FELJTON - SRPSKE DINASTIJE NESTALE ZBOG VLADARSKIH GREHOVA: Crkva je znala šta su moć, vlast i država, tri najbitnije političke kategorije

Ako je istina, da je i muka, a ne samo dobra namera, naterala Rajića na to, to ga ipak ne detronizuje kao rafiniranog prosvetitelja u očima savremenih istraživača koji tragaju upravo za takvim primerima “neprisilnog prosvetiteljstva”, koje je obezbeđivalo radost delimičnog samootkrića usled većeg i boljeg  korišćenja svoje pameti, umesto relativnog zadovoljstva sleđenja tuđe. U svakom slučaju, iz “Istorije” je vidljivo da za Jovana Rajića cilj prosvetiteljstva nije mogao biti puko učenje tuđe mudrosti.

Rajić nije podlegao samo narodnom predanju ili Mavru Orbinu kad tvrdi na više mesta u svom delu da je zbog grehova očeva propala  kako nemanjićka, tako i druge dinastije i carstva, već je u tu tezu čvrsto uzidao i elemente kulta nauke i obrazovanja, koji zacelo mogu vući korene i iz “baroknog enciklopedizma”, na čemu insistira Milorad Pavić, ali su nesporno i deo vladajućeg sistema vrednosti u epohi prosvetiteljstva. Pritom, treba ipak imati u vidu i to, da kad Jovan Rajić govori o nauci, on nju vidi samo kao nauku kakvu je on poznaje i priznaje, što pre svega znači kao sistem znanja koji tada nude duhovne akademije situirane u manastirima. Ako to neke, pak, navodi na misao o nepolitičnosti takve nauke, onda to najbolje poriče baš Rajićevo i delo i znanje. Crkva je, uostalom i pre Rajića, i te kako znala šta su moć, vlast i  država, dakle upravo tri najbitnije političke kategorije.

RASPRAVLjAJUĆI mnogo o vladanju i vladarima, Rajić ipak nije stvorio tip idealnog vladara. Ne iznenađuje da on, kao toliko nauci posvećen prosvetitelj, nalazi razloge za nesposobnost vladanja kod cara Uroša upravo u nemanju dovoljnog znanja, delom ipak shvaćenog i kao plod životnog iskustva, a ne samo   klasičnog obrazovanja. Otuda Rajićeva kritika nalazi uzroke deficitarnosti carevog znanja i u njegovom “mяgkom  vospitaniю”  kao jedinca. Tipično prosvetiteljski stav Rajić ispoljava i u optužbama na račun Uroševih roditelja zbog njihove odgovornosti za njegovo nedovoljno obrazovanje za vladanje. Jer, u dobu kad je trebao da se posveti svom državničkom obrazovanju, roditelji ga prerano, baš u “vreme k naukam prikladnoe” , iz političkih razloga oženiše.

Na Uroševom primeru on iskazuje i svoj teorijski pristup ustanovi vrhovne političke odluke. Princip političkog odlučivanja je zasnovan, po njemu, na  iznalaženju veće društvene koristi od moguće štete, a eventualnu  krivicu za političku odluku snosi samo onaj koji je donosi (uključiv i njegovo potomstvo), bez obzira na društveno-političke okolnosti u kojima je donosi. Jovan Rajić najviše tu iskače iz svog etičkog sistema.

Zalažući se za, od Uroša neizabranu, a po carstvo najkorisniju, mada ne i najmoralniju vladarsku odluku, on to svoje stanovište nastoji  i prikriti, a ne samo potkrepiti moralnom osudom Uroša koji ne htede zemlju nepokornih razdeliti odanim vlastelinima.

Pravdavajući razlog za svoj stav Rajić navodi siromaštvo odanih, mada je jasno da se ustvari radi o zalaganju za klasično političko nagrađivanje poslušnih i kažnjavanje neposlušnih, a ne za pravedniju i time i moralniju  raspodelu poseda.

BUDUĆI da je u pitanju važan vaspitni primer, bilo je ipak za očekivati od istoričara-teologa da uđe sa više kuraži i u ocene o moralu onih koji prvo rodoljubivo htedoše, pa potom, kad ne dobiše posede nelojalnih, ne htedoše očuvati carstvo. U tim sudovima Jovan Rajić se, po našem sudu,  donekle povodi za Đorđem Brankovićem koji, takođe, ne ulazi u motive lojalnosti Uroševih velmoža, a još manje u motive prestanka njihove lojalnosti. Rajićev povratak punoj ravni moralnosti politike je vidljiv tek kod njegove izbalansirane osude svih zbog politički motivisanog ubistva cara Uroša, uračunav i osudu same žrtve.

Car Uroš je kriv zato što je vlast shvatio olako. Njegova glavna krivica je u tome što je narušio ono saglasje, društvenu harmoniju zajednice o kojoj govori Rajić u svom “Predisloviju”, zato što, iako car, nije vršio, ne samo političku, već i svoju društvenu dužnost onako  kako svaki član društva svoju treba da vrši. Na više mesta u knjizi Jovan Rajić vrlo suptilno dokazuje da je za vršenje vrhovne političke vlasti neophodna visoka svest o svom položaju i količini svoje moći. Uroševa blagost nije odavala takvu samosvest i ohrabrivala je nepokorne, jer, tako mek i blag, on ne odavaše sliku najsilnijeg među njima. Ukratko, Rajić nam sugeriše i pravilo ispravnog vladanja:  ako hoćeš da se drugi prema tebi ponašaju kao prema caru, moraš se prvo ti ponašati kao car...

RAJIĆ tačno uočava u svojoj “Istoriji” da su se pojedini srpski vladari duhovno izuzetno  uzdizali i obrazovali, ali i kod takvih, kao neoprostivu, podvlači  njihovu grešku što ni u vreme kad su im države bile najjače nisu podizali “prebivališta za nauke”, dok su druge zemlje u isto vreme već imale univerzitete. Otuda je i despot Stefan  za njega tek ratnik, i, uopšte, cela istorija Srba je, po njemu, ponajviše iskazala njihovu veštinu borbe, a ne umeće upotrebe razuma. Srbi su po Rajićevom sudu državu izgubili itekako i zbog nemanja nauke kao i zbog nerazvijanja svake političke, a naročito diplomatske veštine...

Osnovu za odgovor na pitanje -  ima li Rajićevo bavljenje, tačnije nebavljenje istorijom Bosne politički smisao, bilo da je reč o Rajićevom istraživačkom autorskom, bilo prevodilačkom radu, dao je  najpotpunije Sima Ćirković . Rajić se, uostalom, nije bavio mnogo ni drugim srpskim zemljama, a ne samo Bosnom, kao što se, na primer, nije bavio ni Dubrovnikom, iako nije sporno da je on bio slavna i važna slovenska republika,  i, u to vreme ne samo kod Slovena, redak i za vrsnog istraživača poput Rajića zacelo dovoljno izazovan oblik političke zajednice...  

RAJIĆ je uz to svoje izvore očito smatrao oskudnim da bi iz njih mogao crpsti saznanja o kulturi, pa i o vojnoj i političkoj organizaciji Raške koju je najbolje poznavao, a kamoli Bosne i drugih srpskih država. Ukoliko Rajićevo zanemarivanje istorije svih srpskih zemalja  izuzev Raške nije sadržano tek u razlogu nedostatka izvora, nego je i koncepcijsko-metodološka greška, ono ipak ni po jednoj naznaci u delu nije i politički gest autora. To se pre svega odnosi na  izbor država i naroda uključenih u njegovu “Istoriju”,  što je Rajić opravdavao kriterijumom srodnosti jezika kao dokazom srodnosti naroda koji se “u  dob razumetisя mogut”.

Nema sumnje  da je još u Rajićevoj početnoj nameri pisanja istorije svih Slovena sadržana i ideološka klica slavenofilstva. Slavenofilski politički stav Rajićev je vidljiv iz njegovog insistiranja da je istorija Srba povezana sa istorijom Rusa i veoma oslonjena na istorijski razvitak svih Slovena uzetih kao jedna celina...

PATRIOTIZAM I RODOLjUBLjE

TROTOMNA "Istorija" Jovana Rajića je prepuna izliva patriotizma, što je logično ako se zna da ju je pisao iz rodoljubivo-prosvetiteljskih razloga. Ali, i njegov starešina, mitropolit Stefan Stratimirović, živo se zalagao za izdavanje “Istorije”, čime se srpska crkva u celini predstavila ne samo kao rodoljubiva, već i tolerantnija od niza evropskih crkava, recimo od francuske, koje su se oštro suprotstavljale prosvetiteljstvu. Razume se da glavni razlog za to leži u različitim istorijskim potrebama.

 SUTRA: AUSTRIJSKA POLITIČKA CENZURA SRPSKIH KNjIGA