FELJTON - KLASIČAN ENGLESKI DŽENTLMEN SA BALKANA: Uroš Seferović u američkoj dijaspori uživao je reputaciju "srpskog Frenka Sinatre"

Pismo je bilo napisano, pomislio sam tada, na prilično arhaičnom srpskohrvatskom.

Pismo je potraživalo primerak antologije, Uvod u jugoslovensku književnost, koji sam uredio zajedno sa profesorima Vasom Mihajlovićem i Draganom Milivojevićem. Antologiju je objavio Tvejn pablišers iz Njujorka 1973. godine.

Povratna adresa ukazivala je da je pismo poslato iz Londona, Engleska. Pisac se predstavio kao gospodin Vane Ivanović (1913--1999). Bilo mi je veliko zadovoljstvo da pošaljem knjigu gospodinu Ivanoviću i naznačio sam da bih takođe voleo da se zaustavim u Londonu i posetim ga tokom mog puta za Srbiju.

Običavao sam da putujem u Evropu svakog leta, u svoj rodni Novi Sad, kako bih proveo neko vreme sa roditeljima i bratom. Sačekali bi me na beogradskom aerodromu i to bi uvek bio emotivan i radostan susret. Moj brat Boba bi došao u jednom od svojih starinskih "mercedesa". Sakupljanje oldtajmera je bila jedna od njegovih opsesija. Takođe je sakupljao satove, ne nužno skupe, već najrazličitije zanimljivog izgleda koji bi mu zagolicali maštu.

NA SLEDEĆEM  putovanju u Evropu, kupio sam avionsku kartu do Beograda preko Londona. Tamo je trebalo da se prvi put sretnem sa Vanetom. Po svom dolasku zaputio sam se u Generalni konzulat Monaka. Dočekan sam toplo i srdačno, a to se nastavilo tokom našeg ručka u hotelu "Konot", jednom od najekskluzivnijih hotela u Londonu. Do tada stvarno nisam mnogo znao o Vanetu, ali sam ubrzo otkrio da je Vane Ivanović, brodovlasnik, diplomata, pisac, olimpijac i filantrop. Takođe je bio generalni konzul Monaka u Londonu i blizak prijatelj Princa Ranijea III i njegove supruge princeze Grejs, bivše američke glumice Grejs Keli.

Vanetov otac je bio hrvatski Jevrej, Ivan Rikard Ivanović a majka Srpkinja, Milica Popović, poznata lepotica u svoje vreme. Brak nije dugo potrajao i 1921. godine, pošto se razvela, udala se za Boža Banjca. Banjac je bio bogati brodovlasnik iz Dubrovnika, koji je rukovodio svojom kompanijom "Jugoslovenski Lojd" iz sedišta u Londonu. U to vreme to je bila najveća brodska kompanija u Jugoslaviji. Vane se obrazovao u Engleskoj na Vestminster Skulu i dobio diplomu Kembričkog, univerziteta iz ekonomije. Posle smrti svoga očuha Boža 1945, Vane je sa 32 godine preuzeo upravljanje kompanijom.

Pored posla, Vane je voleo zemlju svog porekla i bio je veliki jugoslovenski patriota.

Tokom Drugog svetskog rata bio je angažovan u Jugoslovenskom odeljku Politčkog ratnog izvršnog tela koje je predstavljalo propagandnu polugu Britanskog izvršnog tela za specijalne operacije. Posle rata tri decenije je predvodio Jugoslovenski demokratski komitet sa sedištem u Londonu.

SVAKI put kada bih se sreo sa gospodinom Ivanovićem njegova pojava je odisala izgledom engleskog džentlmena sa svim što to nosi. Ono što je bilo očigledno i primetno u vezi sa Vanetom jeste da je istinski pripadao najvišim ešalonima britanskog društva i da je bio prvoklasni dendi savršenih manira i veoma srdačne prirode. Pripadao je najprestižnijim engleskim klubovima, uključujući „Vajts” i običavao je da ruča u restoranu hotela "Konot", gde bi me primio, a par puta bio sam u društvu moje supruge Neli i sina Aleka. Uživali smo u ovim ručkovima, posebno sa njegovom divnom suprugom Džun. Tokom jedne od mnogih njegovih poseta Vašingtonu sastali smo se sa Vanetom na ručku u "Four Sizons" hotelu u Džordžtaunu. Dok smo moja supruga i ja čekali njegov dolazak ispred hotela, spazili smo Vaneta kako izlazi iz taksija obučenog u jutarnji kaput sa cilindrom i štapom, u pravoj odeždi britanskog džentlmena. Kao i obično bio je nezaboravno šarmantan. Uvek je bilo pravo zadovoljstvo biti u njegovom društvu. Jedan je od najblagorodnijih ljudi koje sam upoznao.

Nikad nisam upoznao njegovo troje dece, ali pohvalno je i nadugačko o njima govorio. Kako su mi rekli, tokom poslednjih godina teško je hodao što mu je kvarilo rapoloženje. Umro je u Londonu, ali tražio je da mu se pepeo prospe u Jadransko more u blizini Dubrovnika.

NEKOLIKO puta, kao student u Čikagu, kada se nisam dobro osećao moja tetka Anastasija Vučinić Ermiš bi me odvela u ordinaciju dr Uroša Seferovića. Imala je visoko mišljenje o ovom doktoru da je insistirala da idem samo njemu zbog dijagnoze i lečenja.

On je bio njen „lični doktor” i „nije bilo boljeg”. Vremenom sam otkrio da su ga njegovi pacijenti Srbi iz Čikaga izuzetno cenili i, naravno, zdušno preporučivali. Zapravo, početkom šezdesetih godina prošlog veka, koliko se sećam, bio je jedan od nekolicine srpskih doktora u gradu. Srbi, kao što je slučaj sa većinom etničkih grupa gravitirali su lekarima svog porekla. Zajedničko poreklo, maternji jezik i religijski identitet usađivali su osećaj bliskosti i poverenja.

Kako sam kasnije saznao, Seferović je došao u Sjedinjene Države 1939. godine kao dvadesetogodišnjak sa reputacijom mladog i zgodnog srpskog pevača i ličnosti sa radija.

Pre dolaska u Ameriku, bio je jedan od najboljih pevača narodne muzike u Srbiji koji se često mogao čuti na državnom radiju. Majka mog prijatelja koja je bila tinejdžer pre Drugog svetskog rata u Srbiji rekla je da je među Srbima Seferović uživao reputaciju „srpskog Frenka Sinatre”. Kakav zavidan položaj.

Tokom mog prvog pregleda u njegovoj ordinaciji, Seferović se dotakao svojih srpskih pacijenata i načinio upečatljivu opasku: „Oni nisu samo moji pacijenti, već i moji zemljaci i moram se brinuti o njima.” Poznat i kao dr Sefer, često je lečio srpske pacijente besplatno. Video sam ga kao srdačnog čoveka i harizmatičnu ličnost. Bio je i uspešan doktor u SAD i čovek duboko privržen svom „starom kraju” i srpskom narodu.

ROĐEN u Risnu 1919. godine, Seferović je došao u Sjedinjene Države 1939. godine iz Beograda. Pošto je ovde završio medicinske studije, otvorio je medicinsku praksu u Čikagu i predavao na Nortvestern univerzitetu. Kao žestoki antikomunista bio je uključen u srpsku emigrantsku politiku i predsedavao je, duže od dvadeset godina, tada značajnom organizacijom Srpske narodne odbrane koju je tokom Prvog svetskog rata osnovao Mihajlo Idvorski Pupin i koja je u to vreme imala sedište u Čikagu.

Dr Seferović je takođe bio bliski prijatelj kralja Petra II. Sećam se da sam ih video zajedno krajem šezdesetih godina na političkom skupu održanom na izletištu Manastira Svetog Save Srpske pravoslavne crkve u Libertivilu u Ilinojisu. To je bio dobro organizovan i impresivan događaj. U Libertivilu su se nalazili crkva, sedište eparhije, izletište i gostinjske sobe, kao i naše glavno srpsko groblje. To je bio a i danas je jedan od glavnih srpskih centara u Americi. O velikim srpskim praznicima kao što je Vidovdan više od deset hiljada ljudi bi se okupilo na imanju u Libertivilu kako bi slušali obraćanje kralja Petra II, vojvode Momčila Đujića, Seferovića. Pošto sam se preselio u Nju Orleans sve sam manje čuo o doktoru Seferoviću, ali on je ostao omiljen i uvažen među Srbima do kraja života. Umro je u Čikagu 1983. godine..

DUBROVNIK PA OSTATAK SVETA

POSLE  rata Vane Ivanović je  bio uključen u antikomunističke aktivnosti, organizujući mnoge prodemokratske sastanke i okupljanja. Princ Ranije III 1967. godine ga je naimenovao na mesto Generalnog konzula Monaka u Londonu. Njegova autobiografija LH Memoari jednog Jugoslovena koju je izdao Harcourt, Brace and Jovanovichu Njujorku 1977. godine pobrala je velika priznanja. Pred kraj života, Vane je posetio Hrvatsku i Srbiju novooslobođene od komunizma. Obožavao je Dubrovnik i govorio bi, kao i njegov očuh Božo da je svet podeljen na dva dela: na jednoj strani je Dubrovnik, a na drugoj ostatak sveta.

 SUTRA: PRINC KOJI JE ŽIVEO OD UZGAJANjA JABUKA