FELJTON - TITO JE RATOVAO BEZ OBZIRA NA POSLEDICE: Britanske službe nisu precizno ustanovile svoj doprinos u puču 27. marta 1941.

Jedan od retkih još prisutnih bio je pomorski ataše Sendi Glen, koji se već bio istakao kao istraživač na Arktiku. Ali kao što smo u prošlom nastavku videli, ambasador Kembel bio je veoma uzdržan po pitanju diverzantskih operacija kako se Jugosloveni ne bi priklonili silama Osovine, koristeći britanske aktivnosti kao opravdanje za prekid odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

Dakle, dilema sa kojom su se diverzanti suočili - pomoći ratne napore i uništavati nemačke vojne kapacitete ili ugroziti osetljiv diplomatski balans - ostala je ključna.

Čerčil, postavši premijer 1940, u svom stilu želeo je da upotrebi SOE kako bi „zapalio Evropu".  Uspostavljene su tajne veze sa Srpskom seljačkom strankom, ali ona nije imala značajniju ulogu u mutnom svetu beogradske politike.Nadalje, ulozi su postajali znatno veći. Godine 1939. Italijani su pokorili Albaniju, čiji je vladar nosio žestoko ime - kralj Zogu, a 28. oktobra 1940. Musolini je odlučio da proširi svoju balkansku imperiju napadajući Grčku, zemlju koja je, poput Jugoslavije, nastojala da ostane posvećeno neutralna. Ova operacija značajno je približila rat prema već uznemirenim Jugoslovenima, jer su borbe došle na njihov prag. Kako su se italijanske trupe pokazale neuspešne u sukobu sa Grcima, kao uostalom i protiv Britanaca u Severnoj Africi, mogućnost da Nemci pruže aktivnu podršku svom nevoljama sklonom  italijanskom savezniku, zloslutno se nazirala na horizontu. Situacija je postajala sve ozbiljnija i neugodnija - podsetimo se da su Treći rajh i SSSR tada bili saveznici. To je činjenica koju često previđamo vraćajući se u taj period istorije, ali koju su svi balkanski režimi svakako imali na umu.

U to vreme, u Beogradu je sa diplomatskim statusom delovao Tom Masterson, šezdesetogodišnjak u zvaničnom rangu nižeg diplomate. On je, takođe, posedovao značajno iskustvo sa Balkanom, budući da je 1916. učestvovao u uništenju poznatih rumunskih naftnih postrojenja u Ploeštiju, baš na vreme da preduhitri njihovo zauzimanje od strane nemačke armije u Prvom svetskom ratu.

UPRKOS prisustvu talentovanih i obučenih Glena i Mastersona, ovi neustrašivi britanski agenti nisu mogli da učine ništa značajno, iako je usled širenja rata na Balkan činjenje nečeg bilo od vitalnog značaja.

Tog 27. marta 1941. hrabri srpski oficiri poništili su pakt između namesnika kneza Pavla i Hitlera, svrstavajući se na britansku stranu u borbi protiv nacističke Nemačke. Kao što zvanični istoričar SOE priznaje: „Ne može se tačno proceniti udeo učešća SOE u tim događajima."

Trebalo je dosta vremena da Britanci daju oproštaj knezu Pavlu - ako je zaista i počinio akt izdaje, prema mišljenju onih koji su njegov mirovni sporazum sa Nemačkom tako videli. Kao što i istorijat SOE priznaje, jugoslovenskom namesništvu bilo je jasno da  je, uzimajući u obzir činjenicu da su 1941. Rumunija i Bugarska već bile čvrsto povezane sa silama Osovine, te da se od Britanaca nije mogla očekivati pomoć protiv nemačke invazije, nesumnjivo „u interesu države kompromis namesto rata“. S druge strane, Čerčil je smatrao da je suštinski reč o novoj pobedi za Hitlera, i kao što je tvrdio, puč je bio iznova pronađena ratnička duša jugoslovenskih naroda.

No, sve je bilo uzalud. Nemačke snage su 6. aprila osvojile zemlju blickrigom, sa zastrašujućim posledicama. Sve je bilo završeno za 11 dana, uz predaju novoizabrane vlade i bekstvo kralja i nekih važnijih pučista u Englesku, a Nemci su nastavili jednako opako kako su i počeli.

POSLE uspešne invazije sila Osovine 1941. pojavile su se dve gerilske grupe. Prva, četnici, čiji su pripadnici u potpunosti bili Srbi i, značajno za Britaniju, predstavljala je oružane snage izbeglog kralja Petra II, rođaka kralja Džordža VI. Druga grupa, partizani, nije im bila toliko poznata.

Ovde ulazimo u duboko protivurečnu oblast, jer je Britancima postalo očigledno da četnici i partizani imaju prilično drukčiji pristup prema divljaštvu nemačkog osvetničkog terora.

Nema boljeg opisa od navoda ser Ficroja Maklejna, Čerčilovog ličnog izaslanika pri partizanima 1943, u njegovim ratnim memoarima Istočna Gledišta. On piše saosećajno:

„Na ovo (masakre) i naknadne tragedije, partizani i četnici reagovali su različito. U ovoj razlici u pristupu leži objašnjenje za mnogo toga što će uslediti kasni je.“ S jedne strane: Četnici su smatrali da rezultati njihovih operacija ne mogu opravdati štetu i patnju civilnog stanovništva. Cilj im je bio da štite radije nego da uništavaju. Ubuduće, biće sve naklonjeniji izbegavanju aktivnih dejstava; ubrzo su neki od njih došli do obostrano korisnih dogovora sa neprijateljem.

Ova poslednja tvrdnja stvoriće ogroman razdor posle rata, kada će četnički sledbenici optužiti Maklejna, kao što ćemo videti kasnije, da izmišlja lažne optužbe protiv hrabrih srpskih boraca. Ali može se i reći, dok i dalje bukte rasprave o četničko-nemačkoj saradnji, da obaveštajni podaci ULTRA ( oznaka britanske vojne obaveštajne službe) potvrđuju tačnost ovih optužbi i, još važnije, potpuna četnička pasivnost bilo da su sarađivali sa neprijateljem bilo da nisu, bila je razlog za bes britanske vlade u Londonu, naročito kad je došlo vreme odluke, kao što ćemo otkriti.

ŠTO SE  partizana tiče, Maklejn je zasigurno bio u pravu kada je rekao: Partizani su, s druge strane, sa izvornom komunističkom surovošću odbijali da ih bilo kakve prepreke ili osvete odvrate od ostvarivanja postavljenih zadataka. Njihovi sopstveni životi nisu imali značaja. Što se civila tiče, oni su takođe bili na borbenoj liniji, sa istim izgledima za herojsku smrt poput partizana. Što su više civila Nemci ubijali, što su više sela spaljivali, to su više neprijateljskih snaga partizani uništavali, više mostova rušili. To je bio tvrd pristup, naročito za borce koji su ratovali u svom zavičaju, ali naposletku opravdan događajima i posebno nevoljnim poštovanjem od strane Nemaca, poštovanjem koje nikakav obim pomirenja nije mogao da izazove.

Naravno, veoma je lako reći da je njihov „tvrdi pristup" bio opravdan, u svetlu hiljada civilnih žrtava koje su pale zbog nemačke osvete prilikom spaljivanja zemlje. I veoma je lako Britancu da to kaže za narod neke druge zemlje.

No, Ficroj' Maklejn i Vinston Čerčil, sa ratnim štabom i komandantima, počev od 1943, sa savezničkim snagama u Italiji, borili su se na smrt sa nacističkom Nemačkom, jednim od najdivljijih neprijatelja još od vremena kada su mongolske armije Džingis-kana nagrnule na evroazijske prostore, pre mnogo vekova.

Nameće se moralna dilema - da li u potrazi za opravdanjem ovakvog vida ratnog otpora Hitlerovom Rajhu pristupamo bez obzira na cenu i posledice? Takav je bio slučaj sa SSSR-om, saveznikom Britanije i SAD, čiji su milioni crvenoarmejaca bili deo  mašine sve do Berlina, bez obzira na gubitke, što je bio presedan dotad neviđen u istoriji ratovanja.

Poput Staljina, i Tito je vodio rat bez obzira na posledice, sve s ciljem da se Hilerov Rajh konačno pobedi zauvek.

KRVOPROLIĆE U LESKOVCU

TOKOM invazije, snage Vermahta okupirale su srpski grad Leskovac. Tog jula, komunistička gerila - partizani - izvršili su diverziju na obližnjim železničkim prugama. Nemačka osveta bila je brza i smrtonosna: preko 2.000 stanovnika likvidirano je po kratkom postupku. U oktobru, preko 2.700 civila na isti krvoločan način pobijeno je u drugom srpskom gradu, Kragujevcu. Otpor nemačkim okupatorima postajao je prilično skup.

To ćemo ćemo detaljnije obraditi u nastavku feljtona, u poglavlju o M13, jer je u toku 1943. britanski stav o okolnostima početka otporau Jugoslaviji bio ključan za političare i generale u Londonu i njihovo razumevanje rata - što je glavna tema ovog našeg teksta.

 SUTRA: NEPOVRATNO NARUŠENI ODNOSI DRAŽE I TITA