FELJTON - POLA MILIONA MLADIH LJUDI NAPUŠTA ZEMLJU: Privredna reforma uticala je na nezaposlenost, oko 300.000 ljudi tražilo je posao

Društveni razvoj je zahtevao promenu privredne strukture a ona, opet, preurećenje odnosa u državi. Modernizacija proizvodnje, podizanje produktivnosti, materijalni razvoj, demokratizacija društva, sputavanje mešanja politike u privredu, promene u sistemu proširene reprodukcije, jačanje samoupravljanja bili su neki od proklamovanih ciljeva privredne reforme. U pitanju je bio pokušaj istiskivanja formi državnog arbitriranja u privredi tržišnim zakonima i demokratijom. Radikalno smanjenje moći federalne države i promena etatističkog privrednog sistema značila je konačnu destaljinizaciju u sferi privrede. Afirmacija nacionalnog faktora predstavljala je korak bliže osvajanju ekonomske suverenosti republika.

Početak privredne reforme neminovno je postavio pitanje odnosa republika i Federacije. O tom sudbinskom pitanju mišljenja su bila polarizovana. Na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ od 12 do 13. novembra 1965. Josip Broz je tražio da se 75% kapitala, skoncentrisanog u fondovima Federacije, prepusti republikama. Ističući da je nastupilo vreme kada treba „prestati sa centralizacijom”, on je zahtevao ukidanje monopola izvozno-uvoznih preduzeća, centralnih banaka i investicionih fondova. Broz je naglašavao da osnovni problemi loših nacionalnih i mećurepubličkih odnosa „stoje u našoj ekonomiji” i otuda davao prednost suverenom ekonomskom razvoju federalnih jedinica. Petar Stambolić, u to vreme predsednik Savezne skupštine, skretao je pažnju na teškoće koje nužno proizlaze iz radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici.

Stambolić je podsećao na činjenicu da je jadranska magistrala, ključni objekat razvoja Slovenije i Hrvatske, finansirana sa 85% sredstava Federacije, i da neće biti lako objasniti da se ti fondovi ukidaju u  trenutku kada treba ulagati u Đerdap. Na sednici se moglo čuti da ponašanje Federacije nosi u sebi elemente „čisto staljinističkog negiranja republika” (Jovan Veselinov). Bilo je predloga za ukidanjem saveznih banaka u Beogradu (Boris Krajger) i mišljenja „da se Federaciji ne treba mnogo obraćati” i da republike treba da pristupe reformi u skladu sa svojim vizijama razvoja (Vladimir  Bakarić). „Krajnje težak” položaj u kome se nalazila Savezna vlada i činjenica da „pojedinci iz državno-partijskog vrha” blokiraju njen rad, na šta je skretao pažnju Miloš Minić, nikoga više nije uzbuđivala. Aleksandar Ranković je podržavao reformu i skretao pažnju na pretnju koju društvenom razvoju predstavlja nacionalizam.

VIZIJU reforme Federacije i putokaze budućeg razvoja na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ obrazložio je E. Kardelj. U pitanju je bila koncepcija koja nastoji da afirmiše državnost republika, stavlja pod znak pitanja smisao jedinstva jugoslovenskih naroda, teži konfederalnom oblikovanju jugoslovenske države. Kardelj nije iskazivao strah prema nacionalizmu koji je počeo da razara državu. Nije bio sklon da nacionalne interese poistovećuje sa nacionalizmom sem u slučaju kada je u pitanju bio najbrojniji jugoslovenski narod. Razmišljajući o mogućnosti opstanka Jugoslavije nakon „odlaska” njenih tvoraca, njega su brinula jugoslovenska (on ih naziva „unitaristička”) raspoloženja „novih generacija”. Smatrao ih je zlosnutnom stranputicom koja može da dovede jedinstvo zemlje u ozbiljnu krizu. Kardelj je bio kategoričan u stavu da se jugoslovenski narodi nisu ujedinili „zbog Jugoslavije” već „zbog socijalizma” i da nema drugog faktora koji može „Jugoslaviju da ujedini”... U nadolazećem vremenu Kardelj se zalagao da svaka republika raspolaže svojim nacionalnim dohotkom. U ekonomskom i političkom životu prepoznavao je tri izdiferencirane politike. Jednu od njih je vezivao za manje razvijene republike i njihov strah da će ukidanje saveznih fondova usporiti njihov razvoj. Drugu je uočavao kod razvijenih republika (Slovenija i Hrvatska) koje bezrezervno podržavaju decentralizaciju. Kardelja je posebno „brinula” politička pozicija Srbije. Smatrao je da Srbija preko postojanja centralnih fondova vrši pritisak na Federaciju, a „taj se pritisak onda povezuje s oživljavanjem raznoraznih unitarističko-centralističkih teorija, isto tako velikosrpskih teorija”. Iz razloga što je Srbija najveća federalna jedinica, a srpski narod najbrojniji narod u Jugoslaviji, Kardelj je zaključivao da „najveću štetu jedinstvu ove zemlje može da nanese upravo ovaj centralističko-unitaristički kurs koji se sada oživljava”. Sgoga je, zajedno sa Brozom, brižljivo lomio svaki otpor dezintegraciji Federacije. Jedinstveno tržište i postojanje fonda za nerazvijena područja Kardelj je smatrao jedinim oblastima gde je Federacija trebalo da bude prisutna u sferi privrede...

PRIVREDNA reforma nije dala očekivane rezultate. Nova raspodela dohotka (kapital se koncentriše u bankama i privrednim organizacijama) uticala je na pojavu nezaposlenosti (oko 300.000 traži posao), opadanje stope privrednog rasta, stagnaciju industrijske proizvodnje (oko tri puta), pojavu ekonomskih migracija (zemlju napušta oko 400.000 mladih ljudi). Teškoće su bile brojne. Savezni finansijski kapital, oko čije raspodele je i otpočela borba republika, nije bio transformisan. Proces donošenja odluka na nivou Federacije bio je blokiran svađom republika oko raspodele investicija. Nesporazum političara i privrednika bio je dodatno produbljen činjenicom da u sferi privrede nije bilo ni državne intervencije niti tržišta. Prelazak na tržišnu privredu je izostao.

Sputavao ga je strah da u jugoslovenskom društvu jačaju kapitalističke tendencije i neprilagođenost privrede na nove uslove poslovanja. Reformu je inicirala Partija, ali, istovremeno, u njoj nije sazrela svest da promena privrede i društva zahteva radikalnu promenu vlastitog položaja u društvu. Tendencija da se na izazove vremena odgovara očuvanjem postojećeg stanja u osnovama je sputavala reformu. Partijsko rukovodstvo, polarizovano na zagovornike reforme i pristalice administrativnog privređivanja i jake države, više nije bilo u mogućnosti da vodi „jedinstvenu” politiku. Svaka od strana u sukobu imala je i svoju koncepciju preuređenja jugoslovenske države.

KONCEPCIJSKE podele oko reforme Federacije, strategije privrednog razvoja, transformacije Partije, dugo prisutne u partijskom vrhu, eskalirale su sredinom 1966. u bespoštedni sukob. Na udaru se našla Uprava državne bezbednosti, optužena da se „stavila iznad SKJ i izvan demokratskog sistema”. Suština sukoba nije bila u brojnim deformacijama Uprave državne bezbednosti, već u nepomirljivim idejno-političkim pogledima na društveni i državni razvitak. Kako je plodotvorni razgovor gotovo sasvim usahnuo, zamenile su ga svađe, optužbe, isleđenja, poricanja.

Kada je u pitanju državno-pravno oblikovanje jugoslovenske države, njime su iz političkog života istisnute snage koje su se protivile kursu nagoveštenom VIII kongresom, privrednom reformom, ekonomskim drobljenjem zemlje, razbijanjem jake federalne države, napuštanjem jugoslovenske ideje. Aleksandar Ranković i njegovi istomišljenici nisu bili velikosrpski nacionalisti niti centralisti i unitaristi koji zagovaraju nacionalnu nivelaciju jugoslovenskih naroda. Smatrali su da snažni politički i državni centar, koji vodi računa o interesima Jugoslavije kao celine, treba očuvati po svaku cenu.

NEPOMIRLjIVA PODELA PARTIJE

SUKOB  dve struje u partijskom rukovodstvu je bio dubok, višeslojan i sa predistorijom dugom gotovo jednu deceniju. Demontaža Uprave državne bezbednosti neminovno je, makar na neko vreme, popuštala stege nadzora, otklanjala senke sumnji i nepoverenja, zaustavljala mešanje te organizacije u društveni i politički život, vodila demokratizaciji društva. Ali, istovremeno sa tim, „slabila” je državu, ostavljala bez zaštite vitalne državne interese, dozvoljavala anarhiju, jačala republičke i pokrajinske partikularizme, omogućavala pretvaranje decentralizacije u dezintegraciju političkih, privrednih, kulturnih, nacionalnih odnosa meću republikama, pokrajinama i nacijama.

 SUTRA: PITANjE TITOVOG NASLEDNIKA KLjUČ AFERE PRISLUŠKIVANjA