FELJTON - MISTIFIKACIJE O POKUŠAJU UBISTVA NAJVEĆEG ZLOTVORA SRBA: Blagoje za mesto atentata odabrao mračnu ulicu u blizini Pavelićeve kuće

Prema Blagojevom sećanju, prvi put kada je video Pavelića u tom restoranu, imao je mnogo nedoumica, jer je bio potpuno izmenjen, veoma star i izgledao je drugačije od ratnih fotografija, zbog čega je zamolio Milana Gaćešu za pomoć da ga prepozna, koji mu je rekao da bi mu njegova sestra mogla pomoći bolje od njega samog, zbog čega su prvo jednog dana i seli sa Milanom, koji ga je odmah prepoznao, a drugi dan sa Milevom koja je precizno pokazala Pavelića. Ovako se Blagoje sećao potvrde identiteta čoveka za kojim je tragao.

Blagoje je potražio pomoć, jer nije imao nameru da liši života pogrešnu osobu, a on ga nikad u svom životu nije video uživo.

U intervjuu sa Milevom, na RTS-u, u emisiji "Oko Magazin",  nema pitanja da li je ona prepoznala Pavelića, međutim, Milorad Ćulafić je tvrdio, što je sigurno doznao iz  razgovora sa njom, da je Mileva negirala da je ona bila osoba koja je Blagoju potvrdila Pavelićev identitet u restoranu El Ciervo, pošto je ona na tom mestu bila samo jednom prilikom sa svojim bratom, i tada Pavelić nije bio tamo. U svakom slučaju, ako je Mileva tvrdila da nije bila sa Blagojem u El Ciervo da bi potvrdila Pavelićev identitet, onda nam ostaje zaključak da je Blagoje sam otkrio – nakon čestog boravka na tom mestu i izučavanja Poglavnikovog kretanja – da je to čovek kog je tražio.

Jedna anegdota još jednom potvrđuje lojalnost grupe i pakt ćutanja. U razgovoru koji sam 2024. vodila sa Milanom Koluvijom, koordinatorom pokreta „Četnici u svetu“, rekao mi je da je 1984. godine imao priliku da otputuje u Argentinu, u Buenos Ajres. Posetio je mesto gde je nekad bila crkva Svetog Save, razgovarao je sa grupom ljudi, među kojima je bio i Blagoje, kog pamti po crtama lica. Milan se nije plašio da joj postavi kompromitujuće pitanje. Rekao im je da zna i da je Pavelića ubio četnik u Buenos Ajresu, ali da se ne zna ko je to. Primetio je da se grupa potpuno zatvorila kada su se suočili sa pitanjem. Odmah je uočio nepoverenje i da su svi izjavili da nemaju informacije o tome. Ovo je još jedno direktno svedočanstvo o paktu ćutanja ove male grupe.

VLADIMIR Ivanišević, Cetinjanin, koji je Blagoja upoznao u Rimu 1946, od kada su sklopili prijateljstvo, objavio je nekoliko tekstova u različitim svetskim listovima, nakon Blagojeve smrti, gde je otkrio detalje atentata. Čekao je da mu prijatelj premine, u analizi priča postoje određene tačke odstupanja,iako se u njegovim rečima može primetiti i apsolutno podudaranje u pogledu suštine.

U februaru 2000. godine, Ivanišević je napisao članak u časopisu "Srpski pogledi", u kom je naveo da su izjave jugoslovenskih komunista, koji su rekli da je ambasada u Buenos Ajresu organizovala atentat na Pavelića – laž, već da su četnici ti koji su pucali u njega.

Ova izjava apsolutno odgovara Milevinim izjavama. S druge strane, Ivanišević je tvrdio da su nacističke novine pisale kako je jugoslovenska tajna policija Udba izvršila atentat, a tu laž je jugoslovenska štampa, koja je bila pod Udbinom kontrolom, i prihvatila. On je ukazao na jedan od tih jugoslovenskih listova, podgoričku Pobjedu, koja je u 14 navrata pisala o atentatu koristeći se brojnim lažima i pristrasnim informacijama. Čak su atentat pripisivali čoveku po imenu Žarko, koga je jugoslovenska vlada poslala na taj zadatak.

Povodom pakta ćutanja koji je postojao u malobrojnoj srpskoj zajednici u Argentini, Ivanišević je ostao pri stavu da se o atentatu na Pavelića znalo i da se o njemu često nagađalo, ali je sve učinjeno u najvećoj tajnosti da bi se izbegle eventualne represalije argentinskih vlasti. Osim toga, naveo je da se veliki broj ustaša infiltrirao u argentinske medije odakle su stalno napadali i klevetali Srbe i da je to bio razlog zbog kog nijedan argentinski list nije želeo da objavljuje srpske tekstove.

Što se tiče potvrđivanja Pavelićevog identiteta, Ivanišević u članku izražava teškoću da ga prepoznaju iz više razloga. Prvo, nikada ga u životu nisu videli, iako su znali za njegove zločine nad Srbima. Drugo, ustaše su živele u zemlji pod lažnim identitetom, što je dodatno otežavalo potragu.

POSTOJE neka pitanja koja je potrebno razjasniti, a u kojima se Ivaniševićeva priča ne poklapa sa Blagojevom. Prvo se odnosi na dan atentata, koji se navodi kao 10. april 1957. Ivaniševićeva verzija je poznata među narodom i prenošena u medijima, ali to nije ona verzija koju je Blagoje Jovović otkrio. Ivanišević je objasnio da je odabrani dan bio 9. april, uoči proslave proglašenja marionetske države NDH, a da je plan bio da se atentat izvrši u Palomaru, pri čemu je taj dan bio odabran simbolički, s obzirom na to da 10. april nije trebalo da bude dan slavlja, već dan žalosti. Ipak, činilo se da se posle podne Pavelić vratio kući sa suprugom i ćerkom Višnjom. Jovović i Krivokapić, koji su stajali iza njega, smatrali su da atentat, kako su planirali, na železničkoj stanici, nije dobra ideja, jer je bilo previše ljudi koji su čekali autobus i postojala je mogućnost da više ljudi strada, uključujući njegovu ženu i ćerku, zbog čega su predložili sledeći dan.

Ova široko rasprostranjena verzija nije tačna.

Kao prvo, Blagoje je ispričao da je dan atentata bio 9. april i nije sugerisao da se desio bilo kakav događaj koji bi ih onemogućio da toga dana sprovedu plan. U intervjuu koji je dao Burzanoviću, novinaru iz Crne Gore, otkrio je da se atentat dogodio 9. aprila. U pismu koje je istovremeno napisao Radovanu Karadžiću, opet je naveo 9. april kao dan atentata. Blagoje je bio veoma iznenađen što o tome sutradan nije bilo govora ni u jednom mediju, što otkriva da su Poglavnika mogli sakriti na jedan dan, ali je njegovo zdravstveno stanje bilo delikatno i na kraju je dospelo u medije i vest se obznanila celom svetu.

DRUGO, Ivanišević je tvrdio da je Jakov Jovović organizovao plan za ubistvo Pavelića i tražio dva dobrovoljca kao izvršioce. Važno je demistifikovati ovu verziju.Blagoje je imao odličan odnos i divljenje prema liku Jakova Jovovića, rođaka poreklom iz Kosića, njegovog rodnog sela, sa kojim je nekoliko godina ranije planirao da izvrši atentat na Pavelića, ali za koga su, sticajem okolnosti – odsustva zbog dugih putovanja u svojstvu kapetana mornarice i zbog kancera od kog je bolovao – ipak odlučili da ne može biti deo grupe 1957. Jakov je preminuo 1958. od posledica kancera. Blagoje je bio i mentor i izvršilac plana. Ne samo da Jakov nije učestvovao u operaciji, već nije ni Mileva. Ni u jednom trenutku Mileva nije uključila Jakova u plan kada je razgovarala sa medijima.
Treće, Ivanišević je ukazao na to da su odredili da ga ubiju na železničkoj stanici Palomara. Ne zvuči kao dobar plan da se ubistvo dogodi na železničkoj stanici, među masom, jer to nisu hteli ni u Buenos Ajresu, gde su se, među ogromnom masom, mogli lakše sakriti. Planiranje atentata koji bi se odvio naočigled ljudi, u mestu na 27 km od Buenos Ajresa, bez mogućnosti da odmah uđu u drugi voz, dovelo bi ih do izuzetno rizične situacije i praktično bi bili saterani u ćošak. Oni, Milo i Blagoje, odabrali su mračne ulice u blizini Pavelićeve kuće, da bi on, ukoliko bi se nešto loše dogodilo, potražio put do svoje kuće, što bi im dalo vremena da pobegnu.

PODACI IZ PRVE RUKE

ŠTO SE tiče potrage za Pavelićem u Buenos Ajresu, Vladimir Ivanišević je pisao da je jedan bivši italijanski general, koji je poznavao Pavelića, početkom 1957, otkrio da je njegov bivši prijatelj u Buenos Ajresu. Ovaj general je sve podatke koje je imao dao svom prijatelju Jovu Džanjeviću, srpskom imigrantu iz Podgorice, koji je kao ratni volonter napustio Argentinu da bi se pridružio jugoslovenskoj vojsci, a koji se posle rata vratio u zemlju. Na taj način, došao je do važnih podataka o Paveliću, na primer: gde je provodio dan, gde je živeo, gde je obedovao i sa kim se sastajao. Kada je Blagoje stupio u kontakt s Jovom, dobio je neprocenjive podatke iz prve ruke.

 SUTRA: POGLAVNIKOVO BEKSTVO  IZ ARGENTINE U ŠPANIJU