FELJTON - ATENTATOR NA PAVELIĆA PIŠE RADOVANU KARADŽIĆU: Dva metka, prema navodima policije, nisu napravili izlaznu rupu na Pavelićevom telu

Potrčao je ka železničkoj stanici bez zaustavljanja, preko Avenije Pereira Iraola, prešavši mračni Trg Avijatičara da bi za nekoliko minuta stigao na stanicu El Palomar.

Uspeo je da uđe u voz koji je upravo krenuo i tek kad se nalazio u vagonu, shvatio je da je ranjen. Jedna čarapa mu je bila poprilično krvava, ali video je da ga je metak samo okrznuo. Bio je opušteniji, ali je izgledao umorno i bledo. Kada je stigao u Buenos Ajres, posetio je bliskog prijatelja da mu ispriča šta se dogodilo, a on je te večeri uspeo da mu zaleči ranu. Na Blagojevo zaprepašćenje, ta vest se nije pojavila u sutrašnjim novinama, već tek od jedanaestog. Ta vest se tokom godišnjice, desetog, krila od sveta. Pavelić je smatrao da je to bio način da se ne odaje utisak slabosti na samu godišnjicu. Sveštenik Popović se vrlo obradovao kada je video veliku vest, a kada je čuo celu priču svog prijatelja Blagoja, bio je još srećniji.

Što se tiče policije 3. Okruga San Martina, Kaseros, nju je o događaju obavestila 47. stanica glavnog grada. Kada je novinar upitao službenika policijske ispostave Kaseros da li su uzeli izjavu od Pavelića, ovaj je odgovorio da nisu mogli to da urade, jer je Pavelić ostao u sirijsko-libanskoj bolnici, u glavnom gradu, a da je sledećeg dana, navodno, 11. uveče prebačen svojoj kući u Vrtni grad Lomas del Palomar, i da se nalazio u vrlo delikatnom stanju, zbog čega nisu hteli da ga uznemiravaju. Neobično je da za dva-tri dana policija Kaserosa nije uzela Pavelićevu izjavu, jer, ako je već otpušten kući, znači da se, navodno, oporavljao. Pre svega, neverovatno je da je stariji čovek, sa dva metka u svom telu, tako brzo otpušten. Pavelić je morao što pre da beži, jer je znao svoju sudbinu ako bi odugovlačio. S druge strane, jasno je da su atentat tokom jednog dana krili od štampe, pošto Pavelić nije mogao da provede manje od dvadeset četiri sata u bolnici, u tako delikatnom stanju sa teškim dijabetesom. Kada je bolnici prijavljen prijem ranjenika u pucnjavi, nije bilo moguće nastaviti skrivanje. Kada je dospela u štampu, vest je eksplodirala širom sveta. Blagoje je postigao svoj cilj. Sada više niko nije mogao poreći gde se nalazila vučja jazbina. Sve je konačno izašlo na videlo.

POLICIJA je napravila kroki osobe koja je pucala u Pavelića, ali on sam nije odavao mnogo o napadaču jer je, kako je sam naveo, bilo veoma mračno, a iznenađen je s leđa, tako da nije mogao da mu vidi lice, koje mu je velikim delom bilo prekriveno šeširom.

Istina, taj crtež nije bio nimalo nalik Blagoju. Meci kalibra 32, prema navodima policije, nisu napravili izlaznu rupu na Pavelićevom telu.

Ustaška vlada u emigraciji je 10. aprila 1957. obeležila 16. godišnjicu stvaranja NDH.

Međutim, atentat je promenio sve planirane svečanosti namenjene Poglavniku, koji je u Buenos Ajresu organizovao veliko slavlje. Sudbina je htela da on ne bude prisutan. Savez hrvatskih zajednica u Republici Argentini organizovao je svečanost koja je održana u nedelju, 14. aprila, prvo misom u crkvi Naša Gospa od Milosti, uz hor „Jadran“ u 8 sati.

U 9:30 časova održan je umetnički program u Gran Cine Florida, u ulici Florida 271, u glavnom gradu.Te nedelje mnoge hrvatske zajednice i udruženja iz raznih delova zemlje okupile su se kako bi izrazile podršku ranjenom Paveliću koji se oporavljao. Hrvatska udruženja bila su „Hrvatski domobran“, „Hrvatski kulturni klub“, „Hrvatska katolička zajednica“, „Hrvatska omladina“, „Hrvatski dom“, Hrvatske novine i Hrvatski zbor „Jadran“. Na skupu su govorili Vjekoslav Vrančić, potpredsednik Hrvatskog doma, Ivan Asančaić, predsednik Saveza hrvatskih udruženja, Bedros Akopjan, za jermensku zajednicu i Huan Nemeček, za bivše mađarske borce.

NEOPHONO je istaći pronalazak jedne stvari koju sam dugo imala kod sebe, pismo od 11. januara 1999. godine, koje je Blagoje napisao u danima boravka u Kosiću, u svom rodnom mestu u Crnoj Gori, koje sam među mnogim papirima i dokumentima nedavno otkrila. To pismo je upućeno bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću. Veoma važan podatak koji sam pronašla u ovom pismu bilo je priznanje koje je Blagoje uputio Radovanu – pismo za koje ne znam da li je Radovan uspeo da pročita, a koje otkriva pravi datum atentata na Antu Pavelića, što opovrgava druge podatke na koje sam nailazila dok sam čitala raznu dokumentaciju, kao što su bile novine iz 1957. iz Argentine i ostalih krajeva sveta, koji su atentat beležili na dan 10. april, ili i pisma koja su ustaše uputile predsedniku Aramburuu 1957. godine, takođe ukazujući na to da se atentat dogodio 10. aprila. Međutim, to je bila pogrešna rekonstrukcija istorijskih činjenica. Sve ove informacije kod mene su izazvale nedoumice, pošto je Blagoje u svojoj priči kao dan atentata označio 9. april, toliko puta sam se pitala da li možda grešim. Pronalaženje ovog pisma oslobodilo me je svake sumnje i zabune.

U tom pismu, Blagoje govori:

„Poštovani Gospodine Predsjedniče, poštovani Brate Radovane
Piše Vam čovjek koji je nečim dokazao da je živio. Napravio ili izvršio istorijski akt, tj. ispalio dva metka 9. aprila 1957. godine u Argentini na najvećeg srpskog neprijatelja i krvoloka Antu Pavelića, koji je od tih rana preminuo.

Poštovani gospodine predsjedniče prve krštene srpske države Republike Srpske, dragi brate Radovane, Vi ste ponos i dika svakog čestitoga Srbina. Vi osvetiste sve nevine srpske žrtve koje padoše na srpskim prostorima Republike Srpske, Republike Srpske Krajine, kao i duž BiH i Hrvatske od srpskih zlikovaca.

Vi se brate Radovane časno borite za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. Vi uđoste u red srpskih velikana Miloša Obilića, Cara Lazara, Banović Strahinje, Braće Jugovića, Karađorđa Petrovića, Draže Mihajlovića, Steva Jovovića, Nikole Kalabića, Baja Stanišića, Pavla Đurišića, Đorđa Lašića, pukovnika Piletića, Vojvodu Momčila Đujića, Vojvodu Dangića i drugih srpskih vitezova i svetosavskih mučenika.

Poštovani gospodine Karadžiću, želim Vam sreću i snagu da izdržite sve muke sa kojima se susrijećete, mada je to teško, a ponekad i neizdrživo.

Dani sreće i zadovoljstva brzo i sa zaboravom prolaze, ali dani muke i patnji kojima ste Vi svakodnevno izloženi i vaša porodica, dugi su kada su mučenički i gorki, ali ja želim da izdržite, jer jedna španska poslovica kaže „Bog steže ali ne zamiče“.

Brate Radovane, želio sam da Vam priđem što bliže i da Vas zamolim da se spustite nekoliko stepenica niže i meni dozvolite da se ja popnem nekoliko stepenica više pa da Vam pružim ruku i da Vas zagrlim i budem sa Vama nekoliko trenutaka i tako budemo zagrljeni i stegnemo toplo i bratski naše srpske junačke desnice i poljubimo se u bijela lica.

Stegnimo brate Radovane, naša srca, nadahnimo se nadom u Gospoda Boga i vjerujmo čvrsto da će naša pravedna stvar pobijediti.

Na kraju primite srdačni i bratski pozdrav od brata u vjeri Blagoja Jovovića iz daleke Argentine koji je došao u otadžbinu nakon 56 godina i želio da Vas na trenutak vidi, ali kako rekoše naši zajednički prijatelji to je za sad nemoguće i ja to poštujem.

Srdačno Vaš Blagoje Jovović
11-01-1999. Kosić, kraj Danilovgrada. Srpska Crna Gora.“

PRIPREME ZA BEKSTVO

UPRKOS svom zdravstvenom stanju, Pavelić se sklonio u svoj dom i pripremao za neminovni beg. Nadležni policije Kaserosa intervenisali su, kako su naveli, u cilju hapšenja počinilaca, ali su imali vrlo malo podataka i Pavelića je više brinulo bekstvo nego pronalazak odgovornih lica. Vreme mu nije išlo naruku. Usred tog haosa, Pavelić je okrivio jugoslovensko Poslanstvo, koje je navodno delovalo preko neke organizacije. U intervjuu sa novinarom njegova ćerka Višnja je izjavila da Hrvati nisu mogli biti odgovorni za atentat, jer su kod njih komunističke struje bile svedene na minimum.

 SUTRA: ZVERA ĆUTANjA O ATENTATU NA USTAŠKOG POGLAVNIKA