FELJTON - KORPA SRPSKIH OČIJU ZA HRVATSKOG FIRERA: Stepinac je znao za zločine, a Seneka je govorio, "Onaj ko ne prijavi zločin, podržava ga"

Međutim, nakon toliko decenija i dalje se pojavljuju dokazi koji ne pomažu Rimokatoličkoj crkvi da se oslobodi mrlje koja je i dalje prati. Po odluci pape Franje, 2. marta 2020. skinuta je oznaka tajnosti sa arhive Pontifikata Pija XII, koji je izjavio da se Crkva ne boji Istorije, i da ima poverenja u svoje prethodnike, zbog čega je to nasleđe i predao istraživačima.

Međutim, istraživanje dokumentacije omogućilo je otkrivanje ključnog dela, pisma koje je nemački jezuita napisao sekretaru pape Pija XII, a koje je pronađeno među papinim privatnim papirima. U pismu se vidi da je Njegova svetost 1942. godine bila upoznata sa kremiranjem ljudi u pećima SS-ovaca, naročito Poljaka i Jevreja, koji su svakodnevno ubijani u pećnicama Belzeca, nacističkog koncentracionog logora u Poljskoj. U pismu je pomenuo i šta se dešavalo u logorima Aušvic i Dahau.

Postoje ključni dokumenti koje je Stepinac pripremio u Zagrebu kako bi izrazio podršku Anti Paveliću. Pavelić je 13. aprila 1941. iz Italije stigao u Zagreb. Dana 14. aprila primio ga je nadbiskup Stepinac da mu čestita. Stepinac je 28. aprila objavio pastirsko pismo u kom je od svog hrvatskog sveštenstva tražio da podrži i brani novu Državu Hrvatsku. U jednom odeljku tog pisma, on poziva sveštenstvo da se bez oklevanja odazove njegovom pozivu da učestvuje u uzvišenom delu odbrane i unapređenja NDH. Ovo pismo je pročitano u svim parohijama kao i na radiju. Međutim, Paveliću crkvena ispomoć nije trajala samo tokom rata, već i nakon njega. Pavelić je vodio svoje križare iz skrovišta u Austriji protiv Titovog režima. Početkom 1946, ovi križari su započeli svoju diverzantsku taktiku. Sklonili su se u manastire, pod zaštitom Stepinca. Svaka kasnija priča o ovom crkvenom NDH poglavaru zasnovana je na zaboravu.

Jedan hrvatski političar tokom rata napisao je pismo upućeno Alojziju Stepincu u kojem ga poziva da se kao poglavar katoličke crkve u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj  pokaje za zločine koje su činile ustaše.

U PISMU koje je hrvatski političar, dr Prvislav Grizogono, istaknuti advokat u Beogradu, koji je bio ministar i poslanik Nacionalne jugoslovenske partije, 8. februara 1942. iz Zemuna poslao nadbiskupu Alojziju Stepincu naveo je da „ih više ništa ne može sasvim ’oprati’“, što se odnosilo na činjenicu da ništa nije moglo iskupiti Hrvate za zločine koje su počinili u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U pismu ga je podsetio šta se događalo od prvog dana proglašenja NDH: obezglavljivanje Srba, ubistva ljudi, žena i dece, divljačka mučenja kojima bi prethodno bili izloženi. Nedužne Srbe nabijali su na kolac, žive pekli, palili im kuće i crkve, njihove stanovnike polivali vrelom vodom, drali im kožu, bacali so na živo meso, vadili im oči, uši, noseve, jezike. Vezali bi ih za kamione i vukli lomeći im kosti, glave su im probijali ekserima, razbijali o zid, boli im oči različitim vrstama oštrica; decu bi bacali u ključalu vodu, u živi kreč, raskomadali bi ih, razbijali bi im glavu o zid, lomili kičmu, među svim ostalim zverskim mučenjima.

Grizogono je opisao još jezivih scena u pismu. Hiljade leševa odnele su reke Sava i Dunav, uz natpise poput „Primalac, Beograd. Šaljem kralju Petru“. U čamcu je pronađena glava žene, zajedno sa dečjim glavama, sa sledećim natpisom: „Meso za Ivanovu pijacu“.

Još jedna scena koju je nemoguće zamisliti zbog užasa koji izaziva je pronalazak posuda punih srpske krvi u Bosni, iz kojih su u mnogim prilikama Srbe primoravali da piju - krv svoje obezglavljene braće.

Što se tiče silovanja žena i devojaka, Grizogono se u nekoliko pasusa svog pisma poziva na zverska poniženja koja su ustaše sprovodile nad Srbima i Jevrejima. Majke su silovane pred svojim ćerkama, a ćerke pred majkama. Odvođene su u ustaške logore i primoravane na prostituciju. Žene su silovane i na oltarima u pravoslavnim crkvama.

Mladić je bio primoran da siluje svoju majku. U pismu je Stepinca podsetio na užas koji su zločini koje su počinili Hrvati izazvali u Nemcima i Italijanima a koji su te grozote fotografisali kao svedočanstvo.

Prilikom analiziranja situacije, ovaj političar nije pronašao sličan slučaj u istoriji Evrope i objasnio je da je pisao nadbiskupu o ovim zločinima jer je Katolička crkva aktivno učestvovala preko sveštenika, monaha, klera i omladinskih organizacija, pretvorivši se u čuvare koncentracionih logora i ustaških aktivista, naređujući i odobravajući odsecanje glava. Saznanje ili odobravanje sličnih zločina, nije moglo promaći njegovom episkopu. Zaključak je bio vrlo jednostavan. Da su to radili bez dozvole, ali pošto im nije suđeno i nisu smenjeni, imali su njegovo odobrenje. Druga tačka za koju optužuje Katoličku crkvu jeste prisilno preobraćanje iz pravoslavne vere u katoličanstvo. S tim ciljem progonili su Srbe. Pismo je zaključeno podsećanjem na ono što su učinili pravoslavnim crkvama: one su porušene, pretvorene u katoličke, pravoslavni manastiri eksproprisani, njihova imanja sravnjena, njihova istorijska dobra uništena. Svi ovi gnusni postupci pali su na duše Hrvata i sramotili njihova imena. On je tvrdio da je to bila poslednja prilika koju kao Crkva imaju da dignu glas i zavape za nevinim i hrišćanskim Srbima, koji su bili progonjeni više od Jevreja u Nemačkoj. Svrha pisma, kao što je izraženo u poslednjem paragrafu, bila je da spase njihove duše. A još je Seneka, stari rimski pisac govorio: "Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga."

REČIMA se ne može opisati bespomoćnost koju izaziva slušanje i čitanje onoga što su ustaše pod Pavelićevom komandom radile u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. Više od godinu dana slušala sam stotine svedočenja potomaka na svojim konferencijama u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, 2023. i 2024. Svaka srpska porodica ima šta da ispriča. Svedočanstva su prekrivena suzama i bolom.

Odlučila sam da ovu priču ispričam u znak sećanja na sve stradale žrtve Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, priču o izopačenom vođi i njegovim „križarima“, u primeru primene  dekreta i zakona o istrebljivanju i rasnom i verskom pročišćenju u potrazi za arijevski čistom, katoličkom državom, koja je sasvim umrljana krvlju i užasom. Oči Srba, koje su izvađene i u korpi bile poklon hrvatskom fireru, kako je to izvestio italijanski književnik i ratni novinar Kurcio Malaparte, prilikom njegove posete Pavelićevom kabinetu u Zagrebu tokom rata, pokazuje do koje krajnosti su ove izopačene ustaše poštovale lik svog vođe. Međutim, te srpske oči nikada nisu izgubile sjaj. Samo se nadaju da će njihova svetlost zasijati kroz priznavanje istine i ničeg više od istine: genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. (O tom susretu sa poglavnikom Pavelićem Malaparte piše. „Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture …

To su ostrige iz Dalmacije?’, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.’ “)

TROVANjE DECE

PVODOM stradanja dece u koncentracionim logorima, kada su se u Zagrebu pročule vesti o okrutnosti prema njima, Crveni krst je intervenisao da se preživeli predaju. Za taj zadatak je 1942. godine postavljen dr Kamilo Bresler, sve dok im to dalje nije zabranjeno. Godinama kasnije, dr Bresler je ispričao te događaje. Nekoliko dana nakon prijema te dece mogli su da se uvere da su imali posledice pretrpljene torture i da su otrovana kaustičnom sodom pre predaje.  Dr Katičić, predsednik Crvenog krsta, uložio je protest preteći da će svetu prokazati šta se dešavalo u logorima, a rezultat je bio da je bačen u koncentracioni logor Stara Gradiška.

 SUTRA: VATIKANSKI ZAVOD  KRIJE USTAŠKE RATNE ZLOČINCE