FELJTON - ČERČIL OKREĆE LEĐA DRAŽI I PRIZNAJE MARŠALA TITA: Promena držanja Britanaca prema Titu počinje kada je on poveo pregovore sa Nemcima

Trebalo je da prođe dosta vremena pa da potpuno sazri mišljenje da je Mihailović uistinu smetnja britanskoj politici u Jugoslaviji. Po nekim tumačenjima, za pravi datum konačne prekretnice u držanju Britanaca prema Titu i partizaima morao bi se uzeti 22. februar 1944, dan o kojem je predsednik britanske vlade, Vinson Čerčil, u Donjem domu održao pravo slovo hvale Josipu Brozu Titu i njegovoj partizanskoj vojsci. Izjavio je Vinston Čerčil tada, da su još u jesen 1941. godine „partizani maršala Tita počeli protiv Nemaca žestoki i junački rat za opstanak“, da su Nemcima otimali oružje iz ruku, da su vrlo brzo „počeli nanositi teške gubitke Nemcima i zavladali širokim područjima“.

Navodeći da partizani drže u šahu „čak 14 nemačkih divizija od 20 koliko ih se nalazi na Balkanskom poluostrvu“, Čerčil je istakao, da se „oko i unutar te junačke vojske razvio nacionalni i ujedinjujući pokret. Komunistički element ima čast da je počeo, ali kako je pokret jačao snagom i brojem odvijao se proces modificiranja i ujedinjavanja i pridošle su nacionalne zamisli“. Za Tita lično, Čerčil je rekao, da su u njemu „partizani našli izvanrednog vođu, slavnog po svojoj borbi za slobodu“. Posebno, Čerčil je naglasio, da su „partizani maršala Tita jedini koji se zaista bore u ovom trenutku protiv Nemaca“.

U svom govoru u Donjem domu od 22. februara 1944, Čerčil nije propustio da kaže, da se on već duže vremena naročito zanima za pokret maršala Tita. To nije bila pusta fraza, odista. On se partizanskim pokretom počeo sasvim intenzivno baviti od časa kada mu je do ruku stigao izveštaj načelnika štaba SOE u Kairu, pukovnika Bola Kebla, 30. januara 1943. U tom izveštaju je, pored ostalog, rečeno, da su partizani glavna snaga otpora na najvećem delu Jugoslavije, a vojska Draže Mihailovića samo u Srbiji, da partizani vezuju više neprijateljskih trupa nego vojska Draže Mihailovića i da bi, stoga, njima, a ne samo Mihailovićevim jedinicama, trebalo pružiti pomoć, a pre toga uspostaviti s njima stalnu vezu. (Ima mišljenja, da je na promenu držanja britanske vlade i Čerčila  prema partizanima uticala i informacija, da je Tito u martu 1943. poveo pregovore sa Nemcima.

Na osnovu te informacije, a kad je ona proverena, Britanci treba da su zaključili da je to upravo dokaz da su partizani značajniji činilac na jugoslovenskom ratištu nego što se to dotle mislilo. Po nekim pokazateljima, za pregovore partizanskog vođstva i Nemaca, u martu 1943, saznao je i Draža Mihailović, i on je bio prvi koji je o svemu tome obavestio Britance.)

SEM potpukovnika Kebla, na Čerčilovo opredeljenje za Tita treba da je uticao i čitav niz drugih ličnosti. U knjizi Patrika Hovarta,  navodi se, da su najveći uticaj na Čerčila u tom pravcu izvršili Bil Hadson, prvi predstavnik Britanije u štabu Draže Mihailovića, zatim V. Dikin i, na kraju, brigadir Meklejn (Po rečima generala Armstronga, šefa poslednje britanske misije kod Draže Mihailovića, Čerčil je upravo od Meklejna, a zatim svog sina Randolfa bio „beznadežno obmanut“ u pogledu partizana).  Pominju se  zatim i neki najuticajniji pripadnici Intelidžens servisa, u jugoslovenskoj M-16 sekciji.  Antisrpstvom visokog stepena bio je zahvaćen i ministar javnih informacija u vladi Vinstona Čerčila, Brendon Braken.

Gledajući na zbivanja u Jugoslaviji u prvom redu kroz naočari vojnih koristi po Britaniju, Čerčil je iz prve prihvatio stavove načelnika štaba SOE u Kairu, i odmah odlučio da s partizanima što pre stupi u vezu. O toj svojoj odluci, on je, kako tvrdi Mark Viler,  obavestio čak i tursku vladu... Ako bi u svemu bile tačne izjave pojedinih britanskih i američkih oficira, koji su pratili zbivanja na tlu Jugoslavije tokom rata, jednog Mekdaula, na primer, na odluku Britanaca, i posebno Čerčila, u mnogome treba da su uticali i komunisti koji su delovali u britanskoj i američkoj obaveštajnoj službi. Mekdaulovu izjavu potvrđuje i američhi publicista Dejvid Martin (autor knjte „Tkivo dezinformacija“). Ističući da je Čerčilovo okretanje leđa Draži Mihailoviću bila „neoprostiva istorijska greška sa dalekosežnim posledicama", on je rekao, da je do svega toga došlo zbog dezinformacija koje je Čerčilu servirao agent Moskve pri komandi britanske obaveštajne službe za Balkan, Džejms Klugman („Peti čovek“ iz poznate kembridžske grupe — Kim Filbi, Donald Meklejn, Gaj Beriis i Entoni Blant). Dejvid Martin je ubeđen, da je Čerčil „jednostavno sa svim svojim saradnicima iz najužeg kabineta bio zaveden i obmanut od komunističkih ’krtica’ i Staljinovih simpatizera koji su se infiltrirali u vojnu obaveštajnu službu. Falsifikovanjem činjenica i dokumenata „oni su polako ali sigurno pripremili teren za sudbonosnu odluku koju je London doneo decembra 1943. prema antifašističkoj borbi na jugoslovenskom frontu “.

Od ljudi našeg podneblja, koji su radili u britanskim arhivima, vrsni istraživač St. R. Vlahović na prvom mestu pominje Bezila Dejvidsona, šefa jugoslovenske sekcije SOE, i kaže da je on u najvećoj meri uticao na Čerčila. Njegov osnovni stav je bio, da je Kraljevina Jugoslavija bila gomila mraka i zaostalosti i da su za sve bili krivi Srbi...

KOLIKO je ko uticao na odluku britanske vlade da se opredeli za Tita i partizane, i kad je tačno do u dan to opredeljivanje počelo, može se samo pretpostavljati i nagađati, objektivno rečeno. Ono što se sa sigurnošću može reći i dokazati, to je, da je upravo ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije, u oktobru 1942. godine, dalo signal, da se, suprotno dotadašnjoj praksi, u propagandi počnu pominjati i partizani, dotle potpuno ignorisani.  Razlozi zbog čega je to učinjeno - treba da su bili višestruki. Po nekim mišljenjima, glavni razlog je bila želja da se izađe u susret sovjetskoj vladi, koja je s pravom ukazivala (i u svojim demaršima) na aktivnost partizana. Ali na promenu britanskog kursa u propagandi je u odlučnoj meri uticalo i saznanje da bi se pominjanjem partizana mogao postići jedan važan „uzgredni efekt“, naime, da se Mihailović na taj način „trgne“ iz svoje letargije“  i pristupi izvršenju britanskih naređenja o sabotažama, koje je on uglavnom ignorisao (iako je ta naređenja podržavao i predsednik jugoslovenske vlade Slobodan Jovanović, što se vidi iz njegove poruke Mihailoviću od 25. septembra 1942. Zbog ove poruke major Živan L. Knežević kritikovao je Slobodana Jovanovića, s jedne strane zato što |e u stvari „priznao pravo Britancima da naređuju Mihailoviću", a na drugoj što je od Srba zahtevao nove žrtve.)

Pri ovom novom kursu u propagandi, vezanom za davanje informacija i o akcijama i borbama partizana, Forin ofis je ostao iako je rukovodstvo SOE, i u januaru 1943,  protiv tog protestovalo, podržavajući tada još Dražu Mihailovića... Stav najvišeg vrha SOE je i u februaru 1943. godine bio - promihailovićevski. Upravo u ovom mesecu (22. februara 1943) vođstvo SOE je skrenulo pažnju Forin ofisu, da je njegovo mišljenje „oduvek bilo, da Mihailović dobro čini što štedi svoje snage, kako bi u pravom trenutku i na pravom mestu mogao da udari na Osovinu...“ Vođstvo SOE je tada posebno naglašavalo, da njegovo podržavanje Mihailovića nije „rezultat razmišljanja u vezi sa posleratnim britanskim interesima na Balkanu“, već da je ono „u skladu sa vojnom maksimom, da vrednost jedne operacije zavisi od vremena kad se pristupi izvođenju...“

POIGRAVANjE SA JUGOSLAVIJOM

AUTOR knjige "Silovanje Sr6ije", Majkl Lis, u jednoj svojoj izjavi,  rekao je sledeće: "Svi dosijei koje sam iščitao navode me na zaključak, da su prokomunistički obaveštajci obmanuli Čerčila u pogledu Draže i prirode njegovog pokreta." Po Majklu Lisu, Čerčil još početkom 1943.  nije znao da su partizani komunisti, što je u istinu malo verovatno. Kako Lis naglašava, Čerčil je tada bio samo "zločesti starac ", koji je znao "da uradi nešto na svoju ruku, mimo sugestija štabskih savetnika. Zato su ga ovi i pustili da se sa Jugslavijom poigrava kao sa nekom igračkom, kako to ne bi učinio u nekim značajnijim sferama uticaja."

 SUTRA: ČERČIL JE VEROVAO U TITOVA OBEĆANjA