FELJTON - KARAĐORĐEVA POLITIČKA MISAO I VIZIJA DRŽAVE: Sloboda je za vožda bila vodilja, smisao njegove borbe, srž njegovog života
KAD politički mit, čak i onaj koji je stvaran sa najboljom namerom, obavije jedan važan istorijski događaj kao što je bio Prvi srpski ustanak, ceo taj događaj, uključujući i ideje njegovih vođa, izgubi vizuru istine i utone u interpretativne magle koje služe dnevno političkim potrebama.
Ceo jedan vek su Miloš Obrenović, naručilac ubistva legendarnog vođe Prvog srpskog ustanka, Đorđija Petrovića Crnog, ili jednostavno Karađorđa, a potom i Miloševi potomci i njihovo dinastičko okruženje, vođeni svojim političkim interesom nastojali da se o Karađorđu ćuti, ili da se on pominje tek kao vojni vođa. O njemu kao o državotvorcu i uopšte kao o čoveku čije je veliko istorijsko pregnuće pored vojne imalo i nespornu političku dimenziju, nije se smelo govoriti.
Sveukupna Karađorđeva politička misao odiše dvema dominantnim idejema. Prvo, idejom slobode, ali ne samo nacionalne slobode, već i one, naoko manje važne, lične slobode, zbog koje je zapravo ustanak i započet, kao i idejom o obliku i međunarodnom položaju države koja se rađala u krvi.
Te dve ideje, ideja potpunog oslobođenja i ideja o obnovi srpske države se mogu smatrati osom Karađorđeve političke misli i dela.
Sloboda je Karađorđu bila celog života velika ideja vodilja, smisao svake njegove borbe, srž njegovog života.
BEZ SUMNjE najznačajniji srpski ratnik Novoga veka i obnovitelj slobode svoga naroda, započeo je svoju buntovničku karijeru sa odbranom lične slobode i časti, da bi potom, izbegavši od nepravde, branio kao frajkor Vojne krajine slobodu i svog i drugih naroda, a nastavio je da bude zatočnik slobode kao jedan od najviđenijih hajdučkih harambaša u Srbiji predvodivši moćnu družinu koja je znala brojati i više stotina ljudi. Oni koji su ga na Sretenje 1804. godine na skupštini narodnih starešina u Orašcu jednoglasno izabrali za vožda nisu pogrešili ako su tražili najslobodoljubivijeg i najenergičnijeg među njima.
Pravedan i prek do surovosti, a opijen slobodom, Karađorđe je bio pravi, možda i jedini čovek u Srbiji toga vremena koji je mogao da podstakne na masovan viteški podvig vekovno ustrašene srpske seljake u čijim grudima je bila "zamrla sloboda". Pod njegovim vođstvom su Srbi, koji su do tada mislili da nikad ne mogu pobediti i proterati Turke postajali junaci, a od njegovog ustanka sada su Turci bili ti koji su počeli da misle da su Srbi, a naročito njihov vođa Karađorđe, nepobedivi.
Uveren da je ne samo nacionalna, nego i lična sloboda iznad svega, Karađorđe je svačiji, pa i svoj život i svako drugo dobro, ponekad i surovo, kako su i tražila ta vremena i ti uslovi, bespoštedno stavljao u zalog slobode. Svako je mogao umreti u svakom trenutku, uključiv i Karađorđa, ali sloboda ne. Svedoci su zabeležili kako je taj gorostasni junak, pošto je izveden pomoću diplomatske prevare iz Srbije, plakao kao dete zbog privremeno prekinute slobode svoga naroda. Ni u Rusiji gde mu je ponuđeno sve najbolje nije hteo da ostane, gušio se bez "svoje slobode" u bespreglednim ruskim prostranstvima. Hoteći da doprinese novom ustaničkom impulsu borbe za slobodu došao je u Srbiju da izgubi glavu od onih kojima je vazalska vlast bila preča nego slobodarska čast.
Veliki polet borbi za slobodu sve vreme Prvog srpskog ustanka je nesumnjivo davala i čudesna Karađorđeva energija. Ne samo da je bio prvi u borbenim redovima, stalno dajući primer koji vaspitava, a bivajući pri tom mnogo puta i ranjavan, već je rukovodio ustankom na jedan poseban način svojstven samo najvećim ustaničkim vođama - stalnim kretanjem od ratišta do ratišta, ohrabrujući svojom pojavom i svojim ličnim junačkim delima pokolebane duše. Od Srba je tražio nešto što i danas mnogi smatraju nemogućim - stalni trijumf. Njegov uzvik "Ne bojte se, oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu", prost i tačan, grejao je duše slabo naoružanih srpskih boraca izazivanjem osećanja da rade nešto zaista uzvišeno, nešto za čega vredi ubiti i biti ubijen. Od drugih je tražio žrtve, ali i sam je za pravdu i slobodu žrtvovao sebe i svoje najbliže poput oca i brata, i na kraju postao najveća i najsramotnija žrtva ne samo u Srpskoj revoluciji već u celokupnoj novijoj istoriji kod Srba.
UPRAVO to kretanje Karađorđevo, to stalno povezivanje izolovanih ustanika i bitaka jednim duhom i vođom, osećaj stalne njegove prisutnosti po celoj pobunjenoj Srbiji predstavlja prve, oku nevidljive niti nove srpske državnosti. Neumoran "kao razboj", Karađorđe je kao vožd u Srbima tkao osećaj ne samo borbenog, već i političkog zajedništva.
Svaka država pretpostavlja tri elementa - vlast, teritoriju i narod. Teritorijom oslobođene Srbije smatralo se sa pravom tlo po kojom se Karađorđe slobodno kretao kao njegov gospodar. Suverenost svake države, makar i u nastajanju, se upravo time dokazuje ili ne dokazuje. Uz to, spremao je ustanak i dolazak slobode i u drugim srpskim krajevima: u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Boki, Slavoniji, Sremu, Banatu i Baranji, ne obazirući se na interese onih koji su njima vladali. Taj "hajdučki kralj", kako ga je s pravom nazvao Siprijen Rober, bio je bez sumnje ne samo najveći, već i najodvažniji slobodar u Evropi toga vremena. Odbio je sve tuđe i domaće planove koji su sputavali stečenu slobodu i onemogućavali da se iz pepela stvori zgažena srpska država. Onima koji misle da je vožd zbog toga bio loš političar, davno je poručio Karađorđev ministar prosvete, Dositej Obradović: "Leži i ležaće u ropstvu onaj narod koji ne zna šta je nacionalni ponos".
I PRE Karađorđa je bilo Srba koji su maštali o obnovi srpske države i nacionalnom ujedinjenju. Ali, svi su oni, počev od Arsenija Jovanovića Šakabente do Save Tekelije i mitropolita Stefana Stratimirovića videli ujedinjene Srbe samo kao vazale u okviru Austrije ili Turske. Tek je Karađorđe, od mladosti nadahnut Rajićevom istorijom srpskog naroda, sa svojim saborcima smelo i "muški" zaiskao punu slobodu i pravu državu - i to ništa manje nego obnovu Dušanovog carstva. Razumljivo je da je takva ideja razgnevila Turke, zabrinula Austrijance i oneraspoložila Ruse. Niko nije želeo novu, jaku i potuno nezavisnu srpsku državu, pogotovu ne novo carstvo.
To će i biti jedan od razloga što Karađorđe zapravo neće imati istinskih prijatelja van svoga naroda. I kad su ga tuđini pomagali, nisu se libili da mu stave do znanja da smatraju da potpunu slobodu i nezavisnu državu Srbi ne treba nikad da dobiju.
Pobede sa crnim Đorđem
VELIKI nemački istoričae Leopold Ranke pisao je o Karađorđu : "pobeda je išla sa njim". Karađorđeva ideja bila je jednostavna - koga ne možeš pobediti, ne možeš ga ni pokoriti, dakle ne možeš njime više ni vladati. Ali, samo stalne pobede donose stalnu slobodu za kojom je toliko žudeo njegov narod, a na tome je trebalo stalno raditi i stalno se za taj sveti i veliki cilj i lično i kolektivno žrtvovati.
SUTRA: SRPSKOM NARODU SLOBODU NUSU DONELE VLIKE SILE