FELJTON - TITOV POKRET PREUZIMA VODEĆU ULOGU NA BALKANU: Priličan broj američkih agenata radio je za NKVD, Sovjeti tako znali šta se događa

Posle rata, SOE je rasformirana, dok je OSS (američka služba za specijalnne opreracije ) stavljena u stanje mirovanja. Kasnije je OSS prerasla u CIA, koja danas svakako predstavlja starijeg srodnika u odnosima sa službama prijateljskih država, kao što je MI 6 (tačnije SIS, Tajna obaveštajna služba) u Britaniji.

Dakle, Donovan je predložio komandi osnivanje „zajedničkog SOE - OSS operativnog  komiteta" u Kairu i, zanimljivo, „sa akcentom na vojni, a ne na politički aspekt“. To je bio primer klasične američke politike, poput stava generala Džordža K. Maršala da podrži Ajzenhauera, dozvolivši Crvenoj armiji zauzimanje Berlina kako ne bi rizikovao živote savezničkih vojnika, što bi u suprotnom predstavljalo čistu političku odluku u interesu Zapada, koji bi osvojio Berlin pre Sovjetskog Saveza.

Sve operativne naredbe pažljivo je pripremalo ovo zajedničko telo, pre svega u opštem savezničkom interesu, a ne konkretne članice. Svaka gerilska organizacija koju su podržavali Saveznici morala je da postavi „ovlašćenog predstavnika" u Kairu. S tim ciljem, i Sovjetski Savez je usvojio odgovarajuće procedure za vezu sa OSS i SOE. Ovaj poslednji navod je nenamerno ironičan, s obzirom na to da sada znamo kako je priličan broj OSS agenata radio i za NKVD, tako da su Sovjeti znali šta se događa.

Donovan, u svom izveštaju, na kraju podseća Združenu komandu: „Znajući za žudnju političkih vođa Grčke i Jugoslavije da navedu Ameriku protiv Britanije i obe protiv Sovjetskog Saveza, koja se pojačala usled našeg sadašnjeg stava da im ništa ne govorimo, odmah smo im stavili do znanja da je Moskovska konferencija učvrstila sve tri nacije u njihovom ratnom naporu, te da balkanske zemlje moraju da usklade svoje zahteve sa interesima ovog zajedničkog poduhvata.“

Ovo je zvučalo jasno. No, šta bi sa onim da se prisile na korišćenje municije isključivo u borbi protiv Nemaca, a ne protiv suparnika u građanskom ratu?

JANUARA 1944. OSS je pripremio interni izveštaj o tome u kom pravcu se kreće brza  promena situacije u Jugoslaviji.  U njemu se navodi kako kralj oseća da je „talac fanatičnih velikosrba", što je svakako štetilo savezničkom cilju, a koristilo interesima neprijatelja. Usled manjka nezavisnih izvora informacija o stanju u zemlji, mnogi patriotski predratni jugoslovenski političari pokušavali su da ostvare saradnju sa Titom u nameri formiranja nove Vlade u izbeglištvu...

Tito je sada dobijao gomile savezničke opreme, njegov kredo bio je „tući neprijatelja svuda i uvek... uprkos značajnim gubicima“. Tada su Amerikanci saznali da Britanci napuštaju Mihailovića i usmeravaju potpuni fokus ka Titu. Američki izvor obaveštava kako je na nekom sastanku Čerčil potvrdio da im je „Tito veoma koristan". Prema Čerčilu, „partizani ratuju maestralno“. Britanci su veoma otvoreno saopštili Amerikancima razloge za promenu podrške u korist partizana - to je, kako znamo, ULTRA materijal, ali se to tada nije smelo otkriti OSS.

Partizani u kontaktu sa Amerikancima nisu skrivali svoja komunistička uverenja. Britanci su izvestili svoje OSS kolege da i bez indoktrinacije „mnogo sposobnih oficira postaju komunisti“.

Drugim rečima, otvorena komunistička opredeljenost partizanskog pokreta bila je očigledna - Amerika i Britanija ušle su u novi odnos sa Titom širom otvorenih očiju.

Iako su neki jasno osporavali, kako smo videli, mogućnost da će Tito posle rata stvoriti komunističku državu, bilo je očigledno ko je glavni i ko je na čelu grupe koja ubija najviše Nemaca. Taj kratkoročni cilj, zadržati i počistiti što je moguće više divizija Vermahta, dok savezničke snage postepeno napreduju ka severu italijanskog poluostrva, bio je od najveće važnosti za buduće pobednike. Ne smemo izgubiti iz vida da je reč o zajedničkoj politici Amerike i Britanije, tako da onima koji su naklonjeni komunističkim krticama u SOE Kairo kao uzroku, mora biti jasno da su iznad svega postojali interesi Saveznika.  Nema govora o tome da su bili nasamareni - naprotiv, veoma su dobro znali šta im je činiti. Nije sporno da je u redovima SOE Kairo, kao i SOE London, bilo ubeđenih komunista - bilo aktivnih agenata NKVD ili ne - međutim, odluke koje su najpre donosili Britanci, a kasnije i Amerikanci, bile su zasnovane isključivo na hitnim vojnim potrebama. Više nemačke smrti u Jugoslaviji značilo je više savezničkih života u Italiji, jasno kao dan.

Zaključak memoranduma OSS ukazuje na to da će američko delovanje, ipak, dovesti do posledica: „Očito nema sumnje da Titov pokret preuzima vodeću ulogu i utiče na druge partizanske pokrete u jugoistočnoj Evropi, kao i da će takvi pokreti dobijati na značaju i obimu u odnosu na smanjivanje nemačkog prisustva na Balkanu. Stoga bi za Sjedinjene Države bilo mudro da izbegnu položaj koji bi ličio na našu želju za podrškom, do krajnjih granica, grupa neprijateljski nastrojenih prema partizanima, zbog čega bi u njihovim očima izgledali reakcionarno, antidemokratski ili potpuno fašistički, uz sumnju da želimo saradnju sa Nemcima, podržavamo razdor i građanski rat. Ako će partizanski pokret po jugoslovenskom modelu predstavljati  talas budućnosti  u jugoistočnoj Evropi, a u tom pravcu upućuju i informacije, moramo razmotriti opciju da li će nas naši saveznici, na vrhuncu svog uspeha, baciti u čabar, ili ćemo se u očima balkanskih naroda, usled naše nepažnje i sami u njemu naći, uprkos njihovoj prilično velikoj naklonosti prema našoj zemlji.“

MIHAILOVIĆ JE PROŠLOST

VINSTON Čerčil je 22. februara 1944. konačno "zavrnuo slavinu" Mihailoviću i četnicima. Iako je kocka sudbine bačena krajem 1943. sve je konačno postalo javno početkom 1944. godine. Razumljivo, iako nije mogao da govori o ULTRA dokumentima i pravim razlozima svoje odluke, ipak je prilikom govora u Donjem domu citirao savet dobijen od Bila Dikina. Tito je bio junak, a Mihailović prošlost. Promena je sprovedena, raskid sa Mihailovićem bio je konačan. Kada je reč o Jugoslaviji, Čerčil je bio pragmatik. Svojim "nečasnim dokumentom" iz 1944. ubedio je Staljina da prihvati sferu interesa „pola-pola“ za Jugoslaviju. Dakle, kada je Tito napustio Sovjete 1948, Staljin je održao reč i nije poslao Crvenu armiju da ponovo zauzme zemlju. Čerčilov i Staljinov interesni "ugovor sa đavolom", na taj način je spasao glavu Titu.

  Kraj