FELJTON - PAVELIĆEVO BEKSTVO IZ ARGENTINE: Dolazak bivšeg poglavnika u Španiji nisu sve ustaše dočekale raširenih ruku

On je tvrdio da su Pavelićevi telohranitelji čekali u bašti njegove kuće, i da su, kada su čuli pucnje, potrčali ka trgu. Misli se na trg ispred kluba AFALP. Pre svega, nema smisla da je Pavelić išao sam celim putem do svoje kuće u devet uveče, i da ga telohranitelji čekaju u bašti. Pavelićev telohranitelj je sve vreme bio s njim u vozu i u autobusu, kako su Milo i Blagoje i videli, sve dok se od njega nije odvoji nekoliko metara pre nego što su stigli do njegove kuće, pružajući nesvesno priliku Blagoju.

Pavelić je već prošao trg koji se nalazi ispred kluba AFALP, tako da nije bilo potrebe da telohranitelji idu tamo. Pavelić je pao na samo nekoliko metara od svoje kuće. S druge strane, Ivanišević piše da je u jednom trenutku, kada je Pavelić shvatio da ga neko prati, izvukao revolver i počeo da puca na Jovovića, ali je, zbog lošeg gađanja, bio toliko baksuzan da ga nijedan metak nije pogodio, tako da je Jovović, zbunjen počeo da puca na Pavelića. Kada je Blagoje počeo da puca na Pavelića, bili su na samo nekoliko metara jedan od drugog, baš kao što je planirao, zbog lošeg oružja koje je imao. Da je Pavelić imao oružje i da je pucao direktno na Jovovića, a bili su na svega nekoliko metara udaljenosti jedan od drugog, ne bi bilo šanse da ga nijedan metak ne pogodi, pogotovo što je, prema Ivaniševićevoj verziji, Jovović pucao kasnije, što u ovom delu potpuno gubi smisao. Jovović je zadobio površinsku ranu od metka koji je došao iz daljine, s leđa, i koji ga je samo okrznuo.

Četvrto, o načinu na koji je Blagoje pobegao iz Vrtnog grada Lomas del Palomar, Ivanišević tvrdi da je to učinio trčeći preko polja, prema Buenos Ajresu, ka Kilmesu, gde su mu bili prijatelji. Istina je da je Blagoje imao prijatelje u Kilmesu, kao što je bio njegov rođak Dujo, ali nije mogao pobeći preko polja pošto je bio ranjen u jednu nogu, a kada bi to shvatio vrlo malo bi mogao da trči. Pritom, Kilmes je 42 km od Lomas del Palomara, što je više od sat vremena vožnje vozom i nekoliko sati hoda, što znači da bi stigao sledećeg jutra. Nesumnjivo je da je ova verzija netačna. Blagoje je uspeo da se vozom sa stanice Palomar vrati u glavni grad, gde je metroom otišao da vidi svog velikog prijatelja Dušana Zekovića, u skromnom delu prestonice.

Osim ovih sitnih detalja koje su samo njegovi protagonisti mogli tačno da znaju, Ivanišević je vrlo pomno pisao o srpskoj imigraciji i ustašama u Argentini u raznim četničkim novinama širom sveta. Pored toga, celog života je neumorno radio za malu srpsku zajednicu, a pisao je i mesečni bilten Crkve Svetog Save u Buenos Ajresu, sa napomenama o pričama i vestima iz zajednice. Ivanišević je mnogo radio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i bio prijatelj koji je pomagao Blagoju na razne načine tokom njegovog života.

PAVELIĆ je, uz saučesništvo policije, pobegao neposredno pre hapšenja. Bežao je iz grada u grad prema južnoj Argentini, da bi prešao u Čile, odakle je pobegao u Španiju Fransiska Franka. Iako organizacija njegovih terorističkih aktivnosti nije prestala, nisu ga svi dočekali raširenih ruku u Španiji. Naprotiv, Maks Luburić nije sa simpatijama i radošću posmatrao Pavelićev dolazak, kao njegova grupa ustaša, i Poglavnik je morao da umre sasvim sam, trpeći jake bolove.

U vezi sa rivalstvom Pavelića i Luburića, njihovog komandanta koncentracionog logora u Jasenovcu, on je već u julu 1955. davao izjave u Španiji protiv Poglavnika. Nakon oslobodilačke revolucije u Argentini, Luburić je izjavio da je Pavelić bio saradnik diktatora Perona i da je organizovao udarne grupe da ga podrži. Luburić je medijima rekao da ne razume aktivnosti Pavelića i Vrančića na osnivanju Hrvatske peronističke stranke, koja je oduzela veliku podršku Paveliću od strane prognanika.

Ono što se dalje dešavalo je bilo delo bedne periodične lokalne politike. Pavelić od koga lokalna palomarska policija nije uzela izjavu, koja je samo pazila na njega i njegove interese; argentinska politička moć, koja je igrala igru večne birokratije sa jugoslovenskom Ambasadom, dok je Pavelić pred svima njima pobegao. Dok su oni jedni drugima slali pisma i zamerke, sve policijske filijale ostajale su slepe za Pavelića koji je kroz celu Argentinu, ka jugu, kilometre i kilometre prešao autom, bežeći teško povređen.

Šta se desilo sa Blagojem nakon atentata? Njegov život je mirno proticao, bez straha.

Blagoje nije poznavao strah. Prvo se od svega udaljio tako što je otišao na ostrvo Kurasao, gde je boravio neko vreme i bavio se uvozom i izvozom. Kasnije se vratio u Buenos Ajres, gde je otvorio svoj bar Aleks u srcu Buenos Ajresa, posvetio se metalurškoj industriji, prodajući čelične strugotine argentinskim železnicama, putovao je severnom Argentinom baveći se uvozom i izvozom prehrambenih proizvoda sa Brazilom i Paragvajem dok se konačno nije skrasio u metalurškoj industriji osnivanjem sopstvene fabrike, kada je upoznao Gladi čime je otpočelo najvažnije poglavlje njegovog života, ono koje će dati stabilnost i smisao čitavom njegovom postojanju, izgradnjom porodice. Blagoje se ostvario kao otac i muž, i to je bilo nešto što se u svakom trenutku moglo primetiti

DANA 9. aprila 1957. dogodila su se dva događaja: s jedne strane, svetu je otkrivena jazbina u kojoj se krio vuk, a potom i njegovo bekstvo ka slobodi, slobodi za koju on nije shvatao da je prolazna i da će trajati samo onoliko koliko traje let do Španije. S druge strane, Pavelić nije razumeo da je 9. april 1957. godine u 9 sati uveče, bio dan kada mu je potpisana smrtna presuda. To je bio dan njegovog konačnog suda, onog koji je na sve načine izbegavao od 1945. Želim da dam omaž Gidonu Hausneru, tužiocu koji je izašao pred izraelski sud da sudi Adolfu Ajhmanu, 11. aprila 1961. godine, a koji je rekao da: „Nije on jedini koji govori u sudnici, već je pored njega bilo šest miliona tužilaca, koji nisu mogli da ustanu da ukažu na krivca i kažu ’optužujem’, pošto je njihov pepeo razvejan po Aušvicu i Treblinki“. Isto tako, 9. aprila 1957. godine, u nedostatku države ili bilo kakvog suda koji bi bio spreman da sudi Anti Paveliću, Blagoje Jovović je stao ispred svih tih anesteziranih sudova i rekao: „Optužujem Antu Pavelića za genocid“, ali on nije bio sam tog dana, već ga je pratilo milion nevinih duša, beba, dece, adolescenata, mladih, žena i trudnica, muškaraca i staraca, koji nisu mogli da stanu pored njega, pošto im je pepeo razvejan, njihova osakaćena tela bačena su u stotine hiljada bunara, ili su obezglavljeni ili bačeni u reke. Milion duša iz Jasenovca, Stare Gradiške, Lobora, Jablanca, Mlake, Brošćice, Uštice, Jastrebarskog, Gornje Rijeke, Gošipa, Kruščice, Loborgrada, Đakova, Koprivnice, Paga, Tenja, Prebilovca i još toliko mesta stajalo je uz Blagoja Jovovića u toj mračnoj ulici Imelman y Mermoz, 9. aprila 1957, u Vrtnom gradu Lomas del Palomar, provincija Buenos Ajres, u Argentini.

Ali Blagoje nije završio misiju. Ostavio je poruku potomcima. Sada ostaje da država zasuče rukave i da uloži sve napore u borbi protiv zaborava, da se uvek seća šta je bio Jasenovac i da udvostruči napore da se na međunarodnom nivou proglasi genocid nad srpskim narodom u NDH. Sada je na međunarodnoj pravdi da uradi ono što nije uradila pre 79 godina. Na 25. godišnjicu smrti Blagoja Jovovića, 2. juna 2024. godine, desilo se baš ono što mi je prijatelj u Beogradu rekao: tog 2. juna Blagoje je otišao tamo gde su Miloš, Lazar i drugi srpski heroji, oni koji žive gde sunce sija.

PASOŠ PLAĆEN SVIM ZLATOM

ŠTO SE tiče Pavelićevog hapšenja, jasno je da nijedna policijska kontrola ili vlada nije bila spremna da ga uhvati ili pritvori. Šta se sve može postići zlatom i krvlju preminulih! Uhvatiti Pavelića? Koji je 1945. pobegao iz Zagreba u automobilima natovarenim nakitom, robom i zlatom. Prešao je mnoge zemlje i uvek se izvlačio. Godine 1957. čak je imao građevinsku firmu u Argentini. Pavelić je potpuno slobodno koristio pasoš širom sveta. Iako su njegovi zločini prikazani u svim svetskim novinama, u više navrata, nije postojala namera da se on uhapsi, već samo da se i dalje podrži. Niko nije hteo da ga privede pravdi.

 SUTRA: MEDIJI O ATENTATU NA RATNOG ZLOČINCA