FELJTON - VATIKANSKI ZAVOD KRIJE USTAŠKE RATNE ZLOČINCE: Posle rata u Italiji Blagoje Jovović je sarađivao sa britanskom obaveštajnom službom

Bio je unuk Lazara Jovovića, znamenitog ratnika u Prvom svetskom ratu, koji je umro od srčanog udara kada je u svojoj sto četvrtoj godini, 1942, shvatio da su komunisti pobili čitavu porodicu Jovović.

Lazar, sin Filipov, imao je tri brata, Vukašina, Janka i Jovana. Janko je imao četvoro dece, među njima i Dušana, koga su partizani ubili zajedno sa Jovom, Blagojevim ocem.
Blagoje je imao dva brata, Dimitrija i Veljka, i dve sestre, Vjeru i Anu. U Danilovgradu je završio osnovnu i četiri razreda srednje škole. Kasnije je studirao na Vojnoj akademiji u Bileći, u Bosni i Hercegovini.

Odgajan je u okrilju plemena Bjelopavlića - zvanih Spartanci, koje je njemu i njegovoj porodici usadilo moralne vrednosti i stroge kodekse rodoljublja, junaštva i nesebičnog požrtvovanja u odbrani domovine. Petsto godina pod turskim jarmom izvajalo je hrabre i odvažne ratnike koji razmišljaju strateški. Upornost i volja koju su gajili čitavog života, kao i brzina i efikasnost njihovih akcija tokom i nakon rata, važne su životne lekcije i nauk koje su im preci ostavili u nasleđe. Tokom rata, Blagoje je učestvovao u brojnim bitkama i nekoliko puta se našao licem u lice sa smrću. Međutim, kako kaže narodna izreka, niko ne gine uoči bitke. Njega je nova i značajnija misija tek čekala.

VRATIMO se na početak da razjasnimo da je Blagoje Jovović prvi put potražio Pavelića sa ciljem da ga ubije 1947. godine, dok je bio u Rimu. Podaci koje je imao bili su tačni - Pavelić, kao i njegova porodica, nalazio se u Italiji. Preko Miše Popovića, čoveka kog je upoznao u Rimu, Blagoje je hteo da zatraži pomoć od britanske obaveštajne službe - za koju je kratko i sam radio, zahvaljujući Miši - da uhvati poglavnika, pošto je već dobio informacije da se krio negde u Vatikanu. Međutim, ponudu da pomogne jednoj Jevrejki, ženi određenog visokog zvaničnika, na granici Austrije sa Italijom, dobio je od Jevreja, a zauzvrat bi mu oni pomogli da pronađe Pavelića. Blagoje i Miša nisu uspeli da pomognu toj ženi, i samim tim, pomoć im nije stigla i nisu uspeli da uhvate poglavnika, koji je uživao jaku zaštitu u Rimu, u mestu gde se smestio zajedno sa svojim ustašama, uglavnom u Zavodu Svetog Jeronima, i u manastirima.

Papinski hrvatski Zavod Svetog Jeronima na svom aktuelnom sajtu priznaje da su mu nakon Drugog svetskog rata stizale brojne izbeglice koje su opisane kao žrtve rata, koje su pristigle iz svoje domovine. Kako tamo stoji, učenici su se, osim što bi se posvetili svešteničkim studijama, bavili i prikupljanjem i deljenjem humanitarne pomoći. Sajt navodi imena nekoliko umetnika koji su u Zavod stigli posle Drugog svetskog rata, ali izostavlja da navede ogroman broj nasilnih ustaških ubica, i ratnih zločinaca koji su pronašli utočište u tim zidinama, pa se čak zaboravlja i priča o boravku samog poglavnika i njegove porodice koji su tražili dokumentaciju za emigriranje, kao što je to i naveo šef rimske policije u svojoj noti br. 224/86120. Veb-sajt takođe opisuje da su neki od njih svoj sveštenički život i delatnost posvetili prilivu ustaša u Argentinu i američke zemlje, da je tom operacijom rukovodio Krunoslav  Draganović.

Prvo pitanje koje treba rasvetliti je: Gde se nalazio Pavelić i njegova porodica posle rata, i da li postoji dokumentacija koja potkrepljuje činjenice o njegovom kretanju. Postoji razna dokumentacija sa koje je skinuta oznaka tajnosti iz italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i novinski članci koji su dali neke naznake o kretanju i mestu boravka Pavelića, njegove žene i troje dece od 1946. do 1948. O tome svedoči brojna dokumentacija načelnika rimske policije koja je stigla do Kabineta italijanskog Ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova.

JEDAN dopis, što je za predmet imao Antu Pavelića - Jugoslovena - od datuma 22. maja 1946, upućen Kabinetu Ministarstva unutrašnjih poslova, od strane rimskog šefa policije, navodi da je italijanska ambasada u Londonu, 12. februara prijavila da je 5. istog meseca, na zahtev poslanika Jegera, proveravala da li su se preduzele neophodne mere za pronalaženje ratnog zločinca Pavelića koji je, po svemu sudeći, boravio kao begunac u britanskoj zoni Koruške,  sa ciljem da ga preda jugoslovenskoj vladi da mu se sudi. Na to je ministar Hajnd odgovorio da su učinjeni svi mogući napori da se taj čovek privede pravdi.

Pavelić je bez problema bio u Austriji, u američkoj i engleskoj okupacionoj zoni, do marta 1946. Kako se navodi u izveštaju, u Italiju je stigao u aprilu 1946. Došao je peške i kretao se kroz različite italijanske gradove pod lažnim identitetom, a da nije bio otkriven, sve vreme obučen kao sveštenik. Kada je stigao u Rim, boravio je u različitim vatikanskim rezidencijama, pa čak i u nekoliko stanova.

O lokaciji Pavelićeve porodice u Italiji, dopis pod brojem 224/86120 načelnika rimske policije, upućen Kabinetu Ministarstva unutrašnjih poslova, pod nazivom „Lovrenčević Mara, supruga Anta Pavelića, bivšeg poglavara hrvatske države, i deca“, pružao je informacije o lokaciji Pavelićeve supruge i njegove dece krajem 1946, koji su bili u potrazi za skrivanjem, bez dokumentacije, u Firenci, dok su bežali od pravde. Šef policije je obaveštavao Ministarstvo, da je Uprava policije Čečina,  14. septembra 1946, utvrdila pravi identitet ljudi koji su boravili u Čečini, a koji su identifikovani kao Mara, supruga Ante Pavelića, bivšeg poglavara hrvatske države, i njena deca Višnja, Mirjana i Velimir.

RIMSKA policija, kada je bilo u pitanju kretanje Pavelića u Firenci 1947, raznim dopisima upozoravala Ministarstvo spoljnih poslova na događaje koji su upućivali na prodaju Pavelićeve imovine u Firenci, koju je on prilikom kupovine prepisao na ime svoje žene.

Načelnik rimske policije je 21. januara 1947. godine poslao dopis sa nazivom predmeta: „Ante Pavelić. Vila San Domeniko de Fiesole“, Ministarstvu spoljnih poslova, koji je prosleđen Ministarstvu unutrašnjih poslova 30. januara 1947. godine. U dopisu je naglasio da je gradska uprava Firence, pre ovog zahteva, izvestila da je vila koja se nalazi u novoj opštini San Domeniko de Fiesole, ulica Salvatino br. 6, prodata 1942. dr Anti Paveliću za 750.000 lira. Kupoprodajni ugovor zaveden je na ime Mara Pavelić, rođena Lovrenčević. Vila je bila oslobođena hipoteke i činilo se da nisu preduzeti nikakvi koraci da se ona proda. Šef policije je dodao da porodica Pavelić i Hrvat Vilko Pečnikar još nisu locirani.

Pavelić je kupio veliku vilu u blizini Firence, dok je bio poglavnik NDH, sigurno kao moguće utočište prilikom bekstva za njega i njegovu porodicu. Nije očekivao da će posle rata situacija biti toliko nepovoljna za njega i da neće biti bezbedan ni slobodan u Italiji, pa je inicirao prodaju. Pomenuta opština, koja se nalazila u blizini Firence, mesto je velike površine sa ogromnim vilama, baš poput one koju je Pavelić kupio.

POGLAVNIK KRIJE TRAGOVE

SAVETNIK italijanske vlade Kopini, šef Trgovačke misije u Beču,  6. maja 1946. godine izvestio je Ministarstva unutrašnjih poslova sledeće: da je od jedne austrijske  ličnosti, koja je savršeno upoznata sa situacijom, saznao da Ante Pavelić više nije bio u austrijskoj pokrajini Koruškoj, naseljenoj Slovencima i Hrvatima, gde se do tada krio, već da se preselio negde i da je to sa sigurnošću bila Italija. Međutim, šef rimske policije smatrao je mogućim da je ova vest, iako poverljiva, imala jedini cilj da potvrdi da austrijska vlada nema nikakvu odgovornost prema antititovskim agitatorima u inostranstvu, a ne da implicira da će ga ponovo naći u Italiji.

 SUTRA: PAVELIĆ NA POTERNICAMA ITALIJANSKIH NOVINARA