao uobičajeni, protiv njega se mogla sprovesti hitna i žustra akcija, što je bilo tipično u argentinskom krivičnom zakonu, pa bi učinili sve da ga uhvate, kako u ime jugoslovenskog naroda, tako i zbog javnog mnjenja koje je zahtevalo da pravda stigne jednog od najgnusnijih ubica tog vremena.

Jaša Almuli je bio jevrejski novinar izuzetno posvećen očuvanju sećanja na genocid u Jasenovcu. Od 1956. do 1959. radio je kao spoljnopolitički komentator u Borbi. Od 1958. do 1960. bio je potpredsednik Udruženja novinara Srbije.

PVELIĆEVO IZRUČENjE

LIST La Nacion je objavio članak 17. aprila 1957. pod naslovom "Izručenje Ante Pavelića". U članku se navodi da je argentinski ambasador u Beogradu, gospodin Onorio Roigt (Honorio Roigt), prethodnog jutra posetio državnog podsekretara doktora Mladena Ivekovića.  Prema Jugpresu, poluzvaničnoj novinskoj agenciji, ta poseta je imala veze sa Pavelićevim izručenjem i tvrdili su da će jugoslovenska vlada verovatno obnoviti zahtev za ekstradiciju preko svoje ambasade u Buenos Ajresu. Obnavljanje ovog zahteva usledilo je nakon atentata na Pavelića 11. aprila u Buenos Ajresu, koji je otkrio njegovo prisustvo u Argentini.

 SUTRA: ??????????? ???????????