FELJTON - ISTORIJA POSMATRANA IZ UGLA POLITIČKI PORAŽENOG NARODA: Tuđi pisci, kada su pisali o Srbima, činili su to sa klevetanjem i prezirom

Namera Tvorca je bila harmonija među svima koje je sazdao. Ona ne podrazumeva samo saglasje, već i uzajamnost kad je reč o društvu. Uzorna društva odlikuju se, po Rajiću, slogom i podelom rada koja je kao u pčelinjoj košnici “izvrstno” izvedena, tako da svaki član vrši one dužnosti “koje su mu od naravi dodeljene”. Rajić posmatra organizaciju društva od vrha piramide na dole: carska vlast vodi brigu o svemu, zatim su odmah ispod nje rangirani duhovni pastiri koji vode neprekidno računa o utvrđivanju i širenju vere u narodu, potom sudska  i izvršna vlast, pa prosvetari koji obrazuju mladež, a na dnu su “menšago stepena graždani” koji čine razne stvari od društvene koristi shodno svojim mogućnostima. Tek tako organizovano društvo ispunjava Božiju volju. Da Rajić ne pripada starom vremenu, već da iz njegovog dela zrači duh novog, tačnije njegovog prosvećenog doba, vidi  se i  po značaju koji u organizaciji društva i države on pridaje građanskom staležu u celini.

Sam Bog je narode uputio na stvaranje (što znači i obnavljanje)  države kao nečeg razumnog, jer nigde, kao u državnim poslovima “gde snaga jednog ne dopire to ispomaže celina svojom silom” .

Rajić je zastupnik organicističkog shvatanja države, budući da je  ona po njemu slična velikom telu koga čini mnoštvo organa i udova a krasi jedinstven duh. Zato povreda jednog dela društvenog tela mora da sve boli tako da se čitava država upne da nevolju odstrani, jer, “kao što nema organa na telu koji nije od koristi, isto tako nema građanina koji ne bi mogao opštem dobru poslužiti”. Država je dužna da se stara o svakom svom članu, shodno principu uzajamnosti, kao što je i svaki član političke zajednice dužan da se stara o njoj. Tako se staranje o posebnom, pretače u staranje o opštem dobru...

INSPIRACIJU za to, ili “manovenije” kako Rajić kaže, našao je ne samo u činjenici da sem Srba, svi njemu poznati narodi svoju istoriju kroz knjige uzdižu i iz nje o sebi uče, već i u žalosnoj istini da mnogi tuđi pisci, kad pišu o Srbima, bilo uzgredno ili hotimice, uvek to rade sa klevetanjem i prezirom. Ono što je u Srba hrabrost, opisano je kao varvarstvo, vrlina je transponovana u zločin, a sve što je ostalo vredelo, a ne mogaše ga izvrnuti, preko toga pređoše. Jovan Rajić navodi primer grčkog istoričara Pahimera koji je na takav način pisao o Urošu, ocu kralja Milutina, da ovaj, sve i da je hteo, toliko loš nije mogao biti.

Razloge za ovakvo ponašanje stranih istoričara Jovan Rajić je nalazio u političkom rivalstvu naroda. Sasvim u duhu pravoslavne tolerancije on ne želi poći tim putem, već, štaviše, piše dotad nenapisanu istoriju susednih i “istokrvnih “ naroda, ne samo radi njihovog međusobnog boljeg razumevanja, već i radi davanja primera kako se o istoriji tuđih naroda može istinito pisati.

Budući da je delo nesumnjivo profilirano kao  vaspitno i prosvetiteljsko, prirodno je što Rajić smatra da će, ne samo takvim svojim pristupom, već celom svojom knjigom podstaći čitaoca na činjenje dobra, a nečinjenje zla. Sasvim u duhu pravoslavlja Rajić piše da mu je  jedina namera bila “da u narodu poseje i ukoreni ljubav i slogu, kako  bi svako čitajući i slušajući postao čestit čovek, dobar hrišćanin” .

Moguće prigovore da nije zadatak istorijskih, već društvenih nauka i pedagogije uticanje na ljudski karakter, Rajić odbacuje tvrdnjom da se “ne da poreći da ništa ne može tako ispravljati naravi čovečije, nego ugledanje u dobre primere i izbegavanje hrđavih”  primera iz svoje porodične, nacionalne i političke istorije. Poznanje svake, a naročito sopstvene istorije je dragoceno za vođenje politike jer državne vlasti mogu izbeći mnoge nevolje po sebe i narod ako poučene dobrim i lošim primerima iz prošlosti načine dugoročnu mudru politiku razvoja društva kakvu je, po njemu, povremeno  imala dinastija Nemanjića. U svom, veoma obimnom delu Rajić nam, na čak dve hiljade stranica, neprekidno daje takve i slične pouke kroz opis života i političkog delanja ne samo srpskih, već i drugih vladara.  

NjEGOVA politička misao je omeđena hrišćanskom etikom. Pouke i ukori su blagi i mudri. Sve je podređeno dobru zajednice, pa i onda kada se Rajić brine za sudbine moćnika. Za realizaciju opšteg dobra potrebna je sloga i toga radi “vsi vъ edinu mыslъ soglasivšesя o obščemъ”. Sloga  omogućuje vladaru da dobro vlada, te “tako Carъ  voйni voditъ, a  graždane podavaюtъ  ruki i oboihъ že duhovni blagostъ božiю  umilostivlяюtъ” .

Iz ovoga, kao uopšte i iz svih narednih primera, uočavamo  da Rajić ne vidi kao dovoljne elemente dobro uređene  države bilo kakve vladare i podanike, već samo one koji bogougodno postupaju u svemu, pa i u ratu i u politici. Tačno je da je ova Rajićeva knjiga osnažila svest srpskog naroda da može svoju državu obnoviti po prirodnim zakonima kontinuiteta, ali pomalo smeta što mnogi, govoreći o Rajićevoj  podsticajnosti obnove nacionalne države  zaboravljaju  da on  ne teži tek obnovi srpske kao nacionalne, već i hrišćanskim duhom prožete i na načelima razuma dobro ustanovljene države.

Razumevajući političku istoriju svih naroda o kojima piše, ne samo kao istoriju slavodobitnika, već i  žrtvi, Jovan Rajić je ispunio hrišćanski princip da se istorija, kao i sadašnjost i budućnost, ne posmatra samo sa stanovišta pobednika,  već i gubitnika, kao sa stanovišta Hrista, koji je bio politički poražen, ali koji je večni moralni pobednik. Sjeren Kjerkegor je bio mnogo radikalniji u tome kada je odbacio svu dosadašnju istoriju kao priču pobednika, ali tek ceo vek i po kasnije. Jovan Rajić, i da je hteo, nije mogao drugačije pisati a da pritom ostane naučno čestit, jer je pripadao, politički i vojno, mada ne i duhovno i moralno poraženom narodu.

ONAKO učen, Rajić je naprosto morao biti veliki poklonik nauke. Nijedan, pa ni politički progres u društvu nije, po njemu, moguć bez nauke. Bez nje nema nikakvog, a ponajmanje političkog dobra. Tu ideju o velikom značaju nauke Rajić je preuzeo od svog uzora Teofana Prokopoviča, koga i citira, ali ju je u svojoj “Istoriji” očigledno produbio i razvio  sve do smislene granice ekstrapoliranja. Jeste da je cilj njegovog dela bio prosvetiteljski, ali je njegova vera u mogućnost suzbijanja ljudskih poroka i razvijanje vrlina u politici prosvećivanjem ipak bila prevelika. Mislio je da se uz pomoć nauke mogu iskoreniti one loše osobine Srba i drugih slavenskih naroda (nesloga, neznanje, nedisciplinovanost, netolerancija, nesolidarnost i samoljublje)  koje su najopasnije po zajednicu kada dođu do izražaja u politici. Težio je društvu u kome će više moral nego politička  sila  igrati regulativnu ulogu,  i shodno tome sanjao o političkom poretku u kome će cvetati vera, ljubav, čestitost, odanost radu i znanju...

Osnovna današnja naučna zamerka prosvetiteljima je u tome što su nudili instant rešenja i uputstva narodu, skoro kao naredbe i nove političke dogme, što je nesumnjivo ubijalo ne samo recipijentnu, već i interpretativnu kreativnost kod naroda kao objekata prosvetiteljstva.

ISTORIJA DUHOVNOG

U SVOJOJ “Istoriji“, dosledni bogoslov Jovan Rajić,  kao malo ko u nas,  nije delio sudbinu vere od sudbine nacije. Još zadugo posle njega nije bila dostignuta ona dimenzija krsta, o kojoj  u naše vreme govori  Vladeta Jerotić, a koja je veoma sadržana  u ovom Rajićevom delu -  da  mu vertikalu čini istorija duhovnog, a horizontalu istorija svetovnog, odnosno nacije i države.

 SUTRA: SRPSKE DINASTIJE NESTALE ZBOG VLADARSKIH GREHOVA