FELJTON - NAROD BEZ PISANE ISTORIJE NE MOŽE STVARATI DRŽAVU: Narod koji ne zna svoju istoriju nije politički ravnopravan aktivnam narod

Dela u kojima se da odrediti njegova politička misao su brojnija nego što se misli, no bez sumnje najvažnije za podrobnu analizu njegovih ideja jeste  njegovo obimno trotomno delo "Istoriя  raznыh slavenskihъ narodovъ, naipače Bolgarъ, Horvatovъ i Serbovъ", završeno 1768. godine, a štampano tek tokom 1794. i 1795. godine  u Beču.

Od nemerljive je ne samo naučne, nego i političke vrednosti po održanje nacionalne svesti i vere Srba u tom vremenu pritisaka Beča, to što je Jovan Rajić istoriju svog i, ne samo po tadašnjem potčinjenom položaju, njemu  srodnih naroda "iz tmi zabveniя izяtaя" i velika je šteta što delo nije bilo štampano još onda kad je bilo završeno. Nema sumnje da bi ono, takvo kakvo je nedovršeno i nesavršeno bilo, ipak izazvalo u šezdesetim i narednim godinama 18. veka nacionalni politički polet kod Srba u Ugarskoj, koji bi, bez obzira na razmere, izvesno dao njihovoj istoriji nešto drugačiji smer. Narod koji nema, tačnije koji ne zna svoju istoriju, od drugih se ne smatra političkim, tačnije politički ravnopravnim ili bar politički aktivnim narodom.

Srbi su do tada imali svojevrstan prekid istoriografskog toka, njegovo usahnjivanje, u kojem su  retko izbijala istorijsko-književna vrela političke konotacije, namenjena, bilo namerno,  bilo zlehudo poput “Hronika” grofa Đorđa Brankovića, tek uskom krugu posvećenih. Istoriju Srba su beležili drugi, mahom uzgredno, onako kako to čine pobednici ili gospodari.

ODOCNELA ili ne, pojava ovog Rajićevog dela je imala snažan prosvetiteljski i političko-mobilizacioni karakter. Glad sve pismenijih Srba za pisanom istorijom bila je ogromna. Nju nije mogla utomiti sve bleđa i izraubovanija potka nesistematizovanih političkih mitova, niti je, uz svo njeno dotadašnje poštovanje, srpska epska poezija mogla predstavljati adekvatnu zamenu za pisanu političku istoriju srpskom narodu, koji je zapljusnut novovekovnim idejama i zbivanjima stekao očigledne političke ambicije.  U tom smislu ovo Rajićevo delo predstavlja značajan politički, a ne samo prosvetiteljski iskorak ugarskih Srba u svom vremenu. Zbog toga ne može biti za njegovu istorijsku ocenu odlučujuće to koliko je podataka u njemu tačno, jednako kao što ne može biti zanemarljivo kao vrednost  dejstvo njegove pojave, i kao izraza snage i opstajanja, ali i tendencije uzdizanja duha jednog naroda nad kojim se nadvila avet utapanja u druge narode i time i u zaborav.

Objavljivanje Rajićeve „Istorije“ bio je, bez sumnje, ne samo veliki književni,  već i nacionalno-politički događaj. Ne samo svi Srbi, već svi relevantni politički faktori carevine koja je držala pokorenim milione Slovena, bili su obavešteni o pojavi ozbiljne i pretenciozne knjige o slovenskoj istoriji.

VELIKI  je podsticaj za jedan neslobodan narod prva dokumentovana spoznaja o veličanstvenim trenucima svoje prošlosti, jer ona u njemu budi svest o tome da ko je mogao nešto jednom, verovatno može opet, a ko nije, nema nikakve garancije da će ikad moći. Pa, čak i ako političke okolnosti ne dozvole obnovu političke snage i slave, imanje temeljno opisane istorije je uvek bilo pitanje ne samo stepena prosvećenosti, već i nacionalne časti i kulturno-političkog prestiža svakog naroda.

Nastanak prve  celovitije “istorije Srba”, pisane rukom Đorđa Brankovića, vezan je za nesumnjivo velike lične političke ambicije autora. Pojava Rajićeve, po svemu sudeći, nije ni malo. To, razume se, ne znači da Jovan Rajić nije imao jasne političke stavove koji se ne bi mogli uočiti iz  strukturiranja sadržaja njegovog dela.

Sa aspekta političko-prosvetiteljske angažovanosti Rajićeva  "Istorija" je omogućila srpskom narodu da i politički i naučno krene putem procesa samoispitivanja svoje snage i svojih mogućnosti da bi bolje razumeo sebe, davši mu za to početnu građu, temelj za nadgrađivanje sebe i nadilaženje drugih, pri tom ga ne omevši i ne odvrativši od “razumevanja sebe na tzv. `samoočevidan` način u porodici, društvu i državi u kojoj živi”, i podstakavši ga da kroz versko-etnički identitet to čini samo još bolje.

VEOMA je važno da Rajić nije zapao u neke osnovne greške u koje su masovno zapadali mnogi pisci sličnih dela - nacionalno-istorijskih prvenaca u epohi prosvetiteljstva.

Njegovo delo ne nosi pečat takozvanih grešaka brzopletosti, i to ne samo usled dugog protoka vremena u kome je rađeno već i usled autorove izuzetne učenosti i temeljnosti, niti nosi pečat praejudicium auctoritatis  - metodološke greške podleganja političkom i naučnom autoritetu,  čemu su u to vreme itekako bili skloni intelektualci koji su pripadali verskim ili etničkim manjinama u austrijskom carstvu.

Jovan Rajić je isključivo sledio svoju osobenu društveno-političku viziju sopstvene misije ispunjenja potrebe nastanka jednog takvog dela u korist svoga naroda. On priznaje samo autoritet Boga, vere i nauke, a ne i političkih moćnika, što se lako da uočiti već iz njegovog odnosa prema odlikovanjima kojima su ga dva dvora, ruski i austrijski, okitila. „Niko ne zna da je carska milost, nego svako misli da sam ga sam kupio“   napisaće Rajić za zlatan krst kojim ga je odlikovao austrijski car Leopold. Takav odnos prema caru i carskom odličju, kao i druga Rajićeva pismena gunđanja na račun tog visokog odličja, bili su u to vreme kada su evropski carevi bili preosetljivi na svaku kritiku zbog Francuske revolucije koja se upravo događala, odista radikalno ponašanje, odnosno kako to kaže   Gološin „taka kritika u onom dobu je bila dostojna Jakobinaca “ .

ANALIZA  njegovog najvažnijeg dela mora početi od briljantnog “Predislovija”, jer ono, pored klasično-introduktivne, ima i veoma izraženu sociološko-politikološku dimenziju. Treba imati u vidu da su u doba prosvetiteljstva predgovori, epistole i javna pisma bili pravi mali učeni traktati upućeni ne samo krugu pred kojim su obično čitani, već i značajnim ličnostima, darodavcima, roditeljima kao vaspitačima, učiteljima  i uopšte javnosti, a posebno ženskom rodu. U  tom dobu prosvetiteljska dela gotovo isključivo pišu muškarci, a ponajviše čitaju pismene žene.

U njemu se, za ono doba na  uobičajen način, raspravlja o postanku društva, njegovim zadacima i njegovoj organizaciji, o funkcijama društvenih sfera, o dužnostima njegovih članova koje oni treba prilježno da ispunjavaju, i uopšte o njihovom ponašanju u interesu opšteg dobra i harmonije političke zajednice. Najavljena je i političko-edukativna specifičnost dela sadržana u podukama, namenjenim i državnicima i narodu,  da se ne bi ponovile one greške koje su u istoriji dovele do propasti srpske, i drugih slovenskih država. Poruka  Rajićevog istorijskog dela je jasna – spoznaja prošlosti je važna jer pomoću nje saznajemo ko smo, odakle smo i šta smo dosad uradili, ali to je ujedno i poruka  da iz toga treba izvući koristi po sadašnjost i budućnost. Time je knjiga o prošlosti, od samog  svog početka okrenuta budućnosti.  Prošlost je određena  kao pokretač svake društvene aktivnosti, uračunav i političku.

ŠIRENjE ISTINE 

JOVAN Rajić je uviđao  da je ne samo nastanak već i opstanak nacije vezan za problem jedinstva. Zajednička istorija pretočena u knjigu učvršćuje pokolebane nacionalne identite pojedinaca i uopšte obezbeđuje naciji homogeniji pogled na svet i sebe samu, osnažujući njeno samopoštovanje i njeno jedinstvo koje je dragoceno ne samo po njen opstanak, već i napredak. Za njega značaj prosvetiteljstva nije samo u omogućivanju sticanja znanja već i u mogućnosti širenja istine o sebi.

 SUTRA: ISTORIJA POSMATRANA IZ UGLA POLITIČKI PORAŽENOG NARODA