FELJTON - BRITANCE NE INTERESUJU NEMAČKI MASKRI U SRBIJI: Saveznička invazija na Italiju je uglavnom odredila britansku balkansku politiku

U tim izveštajima se navodi da četnici nisu bili prijatelji nemačkih okupacionih snaga. Ali su bili zastrašeni surovošću nemačkih odmazdi. Navodimo jedan primer: Leskovac.

U aprilu 1941, tokom blickriga kroz Jugoslaviju, snage Vermahta okupirale su srpski grad Leskovac. Tog jula, komunistička gerila - partizani - izvršili su diverziju na obližnjim železničkim prugama. Nemačka osveta je bila brza i smrtonosna: preko 2.000 stanovnika likvidirano je po kratkom postupku. U oktobruje preko 2.700 civila surovo pobijeno u drugom srpskom gradu, Kragujevcu. Otpor nemačkim okupatorima postajao je prilično skup i to je prevladalo u četničkom razmišljanju. Ovde možemo razumeti revizioniste/sledbenike zavera, jer su te krvoločnosti uistinu bile užasne. Kako Dejvid Martin, jedan od istoričara revizionista, ispravno primećuje: „Masakar u Kragujevcu postao je simbol razlika u pogledu strategija, što je podelilo partizane i Mihailovićeve sledbenike. Pitanje nije bilo treba li se boriti, već kako i kada se boriti“.

S tačke gledišta vojnika na terenu i njihovih starešina, ovo je bilo jednostavno. No, Britaniji su bili potrebni saveznici koji će se boriti protiv Nemaca, i upravo taj razlog doveo je do odluka Čerčila i Komande u Londonu. To je moglo biti neprijatno za Mihailovića i četnike, koji su, usled razumljivih razloga, nastojali da na svojoj teritoriji izbegnu nemačke masakre. No, Čerčil nije mogao da određuje britansku politiku na osnovu onoga šta je prihvatljivije za četnike. Životi hrabrih Britanaca, Amerikanaca i izbeglih poljskih trupa, koji su ratovali u Italiji, bili su na kocki, kao i potreba da se što više nemačkih divizija zadrži na Balkanu kako bi se smanjili saveznički gubici - sve to bila je potpuno ispravna suština Čerčilovog razmišljanja.

Sa partizanima je bilo drugačije: otpor neprijatelju morao se pružiti bez obzira na žrtve. Kako komunikacije MI3 i MI6 pokazuju, partizani su želeli „jednu sveobuhvatnu i stalnu ofanzivu, bez obzira na žrtve boraca i civila“.

DECENIJAMA kasnije, svakako je lako prosuđivati i reći da bismo i mi pružili Nemcima otpor bez obzira na žrtve. No, za Čerčila i Komandu u aprilu 1942. situacija je bila očajna. Singapur je pao u ruke Japancima u februaru, a Romel je bio na ivici da zauzme Tobruk, što su njegove snage i uspele u junu. SAD su bile naš saveznik, ali još uvek nije bilo američkih snaga na strani Britanije i njene imperije. Situacija na Malti i na Mediteranu bila je više nego neizvesna. Sada znamo da se izdržalo uprkos svim izgledima, ali Komandi su tada, dok je pratila stanje na Balkanu, bile potrebne vesti o zaustavljanju nemačkih divizija, a ne vesti o gerilcima koji, ma koliko razumljivo, nemaju volju za borbu. To je značilo da je politika otpora postala kompleksna.

Kako su Čerčilovi vojni savetnici shvatali, pred njima je bila dilema: podrška Mihailoviću i četnicima bila bi ujedno i podrška rojalističkoj Vladi u izbeglištvu, našem zvaničnom savezniku u Jugoslaviji, sa kojim je Britanija nameravala da sarađuje po okončanju rata. (Na stranu to što je mladi kralj Petar II bio potomak kraljice Viktorije!).

S druge strane, imamo komuniste u borbi protiv Nemaca. Dakle: Pored prisutnih političkih razlika, direktna posledica bila bi gubitak kontrole nad ustankom koji bismo sproveli mi ili jugoslovenska vlada. To ne bi, međutim, značilo da otpor neprijatelju prestaje.

Britanija je imala zvanične odnose sa izbegličkim rojalističkim režimom, što nije bio slučaj sa partizanima, uprkos Hadsonovoj kraćoj poseti. Stoga je Ujedinjeno Kraljevstvo, preko kralja Petra II i njegovih zvaničnika, imalo neki uticaj jedino nad četnicima. No, i ovo je, kako je u maju Talbot Rajs izvestio svoje pretpostavljene, takođe bilo problematično: “Ako ne podržimo Mihailovića, ne samo što ćemo i sami izgubiti... nego će i vojna situacija prerasti u političku anarhiju. Ne samo da će britanski uticaj i ugled u Jugoslaviji biti izgubljeni (u korist Rusije), nego će biti i značajno oslabljeni širom Balkana i istočnog Mediterana.”

U to vreme, Čerčil se zainteresovao upravo za ovo pitanje, kada mu je MI3 dostavio mapu sa podacima o tome ko se čini da kontroliše koju teritoriju u ovom prilično konfuznom delu sveta. Da li je Britanija, podržavajući svog zvaničnog saveznika, igrala na pogrešnu kartu?

Kako danas znamo, ispostavilo se da je ovaj pogled na italijanski front bio preterano optimističan, mada je istina da je prilikom nekoliko faza u preostale dve godine rata, Hitler bivao prisiljen da prebaci trupe sa Istočnog fronta u Zapadnu Evropu, kad god ga je pritisak Britanije i SAD prisiljavao na takvu odluku.

KLjUČNA stvar ostaje ista: Italija i italijanska operacija odredile su britansku balkansku politiku. Uvek je bio prisutan pritisak Komande s ciljem pronalaženja saveznika na Balkanu koji bi mogao da onesposobi Nemce, i to je bio glavni Čerčilov moto, a ne kojekakve zavere u Kairu.

Neustrašivi Bil Hadson, šef prve britanske misije u Jugoslaviji,  u septembru je bio u prilici da povratno izvesti štab, a svakako je zahvaljujući ranijim kontaktima sa partizanima mogao da razglasi njihove borbene vrednosti. Da li je to značilo da Britanci treba da podrže misterioznog Tita i njegove komunističke gerilce? Ili je Britanija, kako neki misle, trebalo da podrži oba pokreta otpora, sa jasnim demarkacionim linijama i zonama borbenih dejstava protiv Nemaca?

Do sada je već postalo jasno da Mihailović sa svojim četnicima zaista ne čini ništa u pogledu napada na Nemce, a teror i bezobzirna odmazda bili su glavni razlog za njihovu odluku o pasivnosti. Drugi razlog je bio politički: ako sačuvaju svoje snage do konačnog poraza sila Osovine, biće dovoljno snažni da krenu na partizane i poraze ih, kada konačna pobeda dođe.

Iz ugla četnika, ovakva logika bila je više no očigledna. Ko bi želeo da Nemci pokrenu talas odmazde protiv nedužnog stanovništva? Neki u MI3 su to shvatili, beležeći:

„Smatramo da bi bilo opasno preuzeti rizik odmazde tolikog obima, kakav bi doveo do otuđivanja unutar mogućih sledbenika." Ovo je podržao i direktor Vojne obaveštajne službe. Duhovi Kragujevca su još uvek, razumljivo, proganjali ljudske duše.

Četnička pasivnost bila je primetno upadljiva, iako je ULTRA ponekad oprezno izveštavala o nekim protivnemačkim dejstvima, poput osvajanja Foče, krajem 1942. godine. ULTRA istovremeno izveštava o značajno većim i nespornim partizanskim akcijama.

NEMCI NA BALKANU

GLAVNA saveznička komanda postala je  zainteresovana za Jugoslaviju kada su počeli da se kuju planovi za invaziju Italije. Na putu prema Trajdent konferenciji (kodni naziv za sastanak u Vašingtonu 1943. ) sa SAD,  Komanda je 10. maja 1943. održala sastanak na brodu „Kvin Meri“ i čvrsto odlučila da Saveznici „treba da budu spremni kako bi iskoristili svaku slabost nemačke pozicije na Balkanu“. Po dolasku u SAD, na sastanku Združene komande savetovali su svoje američke kolege: Nismo mišljenja da bi Nemačka bila u stanju da drži oba fronta, i u Italiji i na Balkanu, bez rizika od poraza na Ruskom frontu. Čak i da napusti Italiju i zadrži Balkan, njen zadatak nikako neće biti lak... Treba da budemo spremni kako bismo iskoristili svaku slabost nemačke pozicije na Balkanu.

 SUTRA: KOMPROMITACIJA ČETNIKA ZBOG SARADNjE SA ITALIJOM