FELJTON - GOVOR GENERALA DRAŽE PROMENIO TOK ISTORIJE: Do odlučujućeg zaokreta u britanskoj politici došlo je dok je trajala Bitka na Neretvi

Šta je tada rekao? Prema izveštaju pukovnika SOE Bila Bejlija, Mihailović je poručio:

“Sve dok Italijani budu njegov jedini izvor koristi i šire podrške, ništa što bi Saveznici učinili ne bi promenilo njegov stav prema Italijanima. Njegovi neprijatelji su partizani, ustaše, Muslimani i Hrvati. Kada bude završio sa njima, okrenuće se protiv Italijana i Nemaca.“  Na kraju, izjavio je da mu nisu potrebni budući kontakti sa zapadnim demokratijama čiji je jedini cilj da pobede u ratu na račun tuđih žrtava.

Bejli je tamo bio prisutan, sadržaj citiranog govora nije osporen, svi su ga prihvatili kao autentičan, uključujući samog Mihailovića, kao i Vladu u egzilu. Saznavši za Bejlijev izveštaj, Mihailović se tako razjario da ga je oterao iz štaba na šest sedmica, pa je, kako ispravno ističe Makenzi, interni istoričar SOE, stav prema Mihailoviću u  tom periodu bio oblikovan bez britanskog prisustva u četničkom štabu.

Forin ofis je primio Bejlijev izveštaj, tako da je u njihovom protestu jugoslovenskoj Vladi u egzilu istaknuto kako je Mihailović u svojoj tiradi protiv Britanaca naveo da su Srbi „ostali bez prijatelja“ i da se „Britanci sada bore do poslednjeg Srbina u Jugoslaviji“. Nikakvo naoružanje ne stiže, tako da Srbi sada ginu. Saveznici su preplavljeni „požudom za prevarom" tako da će bilo kakva podrška partizanima upravo pokazati njihovo licemerje.

DANA 11. marta Čerčil je, u svom žutom sandučetu, dobio detaljan izveštaj putem ULTRA  materijala i prosledio ga je S-u, šefu SIS. Vajthol ( zajednički naziv za obaveštajne službe)  je dobio zadatak da pronađe rešenje za ovaj Mihailovićev izdajnički antibritanski izliv gneva. U postupak donošenja odluke bili su uključeni najviši vladini krugovi na čelu sa Čerčilom i stalnim podsekretarom Forin ofisa, koji je i sam imao pristup ULTRA materijalima.

Blago je reći da su ministri kralja Petra bili postiđeni ovim incidentom. Bili su užasnuti, Mihailoviću su uputili stroge grdnje ne birajući reči. No, ipak je on bio na dužnosti ministra vojnog. Tako da, kako god da su se neprijatno osećali, ništa se zvanično nije promenilo, što Britanci nisu odobravali.

Svi su se pitali šta je, dođavola, Mihailović mislio da će postići svojom tiradom.

Dobronamerni su ga opravdavali činjenicom da mu je dozlogrdilo zbog oskudnih isporuka opreme - što će i Britanci priznati u kasnijim razgovorima. Ali, gle ironije! Sve dok južna Italija nije stavljena pod savezničku kontrolu, snabdevanje Jugoslavije bilo je veoma otežano. Nakon invazije i uspešnog pohoda na Siciliju i južnu Italiju, nekoliko meseci kasnije, sve je postalo lakše; no, baš nekako istovremeno kada je Mihailovićeva taktika oklevanja razbesnela Britance, pa ih okrenula ka Titu i partizanima, i Mihailović tog 28. februara počinje da menja mišljenje o Britancima.

Makenzi je verovatno u pravu kada posle rata ponovo razmatra ovu temu: „Kada je držao govor, Mihailović je možda računao da će Nemci ubrzo eliminisati partizane, a da će i sami Nemci nakon toga biti poraženi, ostavljajući ga u poziciji gospodara situacije.“

IZGLEDA, dodaje Makenzi, da Mihailović nije imao naročito visoko mišljenje o Bejliju,  baš kao ni oficiri za vezu SOE o srpskom generalu i borbenoj sposobnosti četničkih snaga. Ni konfuzija zvaničnog medija Bi-bi-sija oko toga šta koji pokret otpora u Jugoslaviji čini nije bila od pomoći, te Zvanična istorija ispravno navodi:“No, ovo je bila prekretnica u njegovim (Mihailovićevim) odnosima sa Britancima: posle pomenutog incidenta on je prekinuo kontakt sa Bejlijem...  dok je istovremeno bitka sa partizanima na Neretvi bila u jeku, i u tom periodu je došlo do odlučujućeg zaokreta u britanskoj politici.“

Sada kada znamo više nego što je tada znao Makenzi, pre svega zahvaljujući ULTRA dokumentima, arhivama Blečli Parka, kao i izveštajima MI 3, u potpunosti se možemo složiti sa navedenim. Vilijam Dikin primećuje, s obzirom na to da je za ULTRA  dokumente saznao kasnije, kako je tema snabdevanja bila pokušaj lukavstva, jer Mihailoviću je zapravo bila važna „priprema izgovora za saradnju sa Italijanima, kao izvorom hitne vojne podrške za borbu protiv komunista“. Kako god, Mihailovićeva jarost bila je izdajnička i neoprostiva.

Tim pre se može razumeti Čerčilova ozlojeđenost. Zvaničnim tonom, u demaršu Vladi u egzilu, on navodi da je Britanija „ozbiljno potresena... i značajno zastrašena". Privatno, međutim, premijer je već putem izveštaja ULTRA počeo da saznaje više o saradnji četnika i okupatora, naročito Italijana. On upozorava: „Vi ćete, uveren sam, ceniti činjenicu da će Vlada Njegovog veličanstva, ukoliko general Mihailović ne izmeni svoj stav kako u odnosu na italijanskog neprijatelja tako i prema svojim jugoslovenskim sunarodnicima koji pružaju otpor okupatoru, biti prinuđena da preispita svoju aktuelnu politiku podrške generalu Mihailoviću u odnosu na druge pokrete otpora u Jugoslaviji.“

To je zapravo isključivo mislio na partizane, ljude koji se po njegovom mišljenju „upravo sada bore i ginu kako bi oslobodili njegovu (Mihailovićevu) zemlju od tuđinskog jarma“, dakle, čine nešto što četnici uporno izbegavaju.

NARAVNO, Čerčil nije smeo da pomene SIGINT depeše iz operacije ULTRA, iako je upravo bila reč o njima. Treba napomenuti da je ovo bila procena Londona, zasnovana na dešifrovanim materijalima i terenskim izveštajima SOE, u ovom slučaju od Bejlija. Nikakav komunistički zaverenik iz Kaira nije bio ni blizu centra odlučivanja; štaviše, ovo je bio isključivo četnički autogol, čiji je vođa napadao Britance, a istovremeno se hvatao u kolo saradnje sa britanskim ratnim neprij ateljima.

Ipak, ključni razlog koji većina teoretičara zavere previđa, jeste premijerska pozicija Čerčila, koji prirodno stavlja interes svoje zemlje i Saveznika na prvo mesto - teško da bi iko učinio drugačije, i o tome on piše: “Vlada Njegovog veličanstva ne može ignorisati ovaj izliv jarosti, niti bez objašnjenja i protesta prihvatiti politiku potpuno različitu od svoje. Nikako se nećemo moći opravdati pred britanskom javnošću, kao ni pred ostalim našim saveznicima, za trajnu podršku pokretu čiji vođa bez skrupula javno govori da su naši neprijatelji njegovi saveznici - potpuno nebitno privremeni ili stalni - te da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, koji su porobili njegovu otadžbinu, već njegovi jugoslovenski zemljaci i njihov vođa, koji se upravo sada bore i ginu kako bi oslobodili njegovu zemlju od tuđinskog jarma.”

Razumevanje ove reakcije ključno je za feljton koji je pred čitacima „Novosti“. Britanija je vodila rat protiv nacista, a 1943. nemački saveznik je bila Italija. To je suština rata. Kako bi i moglo biti drugačije? Srž stava teoretičara zavere i revizionista ogleda se u tome da je politika Britanije i samog Čerčila dovela na vlast komuniste u Jugoslaviji, umesto da su Saveznici ostali privrženi svom izvornom štićeniku - Mihailoviću.

VELIKE ZABLUDE

ŠTIVO koje je pred čitaocima „Novosti“ suštinski pobija uverenje da su četnici mogli pobediti u Jugoslaviji, što je srž revizionističkog stava, a to uverenje je ništa drugo do maštarija i svakako strateška fantazmagorija najvišeg nivoa. No, ako se Mihailović žalio što ne dobija od Britanaca oružje, a onda zapravo jasno stavljao do znanja da će to isto naoružanje koristiti ne za borbu protiv Nemaca i Italijana već protiv Tita i partizana kako bi ostvario vojnu nadmoć u građanskom ratu kada Nemci konačno odu, onda je zaista bio u zabludi u najmanju ruku povodom toga kako će na to Britanci reagovati.

 SUTRA: KLATNO U LONDONU SE POMERA KA TITU