FELJTON - HUMANOST KAO PREDUSLOV ZA SLOBODU JEDNOG NARODA: Oni koji se dignu kad padnu, više vrede od onih koji nikada nisu padali

Na osnovu natpisa na grobnom spomeniku Ivanu Kneževiću u Šapcu (koga više nema!?) sigurno je da je živeo u selu Popovi („Ovde počivaju kosti rodoljubivog Kneza Ivana Kneževića, nahije Beljinske, iz sela Popova“) , a samim tim je, u skladu sa tradicijom stanovanja semberskog stanovništva, i verovatnije je da je rođen u istom selu. Pouzdanost podataka jemči rodbinska bliskost osobe koja je knezu Ivi podigla spomenik – „Vozdiže jego beleg Stefan Aleksić, sinovac, za spomen vječni“.

O samom događaju otkupa roblja koji se zbio 1806. godine, najverodostojnije podatke daju Filip Višnjić i Vuk Karadžić. Višnjićev smisao za faktografiju nam u ovom slučaju omogućuje da saznamo mnogo toga i sa velikim stepenom izvesnosti budući da su on i Ivo od Semberije bili, ako ne prijatelji, a ono, zacelo, bar dobri poznanici.

Iz građe spoznajemo zapravo mučnu kneževsku poziciju Ivinu. Knez je bio čovek koji jeste formalno  bio prvi među Srbima i predstavljao svoju ahiju pred Turcima. Faktički, on je bio onaj koji je obezbeđivao da se skupi porez Turcima i sprovede mnoga druga njihova volja... Što se tiče kneževanja Ive od Semberije, može se reći da je on, bar prema istorijskoj građi, otišao najdalje od svih tadašnjih srpskih kneževa. ... Od Višnjića saznajemo da je bio „drug“ uglednih Turaka: Derviš-age iz Zvornika, Mul-Ameta iz Bijeljine, te da se neposredno pre zbivanja 1806. pobratimio sa  čuvenim Kulin-kapetanom. To bratimljenje je dalo knezu Ivi povoda da obeća srpskoj raji da se ne boje „ropstva od Kulina“.

POVEDEN širim potrebama turske vojske da guši ustanak u Srbiji, Kulin-kapetan je „po Vaskrsu, pred Svetoga Đurđa“ prešao sa vojskom u Srbiju, popalio i opljačkao selo Dobrić u Jadru, natakao na kolac lokalnog kneza Iliju i popa Filipa, a sa sobom kao ratni plen poveo „trista robinjica“ koje su shodno turskim ratničkim običajima podeljene po vojničkim čadorima.

Knez Ivo koji je došao da dopremi za tursku vojsku hranu („tain“) , sa visokim oberkneževskim zvanjem, a pri tom lišen realne moći, osećajući težinu lične odgovornosti, poslužio se lukavstvom da bi oslobodio bar nešto zarobljenica, molbom za «pobratimskim» učešćem u plenu, na šta mu je Kulin-kapetan poklonio 30 zarobljenih srpskih devojaka i žena. To je bio jedini jezik koji je Kulin-kapetan mogao razumeti. Ivo ohrabren delimičnim uspehom i dirnut piskom neoslobođenih žena otvoreno traži od silnog Kulin-kapetana da mu proda  svo roblje. Tada iz Kulin-kapetana izbija njegov prezir prema samilosti koju oseća Ivo prema roblju. Da bi kaznio Ivu on od njega traži visoku cenu za otkup sa namerom da ga finansijski uništi, ili kako je to sročio svevideći slepac Višnjić:“Ja ću iskat što ti dat ne možeš“, i još ga upozorava da to nije najgore što može da sledi : „ti ćeš s roblja izgubiti glavu“.

Kao rok za donošenje tri tovara blaga određeno je sedam dana, jemci knezu Ivi su bili njegovi prijatelji Turci, a Kulin mu je dao sve zarobljenice da ih povede sa sobom. Ivo se dao u sakupljanje otkupa po principu „Ko nema ćerku ili sestru, eto mu prilike da je dobije za otkup“ . No, siromašan i stalno pljačkan semberski narod je i pored sve volje jedva skupio dva tovara blaga te Ivo sam dade treći tovar blaga i tako „raskući kuću“. Ovim svojim činom, ne samo knez Ivo od Semberije, već i narod Semberije su podigli sebi zadudžbinu duhovne prirode. I kako se već podižu materijalne zadudžbine poput manastira, i ova je podignuta zajedno, zajedničkom voljom i slogom  vladara i naroda.

ONO što celoj priči daje posebnu, tragičnu notu jeste dalja sudbina kneza Ive. Prvo ga je zarobio srpski hajdučki harambaša i vojvoda Stanko Crnobarac, i to baš Srbin s one strane Drine sa koje je roblje koje je Ivo oslobodio, pa ga je, procenivši na osnovu otkupa roblja da je pun novca,  vukao sa sobom po Jadru i Podrinju sve dok mu osiromašeni knez nije nekako skupio otkup za glavu. Niko se tada ne zauze za plemenitog kneza, niti se ponudi da za njega da otkup, čak ni dobrićki seljani kojima je pomogao.

Oni koji se dignu kad padnu više vrede od onih koji nikada nisu padali. Kad je Karađorđe odlučio da ustanak proširi na Bosnu 1809. godine, Ivo Knežević mu je u Bijeljinskoj nahiji predvodio vojsku sastavljenu od semberskih hrišćana. U to dođe zla ratna sreća Karađorđeva na istočnom bojištu koja ga natera da povuče vojsku ne samo iz tih krajeva, te pobunjeni Srbi iz Semberije sve na čelu sa svojim knezom Ivom napustiše svoja vekovna ognjišta i naseliše se kao izbeglička sirotinja u Sremu i Mačvi. Karađorđe je cenio njegov podvig te je Ivo neko vreme, tačnije do 1815, sve dok nije zanemoćao od bolesti i starosti bio član šabačkog suda. Posle toga, izveštava nas Vuk, Ivu je do kraja „poćerala“ zla sreća te je životario u selu Grabovcu (više Zemuna) i izdržavao sebe i svoje uz pomoć jednog kljuseta i taljiga, te je „u Srijemu bio siromašniji nego iko u njegovoj kneževini“.

Pred smrt ga je prihvatio u svom dvoru šabački vladika. U Šapcu je i umro i sahranjen na starom šabačkom groblju. Simpomatično je da i Filip Višnjić i Vuk Karadžić vide jedinu nagradu knezu Ivi na nebu, svesni da Ivi Kneževiću narod i brojne glavešine ne samo da nisu zapamtili veliko dobro, već i da mu je činjeno i zlo,  i da mu dobro ni u budućnosti neće biti mnogo pamćeno...

PLEMENITI SEMBERCI 

POŠTO je uz pomoć naroda otkupio od zlogalsnog Kulin- kapetana zarobljenu žensku čeljad iz Srbije, knez Ivo Knežević je okupio Semberce pred crkvom u selu Brodac u Semberiji i zamoli ih da „kupljeno roblje“ puste. Njegova vlast, naime nije bila takve prirode da je to mogao da naredi. Narod ga svestan čina i svog i Ivinog milosrđa, posluša i tako žene i devojke iz sela Dobrić, s one strane Drine, zadobiše punu slobodu.

 Kraj