FELJTON - PROSVEĆIVANJE NARODA UZ USTANIČKE PLOTUNE: Glavne karakteristike Dositejeve političke misli su bili prosvetiteljstvo i rodoljublje

Ako Dositej tada pred sobom i nije imao nacionalnog prosvećenog vladara, imao je ipak u liku Karađorđa vladara veoma sklonog prosvećivanju svoga naroda. Ima li veće potvrde za to od Karađorđevog mudrog davanja prilike Dositeju da svojim, za te prilike ogromnim znanjem, nespornim ugledom  i mudrošću oplemeni ustanak, kao i Karađorđevog istorijski značajnog političkog i kulturološkog gesta ustoličenja ovog, tada najprosvećenijeg Srbina, na najviše mesto u revolucionarnoj vladi sa kog se mogao prosvećivati jedan veoma zaostali narod koga je posle vekovne tame osvetlio tek prvi zrak slobode. Pri tom se može konstatovati da je, koliko god da je bila velika politička izuzetnost Karađorđeve odluke da se odmah nakon što su odjeknuli prvi ustanički plotuni počne i sa sistematskim prosvećivanjem naroda, bila jednako velika, ako ne i veća i Dositejeva hrabrost da se na tom, naoko utopijskom zadatku angažuje.

ZBOG neminovnosti izvesnog odstupanja od svake teorije u praksi, kao i neminovnom povratnog uticaja prakse na teoriju, Dositejeva politička misao nije ostala, ni u svemu, niti do kraja, dosledna. Kod Dositeja kao izuzetne ličnosti koja se stalno razvijala i napredujući, logično menjala i mišljenje o mnogo čemu, i evolucija nekih političkih ideja je bila neminovna. U hijerarhiji njegove političke misli neke vrednosti poput rodoljublja nisu se pomerale sa vrha važnosne lestvice tokom celog njegovog života, neke su se, poput slobode i ideje nacionalnog oslobođenja, na njoj uzdizale, a neke su pak pretrpele snažnu aberaciju poput ideje vernog služenja stranim prosvećenim vladarima koja je vremenom ustupila mesto ideji o sopstvenom i suverenom prosvećenom vladaocu.

Može se reći da se potpuna sazrelost njegove političke misli izrazila tek u njegovom rodoljubivom političkom pregnuću tokom Prvog srpskog ustanka. U periodici razvoja političke misli delo Dositeja Obradovića pripada epohi predmoderne koju karakteriše bavljenje onim šta treba činiti i šta treba da bude opšte dobro i opštekorisno ili kako to Dositej kaže na opštu polzu u jednoj posebnoj ili pak u svakoj političkoj zajednici.

Kao glavne karakteristike Dositejeve političke misli i dela mogu se odrediti: racionalističko prosvetiteljstvo, javno rodoljublje, opšta tolerancija i visoka moralnost političkog angažmana koja je za Dositeja izraz odgovornosti prema sopstvenom narodu i dokaz visoke prosvećenosti svakog političkog delatnika. Ethos je po njemu trajno važno merilo za kratos.

POLITIKU Dositej poima kao racionalno organizovano i visoko moralno upravljanje ne samo javnim, već i tajnim društvenim poslovima usled prirodne upućenosti ljudi jedne na druge i složenosti društvenog života, sa pozicija apsolutne i prosvećene vlasti kao najviše institucionalizovane umne moći, a sa ciljem postizanja opšteg dobra koje se ogleda u postojanju sreće i zadovoljstva pojedinaca koji čine zajednicu, pre svega usled postignute opšte i lične koristi.

Sasvim racionalistički Dositej naglašava važnost postojanja interesa u politici kao njenog pokretača i usmeritelja: “Hoteti da čovek bez svakog interesa dejstvuje, to toliko znači da bez uzroka dela, a to će reći ništa iskati”. Po njemu, politika je ne samo uvek rukovođena interesom, već tako i treba da bude ukoliko se želi postići uspeh. Interesno političko postupanje velikih može biti od koristi ne samo po njih već i po druge, pa i imati univerzalnu vrednost. Pri tom Dositej uočava opravdavanje posebnointeresnih političkih poteza opštim dobrom kao markentiški politički manir svih državnika, a naročito onih  koji predvode velike sile. On ne spada  u one predstavnike malih naroda koji slepo veruju da zbog njih velike sile pokreću ratove. „Poznato je da rimski imperator i rosijska imperatrica za interes carstva svoji s Turci vojuju“, jasno kaže na tu temu Dositej. Međutim, njegova objektivnost mu ne dozvoljava da on umanjuje ukupne civilizacijske i druge opšte koristi od politike samo zato što se politički potezi povlače iz sopstvenih interesa. Posebnost interesa po Dositeju nimalo ne umanjuje vrednost ukupnog političkog postignuća, odnosno ostvarivanja politike kao opšteg dobra.

Čak i onda kada državnici otvoreno ne streme opštem pa ni širem, već samo svom užem dobru, treba visoko ceniti njihov učinak ako opšte dobro postignu, smatra Dositej i na tu temu kaže: „Svaka blagorazumna i čelovekoljubna duša blagosiljaće imena nji`ova, koje je večni Promisal za orudija svoja izabrao za umaliti neporedak, varvarstvo, kugu, mrak sujeverja i nevježestva, i sva zlopolučija, koja se iz ovi` rađaju s vremenom istrebiti iz čelovečeskoga roda“.

PRIPADAJUĆI krugu mislilaca svoga vremena koji su težili prosvetljenju ukupnog naroda, a što nije isključivalo ni vladare, već, naprotiv, podrazumevalo obaveznost angažmana i na njihovom prosvećivanju, Dositej je u "Basnama", kao bez sumnje svom najpolitičnijem delu, dao poveći niz, nekad konciznih, a nekad čak u traktatskoj formi izraženih političkih "poučenija" , pravih malih političkih epistola , čije se situiranje u okvir naravoučenija basni pravda time što im je, tako datim, "preimuštestvo nad svim drugim što one sovršeno pristoje kako najvećim filosofom i politikom, tako i najprostijim seljanom". Opštim razumevanjem postiže se više od dobitka u formi (pod)učenog vladara, možda čak i opšta mudrost političke zajednice kao nesumnjivo opšte dobro po otadžbinu.

Da ne bi neko pomislio da su njegove "Basne" namenjene samo deci i mladima, Dositej podseća da je "Ezop, izobretatelj i otec basnah, posvetio svoje lidijskom caru; Lafonten svoje kraljevskom princu", i da je Platon u svojoj Respublici pretpočteo Ezopove basne samim Omirovim (Homer) spisanijam" . Dositej je čak sklon da svoj uputstvenik predstavi ne kao filozofiju života, što bi bilo za očekivati, već kao nešto mnogo korisnije i uzvišenije - kao nauku o dobrom i o politici, spojenu sa etikom: "Nauka koja se na'odi u pravoučeniju basnah prevelike je polze, važnosti i prostranstva: sodržavajući u sebi svu moralnu filosofiju i visoka političeska pravila i nastavlenija." Takođe, i "Mezimac" je političkim mislima bogato prožeto Dositejevo delo, I, uopšte, malo je njegovih "sostava" koji bi se mogli smatrati sterilnim od političke misli.

VERA SE MENjA A ROD NIKADA 

PRI određivanju nacije Dositej je uzimao  etničko poreklo kao istorijski stabilniji i pouzdaniji identifikacioni element od pravnog i religijskog. Zato su za njega Srbi svi oni koji su srpskog etničkog porekla a ne samo oni koji su pravoslavne vere, "budući da se zakon i vera može promeniti, a rod i jezik nikada". Za primer je uzimao Bosnu i Hercegovinu: "Bošnjak i Ercegovac se Turčin po zakonu zove, a po rodu i jeziku, kako god su bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci ... Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su proizišli, Bosanci će ostati Bosanci", i biće ono "što su nji'ovi stari bili".

 SUTRA: STRAHOVI I BRIGE ZBOG NESLOGE VOĐA USTANKA