FELJTON - USTAŠE U BORBI PROTIV ARGENTINSKOG NARODA: Na plaćeničkom spisku svrgnutog peronističkog režima bilo je preko 1.600 Hrvata

Pored pozivanja ljudi da se učlane i budu deo zajednice, pomenuti proglas su završavali navo- deći da „Hrvati, zbog svojih osećanja i zahvalnosti ne bi trebalo da izostaju iz drugih nacionalnih grupa koje su se već pridružile pokretu 'Pravda, Sloboda i Rad' “.

Predsednik Hrvatskog domobrana u Buenos Ajresu, Vjekoslav Vrančić,  28. jula 1956. godine poslao je pismo predsedniku Argentine, Pedru Euheniju Aramburuu, zavedeno pod brojem 02762, kojim je hteo da ga upozna i obavesti o zabrinutosti hrvatske zajednice zbog „nepravednih inkriminacija i javnih optužbi čije su bili žrtve. (  Vjekoslav Vrančić je bio ministar Pavelićeve vlade, zamenik ministra spoljnih poslova koji je za zasluge u planiranju masovnih ubistava i deportacija  dobio Hitlerovo odlikovanje, i raspoređen je u 342. diviziju.) Ovim optužbama oni su okarakterisani kao da su delovali pre, tokom i posle Oslobodilačke revolucije po naređenju svrgnutog Peronovog režima, da su učestvovali u paljenju crkava, uličnim neredima i da su se integrisali u aktivnosti i organizaciju Nacionalističkog oslobodilačkog saveza“.  (Paljenje crkava je događaj od 16. juna 1955, koji se dogodio u centru Buenos Ajresa, na Trgu de Majo. Između Perona i Katoličke crkve postojao je veliki konflikt. Desetak hramova spaljeno je tog dana.)

Vrančić je tvrdio su ove optužbe izmišljene iz političkih motiva, nevezanih za događaje u Argentini.  Zastupajući Hrvatski domobran, pisao je argentinskom predsedniku tražeći od njega da objavi saopštenje u kom bi izrazio nevinost Hrvatske zajednice povodom ovih optužbi.

Bivši poslanik Radikalne stranke i novinar Silvano Santander, 13. septembra 1956. objavio je u listu El Plata, optužbu koja je 20. istog meseca objavljena i u listu Notisijas Grafikas.

ČLANAK  u listu Notisijas Grafikas, novinara Silvana Santandera,  je vrlo unervozio ustaše, jer se u njemu tvrdilo   da su novinari pratili način na koji su delovale i postupale nacističke organizacije u zemlji, koje nisu krile svoje aktivnosti niti se trudile da sakriju svoje veze sa aktivnim članovima svrgnutog Peronovog režima. Santander je u tekstu otvoreno izrazio da je ustaška grupa, predvođena ratnim zločincem Antom Pavelićem, imala službeni organ pod nazivom Hrvatska, koji je upravo objavio godišnjak Hrvatskog domobrana, sa antidemokratskim sadržajem i literaturom. Osim toga, navodio je da, kada bi se pomenuti organ zaista bavio odbranom svojih interesa i ideala, koji su se pripisivali njegovim članovima, ne bi imali nikakvu zamerku, ali da je u stvarnosti to bila jedna od organizacija koja je pribavljala sledbenike i pristalice svrgnutog režima, zlokobnog Nacionalističkog oslobodilačkog saveza. Takođe je tvrdio da je iz Hrvatskog domobrana propaganda proširena i na inostranstvo, u pokušaju oživljavanja nacizma. To je, prema rečima Silvana Santandera, značilo da se Ante Pavelić ne samo osećao prijatno u Argentini, već da je učestvovao u aktivnostima koje su mu bile zabranjene. Štaviše, mogao je da izbegne svoju odgovornost za zastrašujuće zločine za koje je bio optužen. Santander je smatrao da je tolerancija i zaštita koju je Pavelić do tada uživao nezamisliva, i zaključio da bi ih sve objavljeno u tekstu trebalo zabrinuti jer, ako bi ta tolerancija dospela u toliku krajnost, vratio bi se bedan ugled koji je zemlja imala tokom poslednjeg rata, pre i posle njega, kada je Argentina bila označena kao najbolji centar za nacističke aktivnosti, a kasnije i kao idealno uporište za skrivanje, ugošćavanje i prikrivanje stotine nacističkih zločinaca.

Oktobra 1956, predsednik Hrvatskog domobrana, iz ulice Salta 1241, iz Buenos Ajresa, inženjer Ivan Asančaić, poslao je dopis direktoru obaveštajne službe, Upravi nacionalne žandarmerije, u ulici San Martin 274, u Buenos Ajresu, koji je zaveo pod brojem 449/56.  U dopisu je izneo da su Hrvati bili predmet brojnih javnih optužbi.

Jednoj od njih doprineo je novinar Silvano Santander, zbog čega su osećali obavezu da mu odgovore otvorenim pismom, koje su priložili uz dopis i objavili u listu Hrvatska, 10. oktobra 1956, gde su nabrajali optužbe koje su im pripisivane tih dana i pre toga, a čijim su se smatrali žrtvama.

U TOM otvorenom pismu,  naveli su da su u poslednjih petnaest meseci sistematski objavljivane optužbe protiv Hrvata...Rekli su da je ova kampanja počela u junu 1955, a optužili su jugoslovensku komunističku ambasadu i njene bliske krugove da su nezvanični izvor. U vestima koje je Santander pisao 13. i 20. septembra 1956, kako je Asančaić tvrdio, optužio ih je za nacizam i održavanje veza sa aktivnim članovima svrgnutog Peronovog režima. Neke optužbe, koje su kružile u raznim štampanim medijima, od kojih su se ustaše branile u pismu, bile su da je organizacija Hrvatski domobran ispostavljala sledbenike svrgnutom režimu i da su sa njim i dalje održavali vezu. Optuživani su i da ih je svrgnuti režim angažovao pre dolaska u Argentinu i da im je u junu 1955. godine obezbeđeno rusko oružje doneto iz inostranstva, da su bili obučeni da rukuju oružjem u borbi protiv argentinskog naroda i da su učestvovali u neredima koji su završeni paljenjem argentinske zastave 11. 6. 1955. ispred Narodnog kongresa. Hrvati su takođe optuženi da su bili na plačeničkom spiku peronističkog režim i da ih je svrgnuti režim isplaćivao 1.600 Hrvata. Ante Pavelić je optužen da je od Eve Peron dobio raskošnu vilu u kojoj se nastanio u gospodskom kraju  Buenos Ajresa.

Povodom optužbi koje su iznete na račun Hrvata, Asančaić je zaključio da iza paljenja zastave, hramova, kao ni za bombu ispred Jugoslovenske ambasade koja nije eksplodirala, nisu stajala hrvatska imena. Da su optužbe lažne uključujući i one protiv Ante Pavelića i da se očekuje objavljivanje...Nacionalna vlada je naredila zvaničnu istragu, koju je sprovela nacionalna žandarmerija.

Deo otvorenog pisma koje koje je Asančaić pisao, čini i tačka E, što u najmanju ruku iznenađuje zbog kontradiktornosti, jer se u njoj tvrdi da ministar vazduhoplovstva, admiral don Hulio Krause, u svojoj izjavi od 28. februara 1956. izvrće istinu o učešću stranaca u revolucionarnim događajima u Argentini, navodno tvrdeći da je to bilo isključivo argentinsko pitanje, a da su stranci bili samo posmatrači.

Neophodno je prisetiti se tajnog izveštaja koji je 6. februara 1956. - 22 dana pre ovih navodnih izjava ministra vazduhoplovstva - podnela Služba za vazduhoplovstvo u vezi sa delovanjem ustaša u Argentini i samog Pavelića. U izveštaju Obaveštajne vazduhoplovne službe na osam stranica, koji je predstavio podsekretar za vazduhoplovstvo, navodi se, između ostalog, korisnost i funkcija Hrvatskog domobrana za Pavelića, veze koje su imali sa svrgnutim Peronovim režimom, kako su imali povlastice prilikom subvencija i javnih oglasa u svojim novinama, kako su se bavili ometanjem demokratskih objava...

APANAŽA ZA PAVELIĆA

POSLE pada diktatorskog režima Huana Perona Hrvati su takođe optuženi da su se organizovali u male grupe da terorom nametnu peronistički režim. Ante Pavelić je optužen da je primao mesečnu sumu u pezosima za usluge koje je pružao peronističko Nacionalističkom oslobodilačkom savezu, da je našao punu zaštitu u svrgnutoj peronističkoj vladi a da su njegovi sledbenici kao vične stručnjaci za terorističke  kampanje zastrašivali sve Peronove protivnike. Hrvatski dom u Buenos Ajresa koristio je za svoje terorističke aktivnosti u Argentini i kao sedište samoproklamovane ustaške vlade u egzilu.

 SUTRA: KAMUFLIRANE ZGRADE NACISTA U ARGENTINI