FELJTON - DRAŽA ODBIJA NAREĐENJE GENERALA DŽAMBA VILSONA: Britanski odnosi sa generalom Mihailovićem i četničkim snagama zapali su u ćorsokak

Ovo je poznato kao „Ibarski telegram“, po strateškoj reci u Srbiji, u čijoj okolini su se vodile značajne borbe. Frustracija generala „Džambo“ Vilsona i njegovog vojnog kruga može se lako uočiti u tonu telegrama, sastavljenog u toku priprema za predstojeću invaziju na Siciliju i kopneni deo Italije (operacija „Haski“ počela je u julu 1943): „Rat na Mediteranu došao je do te faze da se saveznička ofanziva mora smatrati izvesnom.

Apsolutno je neophodno da general Mihailović sada preuzme obaveze koje je ranije prihvatio, kao i da ovog puta u potpunosti sarađuje.“

Vilson imao je pristup ULTRA materijalima i bio je potpuno upoznat sa stanjem na terenu.

Stoga telegrafiše Bejliju ono što je već tada bilo očigledno: “Mihailović ne predstavlja borbenu snagu od bilo kakvog značaja zapadno od Kopaonika. Njegove jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni već su neutralisane ili su na drugoj strani i u bliskoj saradnji sa okupatorom; takođe je teško reći ima li njegovih jedinica u Hrvatskoj, Sloveniji i Slavoniji.“ I ne samo to, već je bilo jasno i sledeće:”Partizani predstavljaju dobru i efikasnu borbenu snagu u svim područjima, dok samo kvislinzi predstavljaju generala Mihailovića.“

Naređenja pukovniku Stenliju Bejliju, koja je ovaj trebalo da prenese Mihailoviću, takođe su bila direktna: ”Informišite Mihailovića da britanski Generalštab na Bliskom istoku zahteva da on, kao saveznik, prekine svaku saradnju sa okupatorom i da krene istočno u pravcu Srbije. Tamo će uspostaviti potpunu kontrolu i lični uticaj kako bi nastavio sa napadima na neprijateljske transportne linije.”

Ovo je bila naredba generala Vilsona, izrečena onako kako komandanti inače komuniciraju međusobno. Vilson se obraća nižem oficiru i dodaje: „Izvestite Mihailovića da odmah krene ka Kopaoniku sa svim svojim vernim oficirima i vojnicima; ako bude potrebno, neka se probije oružanom silom.“

NARAVNO, ovo je izazvalo bes Mihailovića, koji je istog dana saopštio Bejliju da će radije u izgnanstvo nego da sprovede britansko naređenje. Odbio je izvršenje naredbe, što će Blečli Park  i MI 3 ubrzo otkriti, kada je značajan broj nemačkih jedinica neometano prešao preko teritorije koju je trebalo da zauzme Mihailović.

General Vilson je ipak preterao, u nedostatku političke pronicljivosti, o čemu Vilijem Dikin govori u knjizi Opsednuta planina, kada se saglasio sa Bejlijevim predlogom o podeli prostora borbenih dejstava na zone: jednu pod kontrolom četnika, a drugu partizana. Osim toga, posledica ovakve odluke bila je ta da Bejli, kao posrednik Glavnog štaba za Bliskig istok, bude zapravo zadužen za kontrolu četničkih borbenih operacija. Ma, ko je taj koji će Jugoslovenima govoriti šta da rade! Ovu će lekciju Britanci dobro zapamtiti kada budu slali misije kod Tita, ali za vojničinu poput „Džambo“ Vilsona, stvar je bila mnogo prostija. On zaključuje: „Želimo da pojasnite Mihailoviću, kao i da ove naredbe nametnete makar i silom, u nameri da obezbedite njegovu momentalnu i bezuslovnu podršku u sprovođenju istih. Vi i cela britanska misija sprovešćete Mihailovića prema Kopaoniku i postarati se da njegova saradnja bude iskrena i efikasna.“

Za Vilsona je bila ključna „potreba najtešnjeg mogućeg sadejstva u borbenim operacijama savezničkih snaga u svetlu predstojećih ratnih dejstava u Južnoj Evropi“. Reč  je o operaciji „Haski“, tj. invaziji na Siciliju i na samu Italiju. U  Italijansku  kampanju Balkan i posebno jugoslovenski otpor bili u značajnoj meri integrisani u celovitu stratešku sliku Mediterana. To se jasno vidi iz Tajne istorije SOE: “Barem što se tiče „Ibarskog telegrama“, SOE Kairo bila je izričito pokrivena autoritetom Komiteta odbrane Bliskog istoka, tako da novi pristup nije bio onaj koji je, u svom službenom kapacitetu, zastupala SOE Kairo. Smatramo da uzrok promene (koja teško da je bila slučajna) mora biti van SOE, pre će biti u politici Generalštaba, koji je zahtevao momentalnu akciju i vojni uspeh... Invazija na Siciliju... sada je bila izgledna, tako da je komanda Bliskog istoka mogla doprineti samo akcijama na Balkanu.”

VAN uticaja SOE, u okviru politike Generalštaba, ovo svakako objašnjava suštinu: koliko god da su zaneseni komunisti i njihovi simpatizeri iz SOE gajili simpatije prema Titu, vojnici su ti koji su određivali politiku, a ne zaverenici.

No, da li je Mihailović primio išta k znanju? Uskoro je postalo potpuno jasno da nije, s obzirom na njegove poteze, pomno praćene iz Londona. Bejli je sa žalošću izvestio kako su Mihailović i kvisling Nedić u Beogradu praktično ujedinjeni u zajedničkoj nameri: „Obojica nadziru zemlju za račun okupatora, čuvajući srpsku krv.“ Dikin se priseća:

„Britanski odnosi sa Mihailovićem zapali su u ćorsokak. “

Posledično, Mihailoviću su postavljeni različiti zadaci, koje je odbio. Pošto su se sada prioriteti u Londonu izmenili, kako zvanični istoričar SOE pojašnjava, „bliskoistočni ultimatum ’Ibar’ je poništen“, i usledio je zahtev da se ispita volja četničkog vođe za preduzimanje ofanzivnih akcija protiv Nemaca. Neizbežna posledica razmatranja koja su usledila bio je predlog ser Aleksndera Kadogana, zvaničnika Forin ofisa u Londonu, da se Titu uputi agent SOE.  

U TITOV Vrhovni štab upućen je Bil Dikin. Njegova misija, operacija „Tipično", čak nije bila isključivo stvar SOE.  Odluka o njegovoj hitnoj misiji došla je direktno iz Londona i dovela pred svršen čin personal u Kairu, dakle, nije bila rezultat nekakve zavere ili političkih uticaja u SOE Kairo. Pre svega, u pitanju je bila zajednička misija, gde je Dikin predstavljao SOE, a kapetan Vilijam Stjuart vojnu obaveštajnu službu. Ni SOE ni MI 6 (Stjuart je radio za jedan od odseka) nisu bili potčinjeni SOE, već, što je suštinski važno, Generalštabu  za Bliski istok, dakle, generalu Vilsonu i britanskoj Vrhovnoj komandi.

Stujart nije bio žutokljunac, tečno je govorio srpskohrvatski, službovao je u britanskom konzulatu u Zagrebu pre nemačke okupacije 1941, a od tada je postao vojni obaveštajac. Kao što smo videli u uvodnom delu, tragično je stradao nedugo po sletanju, ali Dikin se priseća da je tokom priprema misije imao značajnu ulogu i svoje posebne instrukcije od MI 6. O tome Dikin govori: “To je, dakle, bio njegov (Stjuartov) zadatak, da proceni i izvesti o vojnoj situaciji, kako na strani partizana tako i u odnosu na neprijatelja, dok je moja (Dikinova) dužnost bila da se savetujem sa partizanskim rukovodstvom u vezi sa zajedničkim operativnim zadacima, kao i da prenesem opšte utiske o snazi i strukturi pokreta otpora. Obojica smo imali posebne radio-stanice i telegrafiste za vezu sa našim nadležnim jedinica ma u Kairu.“

Ovo je važno. Stjuart je imao sopstvenu liniju komande i komunikacije, tako da je bila isključena mogućnost manipulacije u špijunske svrhe od strane nekog prokomunističkog oficira u SOE. Osim toga, Stjuart i Dikin su posedovali potpuno različite šifarnike.

Naravno, Dikin je upućen jer je London tako hteo, za razliku od grupe kanadskih komunista hrvatskog porekla, koja je ranije upućena na inicijativu i pod komandom SOE Kairo.

KONTRAVERZNA RATNA ODLUKA

JE LI Džejms Klagman, član štaba SOE u Kairu,  bio sovjetski špijun? I ako je bio, šta je istina u vezi sa njegovim uticajem? Da li stvarno možemo reći da je Čerčil naposletku pustio četnike niz vodu 1943, u korist Tita i partizanskih snaga, zbog  Klagmana? Ovo je ključno, zato što je moguće da, čak i da je Klagman bio sve ono što sledbenici teorije zavera govore o njemu, njegova podrška Titu nije imala baš nikakvog uticaja na Čerčilove motive za donošenje jedne od najkontroverznijih ratnih odluka.

 SUTRA: PARTIZANI NAPADAJU SVE KONKRETNE CILjEVE