FELJTON - GAVRIL PISAO NA NARODNOM JEZIKU STO GODINA PRE VUKA: Delom Gavrila Venclovića srpsko slovenska književnost se otela od srednjeg veka

Svoju prvu knjigu  na "srbskom prostom jeziku", objavio je  1732. namenivši je,  ne malobrojnoj srpskoj eliti,  kako je to dotad bio običaj, već običnom narodu, odnosno "na službu seljanom neknjiževnim",  kako je  u njenom pogovoru naglasio. Može se reći da je na "racionalnu ideju da za narod treba pisati narodnim jezikom"  došao sledeći svoje biblijske uzore, pre svega misao svetog Pavla. U prilog tome govori to što u svojoj prvoj knjizi na narodnom jeziku on sasvim intencionalno navodi reči  sv. Pavla da "pismo koje se svojom pameću ne razbira, ono bije i mori ljude". Njegova modernost i prosvetiteljski duh, koji sam po sebi podrazumeva inovativnost, ne ogledaju se samo u tome već i u mnogo čemu drugom. Tako je,  na primer, 1740. Gavril Stefanović  Venclović  u svoju propoved "Beseda na Dan Blagovesti" uneo dugačak dramski dijalog između Marije i arhanđela   Gavrila, čime je napravio nešto  novog, sve demokratskijeg vremena u kome već i kod Srba očigledno provejava prosvetiteljski duh, anđeo ne donosi samo vest djevi Mariji da će začeti sa Bogom, već od djeve Marije traži saglasnost da postane Hristova majka, a dobija je tek posle dugog ubeđivanja i mukotrpnog otklanjanja njene neverice.

Do tad kod Srba takve propovedi, pa još i zapisane i dopunjavane, nije bilo, te nije bilo čudo što je jeromonah Venclović brzo stekao veliku popularnost među pastvom i u ondašnjim hronikama ostao zabeležen kao "slavni propovednik iz Sentandreje". To nije bila „drama za čitanje“, karakteristična za pozni srednji vek, već za izvođenje, i to u crkvi. Tačnije, Venclović je napisao dijalošku predstavu za izvođenje u hramu. Ovaj njegov, za ono vreme krajnje neuobičajen čin za sveštenika Srpske pravoslavne crkve bio je zapravo po svemu sudeći njegov pokušaj da odvoji pastvu od pozorišnih predstava koje su igrane po vašarištima, a koje je Venclović oštro osuđivao zbog šunda i neukusa u svakom pogledu, od jeftinog primamljivanja publike erotikom do besmislenosti sadržaja.

Umesto takvih predstava odlučio je da ljudsku potrebu za teatrom zadovolji predstavama u hramu što je bio revolucionarni gest u ono doba i donelo mu veliku popularnost... Crkva je „teatar ulice“ smatrala  pogubnim za duše vernika, i Venclović je tu bio sasvim saglasan sa srednjovekovnim teolozima. Ne skriva svoje ogorčenje što se u danima kad gostuje putujuće pozorište „mnogo bolje čine zurnje nego molitva“.  Da bi odvratio vernike od „zurnica“ kako je on nazivao „teatar ulice“ parirao im je atraktivnošću svojih propovedi koje je mahom znao napamet i izgovarao ih do 1739. a onda ih u periodu od 1740. do 1746. godine sve zabeležio.

VENCLOVIĆEV prosvetiteljski duh provejeva otad svakim njegovim delom, pa i u prepisima i prevodima tuđih tekstova, a oličen je u njegovoj upornosti da se potpuno prestane sa crkvenom praksom korišćenja rogobatnog crkvenoslovenskog jezika koji običan čovek ne razume, jer, kaže Venclović,  "ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti? Tako i vi, ako neblagorazumno reči dadnete narodima, kako će razumeti govoreno?".   Umesto toga, piše Venclović,  treba koristiti "srbski jezik radi razumenija prostim človekom",  to jest Srbima se "jezikom njihovim treba obraćati tako da sve razumljivo ljudima bude". Isto tako u prevodu Baranovičevih propovedi oko 1736. Venclović beleži da je taj prevod sačinjen "prostim dijalektom", a u "Velikopostniku" iz 1741. piše : "Prosto vam ovo govorim vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno...", "na prosto i urazumitelno znanije srbskoe, za seljane i proste ljude", "prostim ljudem na razumnost" . Ta nova, Venclovićeva varijanta praktikovanja religioznosti nije bila ništa drugo do kretanje od religije otkrovenja ka religiji razuma koje će postati trend u našem prosvetiteljstvu tokom 18. veka, mada u raznim pojavnim varijantama, što ipak dozvoljava da se kaže da  u nas u 18. veku preovlađuje trend prosvećene religioznosti. Međutim, pišući narodnim jezikom Venclović je naišao  na problem koji se sastojao u tome da u crkvenoj azbuci kojom se koristio nije bilo znakova za šest glasova, pa je zato Venclović stvorio, i to otprilike  sto godina pre Vuka Karadžića, znakove za obeležavanje glasova  dž, ć i đ, kojima se kasnije na nagovor Lukijana  Mušickog poslužio Vuk uz vrlo male korekcije, a o čemu se kod nas i dalje veoma malo zna i još manje govori.

IAKO SE različito procenjuje, Venclovićev prosvetiteljski doprinos, u celini uzev, ne može biti sporan. Ipak, mistifikacije vezane za vrednost njegovog stvaralaštva  i njegovu ulogu u razvoju naše misli opteretile su našu nauku višedecenijskim sporovima tokom proteklog veka...

Tako recimo, za Pavla Ivića tek se Venclovićevim delom "srpsko-slovenska književnost konačno otela od srednjeg veka. Venclović pripada Evropi svog vremena, dakle baroku". Za Milorada Pavića  Gavril Stefanović Venclović je jedan od najistaknutijih pisaca srpskog baroka, najpotpunija poetska ličnost 18. veka kod Srba,  dramski pisac, jedan od najboljih stilista koje je srpska književnost imala, i nadasve veliki reformator na više planova. Prvo, na planu reforme jezika "sa težnjom da se piše na narodnom i za proste ljude pristupačnom jeziku", drugo, na planu reforme pravopisa stvaranjem tri nova slovna znaka koje će Vuk Karadžić ceo vek kasnije uneti u svoj pravopis, treće na uvođenju narodnih naziva za praznike što je u ono vreme bila revolucionarna novina, četvrto, na planu sakupljanja poslovica i drugih narodnih umotvorina, peto, prvom podelom srpske usmene poezije na ženske i muške pesme, i šesto, radom na prevođenju Svetog pisma na narodni jezik.  

ĐORĐE Trifunović pak smatra da su dela Đorđa Brankovića, Pavla Julinca, Vasilija Petrovića i Jovana Rajića bila spona između stare i nove književnosti, ali da tek kod Venclovića postoji "jasno izraženo shvatanje o dva jezika"...

Niko od naših spisatelja koji su stvarali početkom i sredinom 18. veka nije tako dobro osetio i ka narodu prosledio impuls novog doba kao Gavril Stefanović Venclović...

Dimitrije Bogdanović je jedan od retkih koji  sa pravom  naglašava značaj promenjenih istorijskih uslova za tadašnje srpsko stvaralaštvo: "Oko Velike seobe, sa konačnim i dubokim ulaskom srpskog naroda u prostor srednjoevropske kulture, u bitno izmenjenim istorijskim uslovima, počinje nova epoha, istorija barokne književnosti, (...) sa svim svojim praoblicima i prelaznim oblicima..." .

Ako se pažljivo prati tanka ali zlaćana nit političke misle tokom sveukupnog trajanja srpske političke književnosti, otkriće se da ma čijom rukom bivala upredena, uvek je ta nit bila u krajnjem  misao o slobodi, slobodi i ličnoj, i narodnoj i državnoj, a što je još važnije, videće se i to da  prekida te niti, kako sasvim potvrđuje i Venclovićevo delo, zapravo nikad nije ni bilo.

OTKRIVENA NOVA KARIKA

GAVRIL Stefanović  Venclović je svojom oslobođenom mišlju i smelim prosvetiteljskim delom ipak odskočio od svih drugih po mnogo čemu, postavši  time (tek nedavno “otkrivena“) karika koja nam je navodno nedostajala u nekakvom "oštrom prekidu" starog i novog. Upravo zato, svako objektivno sagledavanje njegovog značaja i dela, za nas ujedno znači i trajno prevazilaženje teza o "diskontinuitetu u razvoju i rastu srpske književnosti“,  a u okviru nje i srpske političke misli, kao teza i "priča bez pokrića" .

 SUTRA: ODBRANA SRPSKE VERE I NARODNOG IDENTITETA