FELJTON - STRAHOVI I BRIGE ZBOG NESLOGE VOĐA USTANKA: Dositej u Beogradu nije prodao nijednu od svojih knjiga koje je Srbima doneo iz daljine

Između ostalog čak ni to da knjiga bude medij ne samo opšte, već i političke kulture. U pismu prijatelju, Dositej se pred sam kraj života žali da u Beogradu nije uspeo prodati nijednu od svojih knjiga koje je Srbima doneo iz daljine, pritom gorko zaključujući – „Ovde niko ništa ne čita“. Kako tada bilo, tako dugo i ostalo.

Daleko veće brige je ipak u njega izazivala nesloga ustaničkih vođa i on to iskazuje više puta, pa i porukom da za uspeh ustanka više nego neophodnu slogu vođstva ne ugrozi vojničko i političko slavoljublje i prestiž: "Ne gledajte na sopstvenu svaku vašu častnu korist, no gledajte na opšče delo, da svaki i najmanji jednako zaštićen i spomočestvovan bude, i onda ćete s blagoslovom božjim napredovati". Svestan važnosti sloge koje ima sve manje, Dositej, za svaki slučaj, pored saveta upućuje i kletvu ("Proklet svaki koji svoju više želi, no opšču korist ljubi!") svima onima koji svoju sujetu i korist uzdižu iznad opšte koristi u momentu kada se "toliko miliona duša Bogu mole da štogod dobro učinite".

Dositejevi strahovi i brige bili su opravdani. Srbi su se 1804. istorijski gledano pridigli, ali se nisu do kraja uspravili, niti će sve dok Dositejeva prosvećena misao i njegova borbena himna ne zažive u potpunosti u Srbima i njima ne ovladaju u meri da snove pretvore u dela. Jer, kada se spoje obe faze Dositejevog bavljenja politikom, prva teorijska i druga praktična, dobija se kao rezultat crvena nit Dositejeve političke misli da ono što odlikuje svaki potpuno civilizacijski uspravljen narod nije samo prosvećenost već i beskompromisnost u borbi za sopstvenu slobodu, za svoje interese i svoje ideale.

KALUĐER, pa nemački student, pisac i prosvetitelj, a na kraju prvi politički savetnik i ministar prvog srpskog novovekovnog vladara, imao je, sasvim podobno svom životnom toku, veoma evolutivnu političku doktrinu. Kao prosvetitelj, bio je strasno odan svojoj misiji i uspešan u njenom ostvarivanju preko očekivane mere. Ipak, česta poređenja njega i Svetog Save kao prosvetitelja nisu najbolja već iz razloga što je Dositej pobegao u manastir da bi se posvetio, a iz njega da bi se prosvetio, dok je Sveti Sava pobegao u manastir da bi se i posvetio i prosvetio. Njega nije reformizam dodirnuo tek van manastirskih zidina, već još u njima, jer je još u “hopovskom periodu svog života došao pod uticaj reformi Petra Velikog, preko čitanja Duhovnog regulamenta”. Najtačnije bi bilo reći da ga je uzbudljivi duh reformizma izvukao iz manastira, i potom toliko zaokupio da mu je postao parareligija. 

Svako izjednačavanje hrišćanske prosvećenosti sa Dositejevom vizijom i praksom prosvetiteljstva je posledica neuviđanja da se radi o njihovoj sličnosti samo na prvi pogled. Bog je po Dositeju determinisan razumom i jestestvom kroz koje se i otkriva bez Otkrovenja. Za njega je zdravi, “bogodani razum” iznad svega. U tome je on više nastavljač učenja prvih zapadnih crkvenih racionalista, Anselma Kenterberijskog iz XI i Petra Abelara iz XII veka, kao i njihovih vizantijskih savremenika Jovana Italosa i Mihaila Pselosa, nego modernih, često veoma politizovanih prosvetitelja njegovog vremena. U mnogo čemu su tačne primedbe iz kruga Srpske pravoslavne crkve da je njegovo prosvetiteljstvo, koje zadržava Boga kao svoju zastavu, najpre protestantskog profila i da poricanje Crkvenih otaca i svetitelja u krajnjem vodi poricanju pravoslavlja. No, njegova kritika onovremenog monaštva i davanje prednosti drugovrsnom sveštenstvu nad monasima bili su na mestu. Što se tiče pak njegovog okretanja pravoslavnoj crkvi na kraju života, ono je poprilično bilo motivisano i političko-patriotskom potrebom saradnje sa njom, konkretno sa Stratimirovićem, zarad uvećanja potencijala koristi po mladu srpsku državu i narod. Okretanje crkvi često nije i okretanje veri, ali Dositej u stvari ima pomešana osećanja i predstave o tome.

OVAKAV njegov, ipak otklon od za Srbe kakterističnog bogopoznanstva ka inom, od značaja je za određivanje osnova njegove političke misli kao i laičkih, i religijsko-naturalističkih. U periodici razvoja političke misli delo Dositeja Obradovića pripada epohi predmoderne.

Budući da se predmoderna politička teorija, polazeći od moralnih i vrednosnih principa i političke vizure svoga vremena, intenzivno bavila i onim šta treba činiti i šta treba da bude dobro i korisno, u jednoj posebnoj ili u svakoj političkoj zajednici, kod nekih ocenjivača Dositejevog dela otvarala se dilema da li je Dositejeva politička, pa i šire, društvenoteorijska misao, takva kakva je (ponajviše skup pravila za političko delanje) moguće odrediva kao teorija. Kujundžić-Aberdar smatra Dositejevu misao čak vrednijom od Kantove.

Dositejevo znanje o političkim pojavama, njihovo opisivanje i objašnjenje zasnovano na uočavanju njihovih bitnih zakonomernosti nije celovit sistem znanja niti naučno uopšteno objašnjenje, ali je bez sumnje interpretacija određenog iskustva iz jednog principa kojom su ne samo opisani, već donekle i objašnjeni neki od temeljnih naučnih pojmova politike, i to takva interpretacija da ne možemo govoriti o Dositejevoj teoriji politike, a da pritom, bez ikakve sumnje, ipak možemo tvrditi da postoje elementi političke teorije u njegovom delu.

NEĆEMO pogrešiti ako kažemo da je Dositej Obradović svojim apstraktnim, dovoljno samosvojnim misaonim pristupom političkim pojavama, koji je pritom potpuno podložan logičkim postulatima, izgradio više doktrinu nego teoriju, budući da njegova politička misao predstavlja, u krajnjem, koliko idejno htenje, bar toliko, ako ne i više, i poduku kao praktično uputstvo za političko delanje vladara i naroda. Po tome elementi političke teorije u delu Dositeja Obradovića pre podležu Kantovom, prakseološki nepotpunom, određenju teorije kao "ukupnosti praktičnih pravila, koja su shvaćena kao principi u određenoj opštosti i stoga apstrahovani od mnoštva uslova koji ipak utiču na njihovo formiranje", nego jednom modernom i potpunijem određenju političke teorije. No, da ne bi bilo zabune, za razliku od Kanta koji je poznat i po tome što je metafizički delio teoriju od prakse, Dositejevo delo ne pati od podele te dve ljudske spoznajne mogućnosti. Štaviše, Dositej, iako implicitno ne naglašava povezanost teorije i prakse, ipak, a naročito u nizu svojih teorijsko-političkih poslanica (epistola), u formi naravoučenija koja slede nakon basni, utvrđuje neophodnu povezanost teorije kao pojmovnog načina mišljenja sa praksom, mada ponajčešće u formi istorijskog iskustva, a ređe i u svom vremenu.

POLITIČKA DOKTRINA

DOSITEJEVA politička misao nije ni toliko razvijena ni toliko sistematizovana da bi se moglo govoriti o postojanju nekakve Dositejeve političke teorije, može se konstatovati da je on svojim samosvojnim recepcionim koliko i autentičnim kontemplativnim pristupom političkim pojavama izgradio svojevrsnu nesistematsku konceptualnu političku doktrinu koju krase i izvesni elementi političke teorije.

 SUTRA: MUDRI SAVETI I UPUTSTVA ZA MODERNIZACIJU SRBIJE