FELJTON - NAPAD NA SRPSKI PARTIJSKI VRH ZBOG TOLERISANJA KULAKA: Od 1945. do 1950. Jugoslavija je sve više postajala partijska država

Decembra 1946. donet je Zakon o nacionalizaciji po kome su nacionalizovana privatna preduzeća. Nacionalizacija je u Srbiji razrešila dileme oko imovine savezničkih i neutralnih zemalja, imovine odsutnih lica, imovine pod sekvestrom, privatne imovine koja je imala savezni i republički značaj, imovine verskih zajednica. Manje zanatske radionice tada nisu nacionalizovane ali su uključene u državni sektor preko planskih proizvodnih naloga, prisilnog otkupa, državne politike niskih cena. Krajem aprila 1948. izvršena je „druga” nacionalizacij a koja je definitivno likvidirala privatni sektor u zanatstvu, sitnoj trgovini, ugostiteljstvu, uslugama. Time je, u skladu sa ideologijom KPJ da sitno privatno vlasništvio čini masovnu osnovu za rađanje kapitalizma, proces transformisanja društveno-ekonomske strukture priveden kraju.

Apsolutnim monopolom nad sredstvima za proizvodnju KPJ je osiguravala svoju političku vlast. Prema dostupnim podacima spektrom primenjenih mera izvršena je značajna transformacija osnovnih „društvenih klasa i njihovog unutrašnjeg sastava” tako da je građanstvo svedeno na „klasni ostatak”. Revolucionarnim merama „seoska buržoazija” je smanjena za 87,1%, „gradska” za 74,7%, kategorija industrijalaca za 94,5% .

Petogodišnji plan dodatno je „razvio” sistem administrativnog rukovoćenja privredom. Plan je usvojen na Politbirou CK KPJ decembra 1946. a proglašen na zasedanju Narodne skupštine FNRJ 30. aprila 1947. Osnovna namera revolucionarnog subjekta je bila da se u što kraćem roku zemlja „izvuče” iz privredne zaostalosti, intervencijom države ostvari koncentracija oskudnih materijalnih sredstava i ubrza razvoj, podigne opšti standard stanovništva, eliminiše društvena nestabilnost i trajno uklone izvorišta ekonomskih i političkih kriza. Plan je, bez konsultovanja sa federalnim jedinicama, izradila Centralna planska komisija. Tek naknadno on je dostavljen republičkim ministarstvima „na razradu”. Entuzijazam najvećeg dela radnosposobnog stanovništva, angažovanje društveno-političkih organizacija, prirodna bogatstva zemlje, povećane investicije, pomoć SSSR-a i zemalja narodnih demokratija bili su osnova na kojoj je projektovana budućnost. U mnogim elementima Prvi petogodišnji plan nije bio realan. Kada je u pitanju Srbija reči Blagoja Neškovića („Ovo nije naš plan, jer ga nijesmo pravili”) i Edvarda Kardelja („Srbiji je planom dato najviše, naročito u teškoj industriji”) na najbolji način slikaju kontraverznu poziciju u kojoj se ta federalna jedinica nalazila.

Politbiro CK KPJ je kritikovao partijski vrh Srbije zbog samoinicijativnog smanjivanja „količina u otkupu”, „oportunizma”, tolerisanja kulaka koji su „zajašili Partiju”, otpora koji pruža „liniji Partije” čim su otpočela „privredna pitanja”.

NIJE bilo razumevanja ni za kasnija obrazloženja da manje razvijena i porušena Srbija nije u stanju da istim tempom sprovodi industrijalizaciju kao Slovenija, da orijentacija na poljoprivrednu proizvodnju donosi gubitke usled dejstva „makaza cena”, da „birokratski centralizam” državnog vrha proizvodi zastoj u investicionoj izgradnji, da dislokacija objekata potencijalno ugroženih od Informbiroa izaziva trajne privredne poremećaje. Činjenica da je u 1948. proizvodnja u Srbiji povećana za 50% u odnosu na prethodnu godinu, da je industrija izvršila plan proizvodnje sa 105,9%, građevinarstvo sa 104,5%, rudarstvo 96,1% stvaralo je utisak da je ostvarivanje ciljeva socijalizma na dohvat ruke. Centralizovana akumulacija (u industriju Srbije 1948. uloženo je 1.275,5 miliona investicija a 1949. - 1.610,5 miliona dinara) i dirigovano planiranje davali su konkretne rezultate ali, istovremeno, doprinosili totalnoj etatizaciji svih oblasti društvenog života. Celim državnim, ekonomskim, političkim, kulturnim i uopšte društvenim životom rukovođeno je iz jednog centra — Politbiroa CK KPJ. Odatle su, počev od 1949, sve češće upućivane i kritike na račun birokratizma.

U godinama 1945—1950. država je sve više dobijala karakteristike partijske države.

Uočljiv je postao proces srastanja državnog i partijskog aparata (personalna i realna unija). Državni organi (izvršni i predstavnički) postajali su izvršioci partijskih direktiva. Kadrovska politika, razvoj, funkcionisanje celokupnog sistema, rukovođenje, kontrola, sve je bilo u rukama KPJ. Prevaga izvršno-političkih organa nad izabranim predstavničkim telima postala je uočljiva. Podaci pokazuju da se broj zaposlenih u državnom aparatu popeo na 350.000 ljudi, što je u odnosu na zaposleno radništvo veoma visok procenat.  Najveći broj radio je u „bazi”, u mesnim (31,5%), sreskim (28,4%) i gradskim (12,3%) narodnim odborima i institucijama toga ranga, dok j e zaposlenih u republici (17%) i federaciji (6,1%) bilo znatno manje. Obrazovna struktura zaposlenih u državnoj upravi bila je nezadovoljavajuća i imala je dosta sličnosti sa obrazovnom strukturom u partijskim rukovodstvima, čiji su članovi, uostalom, bili raspoređeni na gotovo sve funkcije u državnom aparatu.

SREDINOM 1949. i početkom 1950. počelo se govoriti o decentralizaciji. Ali, kako se pokazalo korak ka novim (demokratskim) društvenim odnosima nije bilo moguće lako i brzo učiniti. Otpori su naročito bili jaki u samoj partiji. Treći plenum CK KPJ ozvaničio je novi partijski kurs koji je insistirao na „razbijanju” administrativnih stega i uklanjanju elemenata birokratizma. Plenum je odbacio dugo prisutnu zabludu da se ljudska svest i mišljenje, u kojima su „naslagana shvatanja ranijih perioda”, mogu izmeniti primenom administrativnih mera u tačno određenim i isplaniranim rokovima.

Od škole je zatraženo da formira „slobodne socijalističke ljude, ljude koji smelo i odvažno misle i rade, koji su široki i raznovrsni u shvatanjima, a ne ljude čiji će umovi biti podšišani na isti način”. Jasno je istaknuto da ništa nije besmislenije i opasnije za razvoj socijalizma nego „sputavanje inicijative i primena gotovih birokratskih kalupa i administrativnih mera u oblasti ljudskog mišljenja”. Kritika dotadašnjeg rada značila je nagoveštaj njegovog menjanja. Promena se ogledala u odbacivanju stava, proizašlog iz centralističkog uređenja aparata vlasti, da administrativni aparat može i treba da za sebe prisvoji monopol u ideološkim i svim ostalim pitanjima društvenog razvoja.

Naglašeno je da je društveni razvoj jedino moguć ukoliko ga prati unapređenje socijalističke demokratije, tj. ako stoji u obrnutoj srazmeri prema administrativnom načinu rukovođenja i njegovom ideološkom monopolu. Plenum je afirmisao revolucionarnu svest i demokratska načela na kojima je revolucija izvedena, što je u administrativnom rukovođenju bilo zanemareno i za posledicu imalo „gubljenje orijentacije”. Posao koga se Partija prihvatila nije bio nimalo lak u sredini u kojoj je preovlađivala ekonomska i kulturna zaostalost, gde nije bilo demokratskih tradicija, adekvatnih društvenih institucija, neophodne političke kulture.

PRIVILEGOVANA BIROKRATIJA

DRŽAVNA i partijska birokratija u Jugoslaviji postala je privilegovani društveni sloj. I pored toga što ustavno nije bila potvrđena, u sistemu odlučivanja postojala je samo jedna snaga — KPJ. Ustavom proklamovana „suverenost” federalnih jedinica gotovo da je bila formalnost. Partijska i državna svemoć osećala se na svakom koraku. Proces jačanja države neminovno je jačao položaj birokratije, društvenog sloja koji je svoju moć zasnivao na funkciji i položaju u aparatu vlasti i drugim hijerarhijeki ustrojenim ustanovama i organizacijama. Isti proces je brojno uvećao činovnički aparat u državnoj upravi, partiji, institucijama.

 SUTRA: RASCEP U PARTIJSKOM VRHU ZBOG IZOBLIČENOG MORALA