FELJTON - PAVELIĆ SE SLOBODNO KRETAO PO BUENOS AJRESU: Blagoje Jovović i Milo Krivokapić postali su tim koji će obeležiti istoriju

Ovaj bar udaljen je samo deset blokova od restorana El Ciervo. Još jedan bar koji je Pavelić svakodnevno posećivao, prema izveštaju bio je Hrvatski kafe, koji se nalazi u San Martín y Paraguay, devetnaest blokova udaljen od restorana El Ciervo i isto toliko od Café Cibeles.

Dnevna ruta susreta Pavelića i njegovih ustaša u Buenos Ajresu uvek je bila naočigled sveta, što potvrđuje veliku podršku i moć koju su uživali u Argentini te su se kretali bez straha. U svakom slučaju, njihovo kretanje je bilo planirano i veoma dobro organizovano. Drugo mesto gde su se ustaše svakodnevno sastajale bilo je u Hrvatskom domu, u ulici Salta 1241, gde je Pavelić imao jednu od svojih kancelarija za sastanke samoproglašene „Hrvatske vlade u egzilu“, čiji je bio šef države. Između restorana El Ciervo i Hrvatskog doma bilo je samo dvadesetak blokova.

Nije prirodno misliti da je Pavelić svakodnevno posećivao restoran El Ciervo i sedeo tamo posmatrajući prolaznike ili razgovarajući sa svojim ustašama o prošlosti. Pavelić je bio politički aktivan u Argentini, pa se intenzivno kretao, što je zahtevalo Blagojevo strpljenje i istrajnost da analizira njegove obrasce ponašanja. Sedeo je, veoma mirno, posmatrajući celokupan ambijent. Išao je sa raznim prijateljima da nešto pojede ili popije kafu, a nadao se da će videti Pavelića koji je putovao širom zemlje i van nje podržavajući, organizujući i nadgledajući centre u kojima su se ustaše sastajale. Na to ukazuje brojna dokumentacija. U Buenos Ajresu je održavao sastanke sa uticajnim ličnostima na mestima kao što je Hrvatski dom. Kontrolisao je i gradilišta koja su mu donosila veliku zaradu, a po raznim gradovima širom sveta vodio je svoju ustašku vojsku, savetovao je i podržavao generala Perona u državnom nasilju i za to dobijao platu i velike nadoknade, tako da su te Pavelićeve terorističke aktivnosti otežale potragu za njim i njegovo praćenje. Stvari nisu bile tako lake kao što se čini, ali je uložen veliki trud da se nepotrebni rizici i neuspesi izbegnu.

BLAGOJE nije uspevao da nađe pravog čoveka koji bi ga pratio u misiji, sve dok se nije pojavio Milo Krivokapić, Srbin iz Crne Gore, koga je veoma dobro poznavao, pošto je živeo s njim u Buenos Ajresu, i koga je veoma voleo i cenio. Milo, rodom iz Cuca, severno od Cetinja, bio je tri godine mlađi od Blagoja. Bio je sin Baja Krivokapića, velikog borca u Prvom i Drugom svetskom ratu. Milo je imao mnogo zajedničkih crta sa Blagojem. Poticao je iz ugledne i hrabre crnogorske porodice, koja se generacijama borila protiv Turaka braneći svoju zemlju od turske najezde. I Milo se suočio sa ratom. Pridružio se Ravnogorskom pokretu i ratovao u Sandžaku i Bosni...Blagoje i Milo su bili veliki prijatelji i saputnici i kao Srbi iz Crne Gore delili su bezbroj uspomena i anegdota o rodnoj grudi i nedaćama i stradanjima koje su kao četnici pretrpeli u Drugom svetskom ratu.

Jednog dana Blagoje se sastao sa Milom da mu ispriča svoj plan. Milo je imao na umu sva zlodela koja su ustaše činile. Još je bilo sveže sećanje na njegovu porodicu koja je pobegla u Crnu Goru da se zaštiti od „srbosjeka“, dok su živeli u Tuzli i ispraćali njegovog oca kao pukovnika Vojske Kraljevine Jugoslavije. Pavelić je prolio reke i reke nevine krvi. Milo je odmah odgovorio. Blagoje i Milo bili su tim koji će obeležiti istoriju, dvojac iskusnih boraca, dvojica crnogorskih Srba koji su čuvali sećanje na milion masakriranih žrtava.

Pavelić je udobno sedeo u restoranu El Ciervo sa svojim ustašama. Osećali su se kao kod kuće. Zabavljalo ih je da pričaju o svojim ubistvima, odrubljivanju glava, silovanjima.

Možda je jedini ambijent u kom se osećao krivim, za Pavelića bila njegova porodica, jer im nije pričao o strahotama za koje je svakodnevno izdavao naređenja da bi „istrebio“ nevine. Pavelić je bio ponosan na sebe i na čudovište koje je stvorio, NDH. Osećao se ponosnim što je celog života ostao nekažnjen, što je imao ekonomsku i logističku podršku Musolinija, što je naredio atentat na kralja Aleksandra u Marseju, a kao nagradu imao je Musolinijevu zaštitu. Ubistvo ministra Bartua za njega je značilo kolateralnu štetu. Osećao se ponosnim što je stvorio marionetsku nacističku državu, što ga je Hitler podržavao, što mu je bio prijatelj dugi niz godina. Sedeo je u El Ciervo sa svojim ustašama i znao je da je sve postigao. Pio je kafu mirno i razgovarao sa njima kao da ga niko ne može razumeti. Ipak, nije znao da je iza njega ili za stolom samo malo dalje sedeo srpski pravoslavni hrišćanin, mršavi mladić koji je menjao svoj izgled i svoje strategije, koji je znao za šta je sve Pavelić bio sposoban u životu, i nije zaboravljao.

Blagoje nije nikada zaboravio da je, boreći se u ratu prošao kroz Livno u Bosni, 1943, video vrlo malu decu u polju ograđenom bodljikavom žicom, kako lutaju goli usred zime, na kojima su vršeni zastrašujući eksperimenti, i koja su izgledala kao živi mrtvaci.

Blagoje je bio svestan svega što je to prezreno biće koje je sedelo na nekoliko metara od njega uradilo, izgledajući kao nevini starac. Svaki dan je strpljivo sedeo, posmatrao, i pravio plan. Svaka i najmanja informacija koju je dobio poslužila mu je za njegov plan.

Blagoje se odrekao sigurnog blagostanja u Mar de la Plati da bi seo za taj sto iza Poglavnika, čekajući trenutak da ga dokrajči. Svake večeri je dolazio kući i nije mogao da miruje razmišljajući o tome. Nije hteo da odustane od plana, čak iako je to značilo njegovu smrt. U to je bio siguran.

BLAGOJE i Milo su intenzivno radili na pravljenju plana. Proučavali su svaki pokret Poglavnika i ljudi koji su ga pratili, čak i njegovog telohranitelja. Zajedno su planirali celu rutu. Putovali su nekoliko puta u Vrtni grad Lomas del Palomar. U Retiru su ušli u voz, kao što je Blagoje uradio i prvi put. Posmatrali su stajališta i beležili vreme i razdaljine do stanice Palomar. Ukrcali su se u autobus broj 5 i izašli tamo gde je Blagoje već video stanicu, u Pereira Iraola i Alas Argentinas. Odatle su započeli temeljnu istragu komšiluka. Blagoje je već išao nekoliko puta, ali su sada morali timski da sastave plan. Diskretno su posmatrali izgled naselja, sve do Pavelićeve kuće. Obišli su klub AFALP i mali trg ispred. Proučavali su skretanja i ulice koje bi mogle biti najbolji put za bekstvo, u povratku iz Pavelićevog doma. Plan je bio da, kada krenu za Pavelićem, nekoliko metara od njegove kuće Blagoje krene za njim, a Milo da onesposobi telohranitelja. Zatim su morali da razmišljaju kako da se vrate u glavni grad, da predvide šta bi moglo da krene po zlu, da smisle razne načine za izlaz.

Nakon pripreme akcije u Vrtnom gradu, Blagoje bi odlazio u El Ciervo i obraćao pažnju na sve razgovore. Sedeo bi malo dalje od Pavelića i samo slušao. Noću je beležio u glavi svaki važan detalj koji je tog dana video i sve pregledao u tišini hladne sobe koju je iznajmljivao.

ŠTITILI GA I SAVEZNICI

PAVELIĆ je bio ponosan što je formirao najnasilniju i najkrvoločniju vojsku koja se pamti u savremenom dobu. Bio je ponosan na atentate za koje je izdavao naređenja u posleratnoj Jugoslaviji, na atentate na ambasade širom sveta, na svoje prijateljstvo i vezu sa diktatorom Peronom i drugim diktatorima u Latinskoj Americi. Još ponosniji je bio jer je imao podršku i zaštitu od Vatikana, što je zajedno sa Peronom i Vatikanom postigao savršen plan, preko Draganovića i Hudala, za dolazak ogromnog broja krvoločnih ustaša u Argentinu. Bio je veoma ponosan što je formirao svoju hrvatsku vladu u egzilu u Argentini, sa svim svojim ministrima ubicama. Pavelić je uživao izuzetnu podršku čak i savezničkih tajnih službi, koje su ga takođe štitile. Pavelić je prošao nekažnjeno...

 SUTRA: PROŠLOST JE SUSTIGLA POGLAVNIKA PAVELIĆA