FELJTON - FRANCUSKA REVOLUCIJA I AUSTRIJSKO-TURSKI RAT: Dositej je već u mladosti odbacio crkvenu varijantu sputavanja individualne slobode

Nije iznenađujuće da se jedan takav, za sve zainteresovani duh kakav je bio Dositej Obradović zanima i za politiku. Do toga je moralo doći već i zbog Dositejeve doslednosti u sprovođenju životnog načela koje je sam oblikovao: „Svobodno misliti i svrh svake vešti“, što znači i političeske, „rasuždavati i govoriti“. Baš kao i u domenu religije ni u domenu politike stavovi vrha ne trpe pogovor ni veliko promišljanje odozdo. Budući da Dositej već u ranoj mladosti nije usvojio crkvenu varijantu sputavanja individualne slobode i misli, logično je što kasnije, u zrelom dobu, nije mogao prihvatiti ni onu drugu, političku varijantu neslobode, pa je i mislio i pisao o politici kao i o crkvi, više nego slobodno, i uz to nadasve iskreno, za ono vreme, a potom je i delovao politički vrlo radikalno zbog čega će stići na austrijsku poternicu sa nalogom da bude ubijen po viđenju.

Razvoj Dositejeve političke misli se odvijao postepeno i može se, posmatrano sa istraživačke ravni, podeliti u bar dve faze. Prvu, koja je vreme njegove mladosti i sazrevanja kada je o politici mislio i pisao usput, tokom svojih putovanja, mahom u kontekstu beleženja svojstava različitih naroda i zemalja, a time bar parcijalno i njihovih političkih sistema, i tad je jedina politička ideja koju je detaljno oblikovao i razvijao bila ona o prosvećenom vladaru i vladanju. Kao drugu fazu možemo označiti period započet onda kada se u zrelim godinama počeo praktično baviti politikom, prvo pripremajući svojim, politički sve više upotrebljivijim, poukama Srbe van Austrougarske za eventualni život u novom carstvu, a potom koristivši srpskim ustanicima isprva kao njihov diplomata, a potom i kao ozakonjeni prosvetitelj najvišeg ranga. Ta faza, koju slobodno možemo nazvati periodom Dositejeve političke prakse, bila je izvorište i nekih drugačijih, ali i dalje u biti emancipatorskih ideja.

DOK u prvoj fazi Dositej samo teži oslobođenju naroda od neznanja i modernizaciji društva uopšte, u drugoj jasno teži i potpunom političkom oslobođenju naroda od porobljenosti kao pretpostavci izgradnje modernog političkog uređenja u oslobođenoj Srbiji. Dok u prvoj piše o političkim pojavama uopšte, u drugoj fazi njegova politička misao je potpuno podređena nacionalnom zadatku oslobođenja i ujedinjenja.

Može se reći da je vremenom  Dositej bivao sve više i više zaokupljen idejom nacionalnog oslobođenja, a na kraju u tolikoj meri da je uprkos svojim poznim godinama potpuno odbacio svoj životni san o mirnom mediteranskom skućenju i svršetku svog neskrasljivog bivstvovanja, umesto toga postavši revolucionar najvišeg ranga u najuzbudljivijoj balkanskoj revoluciji toga doba. Ta Dositejeva zainteresovanost za nacionalno pitanje objašnjava zašto kod njega nema nijedne zabeležene reči o velikim političkim događajima toga doba, pa čak ni o velikoj Francuskoj revoluciji...

Naime, to je vreme kada se vodi, za sve Srbe, pa i za Dositeja, veoma važan rat između Austrije i Turske koji je Austrija objavila Turskoj 9. februara 1788. godine, dakle godinu dana pre otpočinjanja Francuske revolucije. Prirodno je što je Srbima  taj austrijsko-turski rat i njegov tok  godinama okupirao svu pažnju.  Sa početnom ofanzivom i napretkom austrijskih trupa kod Srba je rasla nada da je došao kraj već vidno uzdrmanoj turskoj carevini i da je čas konačnog oslobođenja od Turaka blizu.

ČAS otpočinjanja Francuske revolucije pada baš u vreme dramatičnih preokreta na ratištu. Vrlo uspešna turska kontraofanziva koja se odvijala upravo u Dositejevom Banatu dovela je do  toga da je „prvu godinu rata Austrija provela, uglavnom, čekajući“, da bi nakon napetog i za Srbe psihički iscrpljujućeg iščekivanja, austrijska vojska u leto 1789. ponovo prešla u ofanzivu i  oslobodila Beograd 27. septembra 1789. godine,  a potom 24. decembra iste godine i drugi srpski prestoni grad Kruševac.

Treba imati u vidu i to da je Dositej shvatao da u slučaju definitivne pobede Austrije nad Turcima i eventualnog potpunog i trajnog proterivanja Turaka ako ne sa Balkana, a ono bar iz srpskih krajeva, to neće doneti potpunu, već samo relativnu slobodu srpskom narodu, i ujedno potpadanje pod vlast, jednog drugog silnog, mada hrišćanskog zavojevača.

U tom kontekstu  gledano nimalo nije slučajno što su „Basne“ Dositejevo najpolitičnije delo. Prvo, one  nastaju upravo u tom periodu čija je vojno-politička i diplomatska dramatičnost po srpski narod bila tolika da to neminovno obeležava i Dositejevu tadašnju misao i u određenoj meri prožima i poznije plodove njegovog stvaralaštva.

Drugo, nada da će srpski narod stečenom slobodom, makar ona bila i relativna, bar promeniti islamsko za hrišćansko carstvo i dobiti tolerantniju vlast nad sobom, nije samo emotivno preplavljivala Dositeja, uostalom kao i sve druge Srbe u tom vremenu, već je kod njega zacelo probudila i razmišljanja o potrebi pripreme srpskog naroda da živi u novim, moguće dolazećim političkim okolnostima. Stoga na "Basne" treba gledati i kao na svojevrsno uputstveno političko štivo koje Srbima treba da pomogne da lakše stupe u nov politički milje i omogući im da brže pojme i usvoje novu političku kulturu koja ih je, verovao je Dositej, neminovno iščekivala u novom carstvu. Tada još Dositej, kao i Srbi uopšte,  nije još smeo misliti o srpskoj samostalnoj državi, smatrajući  zbacivanje muhamedanskog jarma dovoljnim istorijskim uspehom po svoj narod. [...]

MEĐUTIM, u vremenu u kom su svi istaknutiji srpski rodoljubi redom verovali da je oslobođenje srpskog naroda moguće samo uz pomoć Austrije i Rusije, bilo bi nepravedno očekivati od Dositeja toliku političku pronicljivost i smelost izraženu u veri da će se srpski narod osloboditi sam, a još manje tražiti od njega u tom trenutku da negira ili da odbacuje austrijsku pomoć Srbima. Sve dok je Austrija htela da ratuje za srpske krajeve Srbi su, ratujući za nju zapravo pokušavali da se oslobode turske vlasti, pa makar i pod austrijskom. Podobno tome je po svoj prilici mislio i Dositej. Tek kada je Austrija krajem 18. veka odustala od daljih vojnih poduhvata na tom geopolitičkom pravcu, Srbi u Srbiji će se podići i boriti sami, a i Dositej će svom svojom dušom bez snebivanja biti za to, a ne za život svih Srba pod austrijskim carom, ma koliko on bio kao vladar prosvećen. Iako srpski ustanak iz 1804.  treba delimično, i u razumnoj meri videti i kao plod dugogodišnje austrijske propagande i podsticanja Srba na ratove, pa i na taj ustanak protiv Turske, kod Dositeja i ostalih srpskih revolucionara neće biti mnogo obzira prema tom austrijskom trudu čim Austrija bude pružila ruku Turskoj.

PREOKRETI NA BOJIŠTU

SVOJU ustreptalu zainteresovanost za oslobođenje srpskih krajeva i srpskog naroda od Turaka Dositej će iskazati u panagiričkim stihovima zahvalnosti austrijskom caru, ali takođe i ruskim vojskovođama za pomoć srpskom rodu, makar ona bila i usputna. Dositejevu pažnju na lokalne prilike održaće dalji preokreti na bojištu, smrt cara Josifa nakon koje i austrijska vojska prvo gubi elan, a potom i teritorije na kojima živi srpski narod, kao i žurba novog cara Leopolda da postigne primirje pod okolnostima koje su teško pogodile i ogorčile Srbe. Sve su to bili razlozi zbog kojih Dositej nije obraćao pažnju na spoljnopolitičke događaje, uključiv i revolucionarna  zbivanja u Parizu.

 SUTRA: PROSVEĆIVANjE NARODA UZ USTANIČKE PLOTUNE