FELJTON - BEČKE SPLETKE O POREKLU SRPSKIH DRŽAVOTVORACA: O caru Jovanu Nenadu Crnom srpski narod vekovima stvarao i održavao mitove

Titulu despota je Pavle Bakić nosio samo 20 dana, od Ferdinandovog ukaza 20. septembra 1537. do svoje pogibije 9. oktobra iste godine, u borbi protiv Turaka. Iako je jasno da je u to vreme neprekidnih bitaka Beča ili sa Turcima ili sa buntovnom mađarskom vlastelom, trebalo da neko od Srba  snagom svoga ugleda i pridodatom vladarskom titulom okupi sve srpske vojnike isključivo pod Ferdinandovu zastavu, te da se vlast novoimenovanog srpskog despota proteže faktički samo na Srbe koji su živeli u Sremu, Slavoniji i Smederevskom sandžaku, u povelji to ne piše.

Za svaki slučaj, Ferdinand tim ukazom "postavlja i proglašava Pavla Bakića za pravog i zakonitog despota Raške", kome se kao takvom panonski Srbi, tradicionalno podeljeni i u velikom broju na strani Ferdinandovog protivnika Zapolje, ugraskog kralja, imaju pokoravati, što je u prevodu značilo, odazivati u vojnu službu na njegov poziv, a u interesu Ferdinanda Prvog. Bio je to prvi i poslednji put u istoriji Srba u Austrougarskoj monarhiji da je neko od srpskih velikodostojnika ovenčan srpskom vladarskom titulom.Nastala kao strogo namenska, a ne kao izraz poštovanja srpske državnosti i srpskog vladarskog dostojanstva, ova uredba nije imala skoro nikakav odjek, a nije se zadržala ni u svesti većine srpskog naroda. Senka nesamostalnosti je učinila da je despotstvo Pavla Bakića danas malo poznato.

NAKON  toga jeste bilo više srpskih plemića kojima je  bila priznata neka visoka titula od Beča ili Budima (mada nikad više vladarska),  a bilo je i srpskih državotvornih planova na tlu Ugarske,  ali zadugo nije bilo onakve ličnosti poput cara Jovana Nenada Crnog, koji je  bio veoma  uspešna kombinacija i  vojskovođe i državotvorca, i to nošenog idejom o stvaranju nezavisne srpske države (o čemu je najbolje govorila njegova samodata titula cara), kao ni istorijskih uslova koji bi išli u korist pojave i uspeha jedne takve ličnosti. O Jovanu Nenadu Crnom su zato u srpskom narodu vekovima stvarani i održavani mitovi, dok je sa druge strane njegova ideja o samostalnoj srpskoj državi bila od bečkih i budimskih vlasti vekovima  sistematski omalovažavana i zatirana, ali se i pored toga u srpskom narodu uporno gajilo sećanje na nju i na njenu kratkotrajnu ali bajkovitu realizaciju, kao što se jednako žilavo održavala i srpska kolektivna svest o važnosti te ideje.

Pokušaji uspostavljanja srpske države od strane Jovana Nenada, a kasnije i Đorđa Brankovića na teritoriji Austrijskog carstva, kao i Šćepana Malog na tlu Crne Gore bili su ozbiljni državotvorni projekti dostojni poštovanja, i upravo zato su od strane neprijatelja srpskog naroda omalovažavani, a njihovi nosioci "tako predstavljani kao da Srbi treba da ih se stide umesto da se njima ponose". Najefikasniji način dezavuisanja poduhvata na planu novovekvnog stvaranja srpske države je bilo spletkarenje o "sumnjivom poreklu" njihovih nosilaca, sve uz pomoć "nauke" na nivou dvorskih  intriga. Da u propagandi važi pravilo da se hiljadu puta ponovljena laž na kraju pretvara u "istinu" potvrđuju sumnje koje danas postoje u srpskom narodu kada je reč o identitetu i pravim namerama srpskih državotvoraca toga vremena Jovana Nenada, Đorđa Brankovića ili Šćepana Malog, iako je otpor naroda usvajanju takvih sumnja bio viševekovan .

MALO ko se zapita bar nekoliko sledećih stvari. Prvo, mnogi su se onda  lažno predstavljali, baš kao i danas, ali  u Austriji u to vreme niko nije tek zbog toga bio osuđen na doživotno lišavanje slobode.

Drugo, Đorđe Branković, ako možda i nije bio potomak Đurđa Brankovića, mada je rodom iz Korjenića u zapadnoj Hercegovini  odakle po predanju potiče i Vuk Branković, zaista jeste bio grof. I danas pripadnici elite, a u ono vreme grofovi i plemstvo uopšte, uostalom kao i običan  svet, bili su i ostali skloni da predstave svoje poreklo boljim i svoju lozu važnijom nego što jeste. Zato greh toga činjenja nije poseban, dok sudbina Đorđa Brankovića, usled tog navodno počinjenog greha, jeste.

Treće, činjenice pokazuju da je u tom vremenu, dok je besneo veliki austrijsko-turski rat, austrijska vlada skovala tajni plan po kome je  zarad podizanja opšteg ustanka Srba u krajevima pod Turcima, nameravao iskoristiti tada rasprostranjeni mit u srpskom narodu o postojanju direktnih potomaka starih srpskih vladarskih porodica koji bi bili kadri uspešno predvoditi ceo narod ne samo u borbi protiv Turaka, već i u opštem pregnuću za srpsko narodno dobro. Takav vođa bi po mišljenju Beča  obezbedio masovnu vojničku mobilizaciju Srba, njihov visok borbeni elan i pobudio spremnost na žrtvovanje što bi omogućilo Austrijancima i Ugrima efikasniju odbranu njihove državne teritorije od turske vojne navale koja nije jenjavala. U tim planovima  se naročito u Beču računalo upravo sa Đorđem Brankovićem glavnim akterom takvog razvoja događaja, a i njemu, po mnogo čemu sudeći, taj carski plan nije bio nepoznat.

DA BISMO razumeli šta se zapravo dogodilo i šta je zapravo "krivica" Đorđa Brankovića potrebno je izložiti nekoliko nepobitnih istorijskih činjenica o njemu i zbivanjima u njegovom vremenu koje mogu doprineti da se sa ove istorijske ličnosti skinu bar neke koprene.

U te činjenice svakako spadaju i osnovne biografske date, počev od toga da je mesto rođenja Đorđa Brankovića grad Jenopolj-Ineu u Aradskoj županiji, a godina rođenja 1645. Zatim da je već u ranoj mladosti  bio u diplomatskoj službi transilvanskog kneza Apafija na Porti, učestvujući u pregovorima i pograničnim sporovima  u periodu od 1663. do 1667. godine, kao i da je bio transilvanski poslanik u Carigradu od 1675. do 1677. godine. Bio je i hapšen 1680. u Transilvaniji zbog navodnog učešća u zaveri kneza Apafija, ali je bio veoma brzo oslobođen i nakon toga se jedno vreme povukao u Vlašku.

Takođe je nesporno da mu je austrijski car Leopold Prvi dodelio titulu barona 7. juna 1683. u petoj godini Velikog bečkog rata, kao i da je grofovsku titulu stekao ukazom vlasti od 20. septembra 1688. Otuda su pominjanja Đorđa Brankovića kao lažnog barona i grofa, i to čak u naslovima knjiga,  bez ikakvog istorijskog osnova  budući da je on ukazom samoga cara postao legitimni pripadnik visokog plemstva. Ni patrijarh Arsenije Treći, sa kojim će Đorđe Branković kasnije doći u sukob oko primata vlasti nad srpskim narodom, nikada nije sporio da je 1688. godine dao Đorđu Brankoviću pred njegov polazak u Beč potvrdu da je despotskog porekla. To, da li mu je tu potvrdu dao na osnovu nekog čvrstog dokaza o plemenitom poreklu  ili iz nekog drugog razloga, dosad nije bilo moguće utvrditi. Sigurno je samo da je u tome veliku ulogu igrao Brankovićev stariji brat Sava koji je bio ugledni crkveni velikodostojnik, tačnije mitropolit, a Đorđu koji je odrastao kao siroče bio glavna potpora u životu. Zahvaljujući bratu Savi Đorđe Branković se dobro školovao, postao veliki erudita i poliglota i ušao u visoke društvene krugove. Sve u svemu može se reći da je Đorđe Branković kao "najistaknutiji predstavnik srpske političke svetovne elite krajem 17. veka"  po mnogo čemu bio predodređen za predvodnika  srpskog naroda u Austrijskom carstvu u tom vremenu. Od tog boravka u Beču 1688. godine, a da on to nije ni znao, počinje i njegov državotvorni rad, ali se time rađa i njegova "krivica" i nadolazi njegova tragedija.

Decenijsko zatočeništvo

KOLIKA je moć svakog, a ne samo austrougarskog režima i svake režimske nauke u rasprostiranju  svesti o nečem ili nekom najbolje pokazuje slučaj nesrećnog srpskog državotvorca, diplomate i istoričara, grofa Đorđa Brankovića (1645-1711).  Kada se danas pomene njegovo ime mnogi odmah pomisle da je to „onaj koji je se lažno predstavljao kao srpski despot  i grof“, odnosno kao naslednik plemenite i kanonizovane loze Brankovića, pa je zato na osnovu odluke austrijskih vlasti zatočen  i posle više decenija neslobode i umro u kućnom zatvoru u gradu Jegru (Heb-Eger) u Češkoj.

 SUTRA: STRAH BEČKOG DVORA OD OBNOVE SRPSKE DRŽAVE