FELJTON - ODBRANA SRPSKE VERE I NARODNOG IDENTITETA: Beč je smatrao da Srbima pripada status tolerisane, a ne i ravnopravne nacije

Stoga ćemo pokušati da u nešto generalnijim  naznakama i kroz izabrane primere, dakle „rajićevskim“ metodom, ukažemo na osnovne karakteristike njegove političke misli.

Naši istoričari i teolozi su, mada intervalno,  ipak dovoljno održavali ime i lik političke značajke Rajićeve misli ukazivali tek ponekad, i to mahom uzgred. Do današnjih dana izostalo je jedno celovito, isključivo ocenama političke dimenzije Rajićevog dela posvećeno istraživanje.

O toj potrebi je pisano još na prelazu 19. u 20. vek povodom Ruvarčevog spisa o Rajiću. Uz sve pohvale se tada dosta tačno konstatuje da Ruvarčev spis ima i jednu veliku manu: “U ovom pogledu izdaje nas rad g. Ruvarca, jer o tome: kako je Rajić u važnim pitanjima istorije svoje, politike, crkve, svoga društva i naroda misliv, nema nigde ni najmanje naznake” . Kasnije je stanje na tom planu  donekle popravljeno, ali ne tematskim i celovitim radom.

Izvori za utemeljenje Rajićevog političkog mišljenja su raznovrsni, počev, od njegovog ranog neposrednog migracionog iskustva, doživljaja seobe koja je za Srbe predstavljala i spas i ujedno i bolni egzodus, kao što se ne sme smetnuti sa uma ni to da je ta seoba predstavljala epohalni događaj, koji nije bio samo evropski značajnog migracionog, već i prvorazrednog političkog karaktera. Takođe, u vreme Rajićevog dečaštva još je bilo živih učesnika Prve seobe. Sasvim je bilo prirodno da tako krupni istorijski događaji u životu naroda kome je pripadao, stvore poseban odnos Jovana Rajića prema nacionalnoj istoriji, pa čak i veoma ranu,  mada verovatno zadugo i njemu samom nejasnu potrebu da objasni velika politička i istorijska zbivanja.

TU INICIJALNU,  i ranim dobom zatomljenu želju, Rajićevi boravci u Carigradu, i naročito na Gori Atoskoj, kao i u nekim drugim mestima, mogli su samo osnažiti. Treba imati u vidu da postoje  objavljene činjenice koje ukazuju na to da je Rajić trpeo i niz drugih, prethodnih uticaja sredina i ljudi, kao i da se odranije spremao za pisanje svoje znamenite “Istorije”. Kratkoća njegovog zadržavanja u Hilandaru (dva meseca), kao i tadašnje njegovo nedovoljno poznavanje grčkog jezika, ne idu u prilog tvrdnjama da je Rajić mnogo profitirao u pogledu kvantiteta  korišćenja izvora tokom svog jedinog boravka u najslavnijem srpskom manastiru. Ipak, makar i posredna mogućnost korišćenja starih spisa poznatih autora kao dragocenih istorijskih izvora, te sama atmosfera i ostvareni važni kontakti u tom svetom mestu su  svakako samo mogli doprineti sazrevanju njegove istoriografske misli ...

Permanentni problem između Srba u Austriji i austrijskih carskih vlasti,  koji je bio sadržan u tome što su Srbi od dolaska u Austriju insistirali na ostvarivanju obećanog im statusa dok je Beč smatrao da Srbima pripada tek status tolerisane, a ne i ravnopravne, a kamoli privilegovane nacije (koji je inače bio obećan Srbima od Beča pre seoba), našao je svoje specifične političke izraze i u vreme kada je Jovan Rajić izabran za arhimandrita. Tada slede veoma značajni događaji u odnosu austrijske države prema srpskoj crkvi i srpskom narodu  u kojima će i Rajić igrati važnu ulogu.

STEPEN napetosti je tih godina dostigao vrhunac usled nastojanja Beča da se ostvare reformski planovi Marije Terezije, koje će Srbi, uključiv i Rajića, kasnije smatrati otvorenim atakom na dogmatičke fundamente srpske crkve pred srpskim Svetim Sinodom, kao njenim najvišim forumom, ispoljenog u formi zahteva da ili Sinod u najkraćem roku napravi Katihizis za škole, ili da prihvati ono što mu austrijska država ponudi. Kako je Veliki katihizis Petra Mogile odbijen kao nerazumljiv, pred Sinodom je stajao ne samo hitan obrazovno-verski, već i politički problem.

Otvorivši sednicu Sinoda 19. juna 1774. godine, baron Matezen, slavonski general  je u svojstvu carskog izaslanika predstavio gotov katihizis koji je Beč bio namenio Srbima.

Zacelo više iz razloga neznanja, nego iz razloga političke  pokornosti, srpski episkopi, sa izuzetkom Putnika,  prihvatiše katihizis. On zatraži da učeni Rajić da Sinodu svoje mišljenje o ovom katihizisu. Trenutak kada je Jovan Rajić uzeo u ruke taj katihizis pred Sinodom bio je po kasnijim istorijskim istraživanjima i ocenama od nemalog značaja za dalji tok političke istorije srpskog naroda u Austriji. Rajić je na licu mesta odmah identifikovao katihizis kao rimokatolički, tačnije jezuitski, procenivši da je taj katihizis delo jezuite Kanizija, koji je on “učio u Komoranu, kod jezuita” , gde je završio gimnaziju. I detaljan naknadni uporedno-istraživački postupak Rajićev potvrdi isto, zbog čega Sinod odbi ponuđeni katihizis, ali bi primoran da ponudi svoju varijantu, što je sve skupa predstavljalo popriličnu političku hrabrost. Danas, kad najnovija istraživanja, poput onih episkopa bačkog Irineja Bulovića, pokazuju da ipak nije bio u pitanju Kanizijev katihizis, već katihizis vrlo sličan njegovom, samo postaje jasnije da je  Rajićevo tadašnje držanje izražavalo njegov odnos prema katoličkoj veri, a ne i prema nečijem delu.

ODGOVOR carskog izaslanika bio je sasvim u duhu njegove vojničke profesije – ako se u roku od 22 dana ne napiše novi katihizis, varijanta koju je predložio Beč biće štampana u 10.000 primeraka i podeljena srpskom narodu. Bečki komesar je pri tom sa pravom računao sa nesposobnošću Sinoda da sastavi katihizis čak i u mnogo dužem roku. U kolikoj se nevolji našao Sinod vidi se i iz njegovih reči molbe upućene Jovanu Rajiću da se prihvati važnog zadatka pisanja katihizisa, u kojoj ga nazvaše “srpskim Zlatoustim i Atanasijem, pobornikom vere i blagočastija”, kako Sinod do tada ne opisa nijednog srpskog sveštenika, a pogotovu ne nekog ko je kao Rajić neposredno pre toga ušao u konflikt sa samim  crkvenim vrhom. Mada  nevoljno, stešnjen rokom, Jovan Rajić se prihvatio zadatka. Bio je to de facto veliki politički čin odbrane, ne samo srpske vere, već i identiteta srpskog naroda kome je nad glavom tog trena visio mač unijaćenja koje je širom otvaralo vrata njegovoj brzoj asimilaciji.

Jovan Rajić je sačinivši katihizis, uradio praktično za 17 dana istorijski važan prosvetni posao za koji bi inače bio potreban rad jednog ozbiljnog sabora. Rajićeva odluka nije bila samo od par exelans teološkog, već, i to daleko više i dalekosežnije, i od političkog značaja. Otada se uobičajilo reći da je on tim svojim, i mimo njegove volje politički snažno konotiranim postupkom, ušao u red spasilaca pravoslavne  vere i bića srpskog naroda u Ugarskoj (“pravoslavija izbaviteljem”). Koliki je istorijski značaj Rajićevog crkveno-političkog angažmana, vidi se i iz činjenice da će iznenađene vlasti u Beču, nakon zahteva da se brzo sačini kraća verzija, što je takođe uspešno obavio Rajić, morati da prihvate “srpsko dogmatičko pitanje” kao trajno rešeno,  što je umnogome oslabilo pritisak Beča na srpsku crkvu i srpski narod sve do polovine 19. veka,  a i tada je atak vlasti na Srbe bio više borba protiv narodnosti. Sudbina Rajićevog katihizisa je simbolično odražavala ne samo odnos Beča prema Srbima, već i prema njemu. Tako je 1776. godine  Katihizis štampan u 10.000 primeraka, da bi 1788. godine austrijske vlasti zabranile učenje vere po njemu,  i tek je posredovanjem mitropolita Stratimirovića car Leopold II  ponovo odobrio upotrebu Katihizisa.

AKTIVAN UČESNIK

MA KOLIKO Jovan Rajić možda nije želeo da se bavi politikom kao praksom, na oformljenje njegovog ukupnog stvaralačkog, a time i političko-teorijskog mišljenja,  morali su uticati  i oni događaji čiji je on aktivni sudionik, iako više tuđom nego svojom voljom  bio, a koji su nesumnjivo imali političku pozadinu velike važnosti. U tome, uostalom, i jesu i moć i tajna politike.

 SUTRA: NAROD BEZ PISANE ISTORIJE NE MOŽE STVARATI DRŽAVU