FELJTON - SRBI IZ VOJVODINE NEĆE DA SE DELE OD SRBIJANACA: Većina članova Glavnog NOO Vojvodinebila stava da Baranja treba da bude u Hrvatskoj

U pozdravnom govoru održanom 9. novembra 1944. Jovan Veselinov je naglasio da se na mnogobrojnim skupštinama i konferencijama „narod izjasnio za autonomiju Vojvodine u okviru jedne federalne jedinice u federativnoj Jugoslaviji”. Veselinov je apostrofirao želju Srba u Vojvodini „koji su čvrsto povezani sa svojom braćom s ove strane Save i Dunava” da budu „u što boljim odnosima sa braćom Srbijancima, sa slobodnom demokratskom Srbijom”. Dan kasnije, 10. novembra 1944, Aleksandar Ranković je u referatu „Politički položaj Srbije i zadaci Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije” nedvosmisleno istakao da će „Pitanje Vojvodine rešiti sam narod Vojvodine i to na takav način da će istovremeno učvrstiti svoju vezu sa Srbijom i obezbediti sebi ona posebna specifična prava koja proizlaze iz posebnog specifičnog položaja Vojvodine”.

Korak dalje učinjen je od 10—12. decembra 1944. u Novom Sadu, na prvoj skupštini Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Vojvodine. Tom prilikom Jovan Veselinov je još jednom naglasio zadovoljstvo što će „Vojvodina dobiti svoju autonomiju u okviru jedne federalne jedinice”. Ističući da će u okvirima autonomije biti rešavana „sva specifična pitanja naše Vojvodine”, Veselinov je naglasio da će narod imati priliku da „kaže kojoj federalnoj jedinici želi da se priključi”. Po njegovom mišljenju „većina našeg naroda u Vojvodini želi da bude u boljim odnosima sa našom braćom u Srbiji”.

Istovremeno, Veselinov je upozoravao da autonomiju treba „pravilno shvatiti” i čuvati se „svakog uskogrudog separatizma, koji je od štete za Vojvodinu i za našu zemlju”.

Po prestanku vojne uprave (15. februar 1945) najviša vlast u pokrajini, u skladu sa odlukama i uputstvima AVNOJ-a i NKOJ-a, našla se u rukama Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine. Mećutim, pored širokih ovlašćenja koje je to telo imalo (donošenje odluka i uputstava opšteg značaja, nadzor nad radom područnih narodnooslobodilačkih odbora), pitanje političkog položaja pokrajine u demokratskoj federativnoj Jugoslaviji nije „otvarano” i rešavano.

NASUPROT višemesečnom čekanju i odlaganju, pitanje konačnog rešenja političkog i teritorijalnog položaja Vojvodine u jugoslovenskoj federaciji rešeno je za samo nekoliko dana u prvoj nedelji aprila 1945. Kao i uvek do tada KPJ je prednjačila u definisanju političkih stavova koje su, kasnije, državni organi realizovali kao poslove procesualno-tehničke prirode. U „Rezoluciji” VII pokrajinske konferencije KPJ (5—6. april 1945) nedvosmisleno je istaknuto da se Konferencija „jednodušno izjašnjava za uključenje autonomne Vojvodine u federalnu Srbiju”. Takvo rešenje KPJ je tumačila kao ono koje „najbolje odgovara interesima naroda Vojvodine i interesima čitave naše nove Titove Jugoslavije”. Takav stav istovremeno je značio odluku o uključivanju partijske organizacije Vojvodine u „sklop KP Srbije”.

Stavove VII pokrajinske konferencije KPJ potvrdio je 6. aprila 1945. Glavni NOO Vojvodine. U diskusiji vođenoj po pitanju slanja delegacije na vanredno zasedanje ASNO Srbije istaknuto je jedinstveno mišljenje da „nacionalni, geografski i politički momenti” direktno opredeljuju priključenje autonomne pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji. Glavni NOO Vojvodine je zaključio „da Vojvodina ima da bude u sastavu federalne jedinice Srbije”, da u sastavu Srbije Vojvodina ima „punu autonomiju kao autonomna pokrajina”, da odnos Srba i Hrvata mora biti „harmoničan i bratski na temelju pune ravnopravnosti” dok će ostale nacionalne manjine uživati „u autonomnoj Vojvodini sva prava”, da pitanje Baranje ostaje „otvoreno dok tamošnji narodi sami ne reše o svojoj pripadnosti”. Većina članova Glavnog NOO Vojvodine je tom prilikom izrazila mišljenje da Baranja treba da bude „u sastavu federalne Hrvatske”.

Već narednog dana, 7. aprila 1945. delegacija Vojvodine je na vanrednom zasedanju ASNO Srbije dala izjavu o priključenju „Autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji”. Obrazlažući jednoglasnu odluku članova Glavnog NOO Vojvodine da se dođe u Beograd, J. Veselinov je napomenuo da će u kratkom roku biti sazvana Pokrajinska skupština Vojvodine na kojoj će biti doneta „formalna merodavna odluka o priključenju Vojvodine demokratskoj Srbiji”, izabrani delegati Vojvodine za ASNO Srbije i dopunjen broj poslanika iz Vojvodine u AVNOJ-u. Izjava delegata Glavnog NOO Vojvodine bila je propraćena Rezolucijom ASNO Srbije u kojoj je „toplo pozdravljena jednodušna odluka GNOOV-a da Vojvodina kao autonomna pokrajina treba da bude sastavni deo federalne jedinice Srbije”. Skupština je izrazila svoje „puno uverenje” da odluka odgovara „že- lji svih narodnosti u Vojvodini”, „priznala potrebu” da Vojvodina u okviru demokratske Srbije ima položaj „autonomne pokrajine”, saglasila se u pogledu ravnopravnosti naroda i narodnosti, priznavanja prava nacionalnih manjina, kažnjavanja zločinaca i sluga „okupatorskog režima”, radikalnog rešavanja nemačkog pitanja (za najveći deo nemačkog stanovništva, „više nema mesta u našoj zemlji”).

NAJAVLjENI izbori za narodne odbore, koje je Glavni NOO Vojvodine zakazao za 16. maj 1945, dodatno su podstakli proces teritorijalnog uobličavanja autonomne Vojvodine. Ministarstvo za Hrvatsku Privremene vlade DFJ je zahtevalo odlaganje izbora i obrazlagalo tu svoju molbu potrebom prethodnog razgraničenja Hrvatske i Vojvodine.

Upozorenje da se u okviru Vojvodine nalaze „pojedini delovi Hrvatske koji nikada nisu pripadali Vojvodini” prihvatio je i Glavni NOO Vojvodine. Odlukom koja je doneta Baranja je izuzeta iz sastava Vojvodine. Složena pitanja razgraničenja u Sremu i severozapadnoj Bačkoj rešavala je komisija Predsedništva AVNOJ-a za utvrđivanje granice izmeću Vojvodine i Hrvatske, osnovana 19. juna 1945.

Prvo zasedanje Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, do koga je došlo 30. i 31. jula 1945, aklamacijom je donelo odluku o prisajedinjenju autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji. Skupština je prihvatila Izjavu delegata Glavnog NOO Vojvodine, datu 7. aprila 1945. ASNO Srbije, kojom „narodi Vojvodine izražavaju želju da ona bude u sastavu Srbije”, i zamolila AVNOJ da „izađe u susret željama naroda Vojvodine i da donese odluku o priključenju Autonomne pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji”. Sa skupštinskog zasedanja, nakon diskusija koje su, u suštini, imale karakter izjava predstavnika Hrvata, Mađara, Rusina, Rumuna, Slovaka i Jevreja koji žive u Vojvodini, upućen je telegram Narodnoj vladi Srbije sledeće sadržine: „Skupština izaslanika naroda Vojvodine koja je jednodušno i sa oduševljenjem donela predlog da Vojvodina kao autonomna pokrajina uće u sastav Federalne Srbije u DFJ šalje bratske i drugarske pozdrave Narodnoj vladi Srbije. Svim svojim snagama narodi Vojvodine pomagaće Narodnu vladu Srbije na izgrađivanju i jačanju federalne Srbije u DFJ”. Za razliku od Izjave Glavnog NOO Vojvodine o spremnosti priključenja autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji i Rezolucije ASNO Srbije o prihvatanju te izjave, Odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine bila je akt sa najvišom pravnom snagom.

POSEBNI ZAKONI

TREĆE  zasedanje AVNOJ-a (7. avgust 1945) jednoglasno je prihvatilo odluku Skupštine izaslanika naroda Vojvodine o priključenju autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji u granicama za koje je utvrđeno da će ih odrediti Privremena narodna skupština „posebnim zakonom”. Predsedništvo Narodne skupštine Srbije potvrdilo je 28. avgusta 1945. priključenje Vojvodine Srbiji. Time je proces prisajedinjenja Vojvodine Srbiji bio završen. Autonomna Vojvodina nije bila konstituent federacije i njen sastavni deo već je u federaciju ušla kao autonomna jedinica u okviru Srbije.

 SUTRA: VOJNA UPRAVA NA KOSMETU I ZABRANA ULASKA KOLONISTA