FELJTON - NEUSPEO POKUŠAJ KRALJA DA MINIRA ČERČILOV PLAN: Staljin prvi podržao britanskog državnika da se u Jugoslaviji opredeli za Tita

Posle svega, i postignutih dogovora, objavljen je, 26. oktobra 1944. kominike o razgovorima Čerčila i Staljina i njihovih saradnika, u kojem je istaknuto - da su se dve vlade saglasile da u Jugoslaviji sprovode zajedničku politiku, a u cilju „rešavanja unutrašnjih jugoslovenskih teškoća objedinjavanjem jugoslovenske kraljevske vlade i narodnooslo - oslbodilačkog pokreta“.

Osiguravši, tako, u Moskvi 50 odsto britanskog uticaja u Jugoslaviji, Čerčilu je pao kamen s grudi i on je maltene svuda i na svakom mestu počeo da dokazuje - da upravo dugoročni interesi Velike Britanije zahtevaju da Jugoslavija bude jaka i ujedinjena. Ovo je on izjavio i na sednici britanskog Ratnog kabineta, održanoj 8. januara 1945, ističući pri tom, da je za Britaniju „malo značajno da li će ustavni oblik ove države biti monarhija ili republika, pod uslovom da podrazumeva ova dva pomenuta svojstva“.

U razgovoru sa kraljem Petrom II Karađorđevićem, pak, samo tri dana potom, 11. januara 1945, Čerčil će reći: „U Jugoslaviji se u ovom trenutku vodi socijalna revolucija i ona je praktično pobedila. A pitanja ustavne prirode nisu ni u kakvoj vezi sa tom defakto  situacijom; a ako trenutno kralj odbija ove sporazume, biće uspostavljena revolucionarna vlada“.

Čerčil je kralju Petru rekao još i ovo: „Ukoliko kralj potom odluči da se vrati u svoju zemlju kako bi ponovo seo na svoj presto, ne bi imao nikakvu šansu da u tome uspe; naprotiv, rizikovao bi da izgubi život jer bi izbio građanski rat. Kako bilo da bilo, britanska vlada je zbog vojnih razloga odlučna da i dalje pruža svoju podršku Titu i kralj ne treba da računa da će ona intervenisati u njegovu korist. Na svom sledećem sastanku, trojica Velikih će verovatno svim oslobođenim zemljama preporučiti slobodne izbore i plebiscite pod njihovom kontrolom, ali neće ni malim prstom mrdnuti niti pristati da izgube i jednog jedinog čoveka kako bi bilo kog svrgnutog kralja vratili na presto, u ma kom delu Evrope“.

Sve ovo što je Čerčil rekao kralju Petru, 11. januara 1945, sve je to bilo, u stvari, ponavljanje, ali s drugim elementima, onoga što mu je on rekao i 13. aprila 1944, posle  sastanka s Titom u Italiji.

U JANUARU 1945. navršilo mesec dana od kada je Čerčil sačinio zabelešku u kojoj je naveo, da su Britanci, njegovom zaslugom, „u Titu uzgajili Guju“ . Ali on se toga nije ni setio...jer je tada načinio po drugi put veliki zaokret u svom držanju prema Titu. U Donjem domu, skoro klikćući, on će izjaviti - da je „najstariji zagovarač maršala Tita u inostranstvu, i da je Tito jedan od njegovih najboljih prijatelja, te da se on od srca nada da će se „pokazati da je maršal Tito spasilac i ujedinitelj svoje zemlje, kao što je, bez sumnje,u ovom trenutku njen neosporni gospodar !

Imajući u vidu da je Čerčil bio i opaki „čvrgaš “, lako je mogućno da je ovim svojim rečima u Donjem domu hteo, uz drugo, da kralju Petru  „udari čvrgu“, i da ga opomene, u isti mah, da pazi šta radi. Jer, samo koji dan pre ovog Čerčilovog nastupa u britanskom parlamentu, kralj Petar je pokušao da minira sporazum zaključen između Tita i Ivana Šubašića, a do kojeg je došlo uz silne Čerčilove napore... Kralj Petar je to učinio na konferenciji za štampu, održanoj u Londonu, 11. januara 1945. Izjavio je tada, a) da odbacuje sporazum Tito - Šubašić, 6) da ne prihvata imenovanje namesništva) da ne odobrava odluku AVNOJ-a i da sebe proglašava zakonodavnim telom sa apsolutnim prerogativima do kraja mandata Ustavotvrone skupštine.

Ovom izjavom kralja Petra Čerčil je bio pogođen u - „živac“.  On je odmah reagovao, obrativši se, prvo, Staljinu lično (i to tog istog dana, 11. januara 1945). „Idn i ja smo u nekoliko navrata pokušavali sve što smo mogli s kraljem Petrom“, rekao je Čerčil u svojoj poruci Staljinu . On je mladić  pun duha i smatra da potpisivanje sporazuma Tito-Šubašić praktično znači abdikaciju... Smatra da će, bude li se držao podalje od svega što će se sledećih nekoliko godina događatiuJugoslaviji, svanuti njegov dan...“ (Na sastanku Čerčila sa Staljinom, 11. i 12. oktobra 1944, u Moskvi, Staljin je upitao koliko kralj Petar ima godina. Kada mu je rečeno da je kralju dvadeset jedna, on je rekao da je Petar Veliki sa sedamnaest godina vladao Rusijom, na šta mu je Entoni Idn uzvratio, da se razgovor vodi o - Petru Malom).

Dalje je Čerčil rekao u svojoj poruci Staljinu: „Sada Vam predlažem da sporazum Tito-Šubašić učinimo punovaljanim i jednostavno zaobiđemo kralja Petra. Svoju izjavu je dao ne posavetovavši se s bilo kojim predsednikom vlade i s obzirom da se predstavlja kao ustavni suveren, njegova izjava ne može se smatrati državnim aktom. To znači da smo skloni priznati vladu maršala Tita, imenovanu pod namesništvom, kao kraljevsku jugoslovensku vladu, pa poslati ambasadora u Beograd, a njihovog primiti ovde. Nadam se da ćete ovo smatrati dobrim izlazom iz teškoća dok narod slobodno i otvoreno ne iskaže svoju volju “.

Kad je uskoro, u noći 22. januara 1945, kralj Petar smenio Šubašićevu vladu, Čerčil je konačno raskrstio s njim i rešio da uz pomoć Sovjetskog Saveza i SAD sprovede sporazum Tito-Šubašić uprkos kraljevom naknadnom protivljenju.

STALjIN je bio prvi kojije Čerčila u svemu tome podržao. „Slažem se“, rekao je on u telegramu Čerčilu od 25. januara 1945, da bi sporazum Tito-Šubašić, onakav kakav je između njih sklopljen, bez daljih odlaganja trebalo sprovesti i da bi tri velike sile trebalo da priznaju tu jedinstvenu vladu. Smatram da bi taj plan trebalo sprovesti bez ikakvih rezervi “.

U međuvremenu, očigledno loše podučen, i ne shvatajući svu težinu svog položaja, kralj Petar je pokušao da uspostavi direktan kontakt sa Titom. Ali u tome nije uspeo... Titov stav bio je, da ako kralj ima kakvih primedbi na sporazum, on može „prihvatiti samo one koje se tiču osiguranja demokratskih i ustavnih načela “, i to „posredstvom Jugoslovenske kraljevske vlade .

U razgovoru sa šefom američke vojne misije, pukovnikom Thauersom, Tito će, međutim, otići dalje, mnogo dalje. Nazvaće kralja Petra čak i budalom, i reći će da će on, „nastavi li se ponašati kako se ponaša, izgubiti ne samo presto već i ličnu imovinu koja će mu biti konfiskovana “!

Kad je Tito ovo izjavio, kod Čerčila se, opet, razbuktala sumnja u vođu partizanskog pokreta i sada već međunarodno priznatog maršala Jugoslavije. Učinilo mu se da bi bilo najbolje da se Tito, za svaku eventualnost, „satera u mišju rupu “ i to - uz pomoć Italije.

„Moje osećanje je“, pisao je Čerčil ministru Idnu u najstrožem poverenju, 11. marta 1945 („samo za Idnove oči“) „da od ovog momenta mi našu naklonost treba da poklonimo Italiji, da nju pomažemo protiv Tita. Tita treba ostaviti samog u planinama da se kuva u balkanskom sosu koji je gorak... Ja sam izgubio svoje oduševljenje za Jugoslaviju..!“

KOLEBANjE OKO DRAŽE

PREMA zapisniku Ralfa Stivensona, poslanika Velike Britanije pri jugoslovenskoj vladi, o razgovoru između britanskog premijera i jugoslovenskog suverena, Čerčil je  rekao kralju Petru - da on isuviše rizikuje kolebajući se „da se otrese“ Draže Mihailovića. Jer, mogućnost da sovjetske armije prodru u Jugoslaviju, više je nego očigledna. A kad se to desi, predstoji njihovo spajanje sa snagama maršala Tita. Kao što postoji ta mogućnost, naglasio je Čerčil, postoji i mogućnost da se Mihailović suprotstavi tom sovjetskom nadiranju... U tom slučaju bi on, kralj Petar, saveznički suveren, mogao da se nađe u frontu protiv Sovjetskog Saveza, sile koja je utemeljivač Ujedinjenih nacija...

 SUTRA: KONGRES NA RAVNOJ GORI PANDAM ZASEDANjU AVNOJA