FELJTON - RIBARENJE NA NERETVI SA BARDOM BUNE I PRKOSA: Kulenović je bio markantna figura, visok, vitak, bronzane boje, sed i dugih zulufa

Krajem juna 1969, kao mladi novinar sindikalnog lista Rad, bio sam slobodan da mu se obratim i zamolim ga za razgovor. Sreo sam ga u bašti „Bezistana“ na Terazijama, u centru Beograda, u društvu Stevana Raičkovića, pesnika i prijatelja, kolege iz redakcije Izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Pili su, dosta pušili i divanili; ako se dobro sećam, uzimali su lozovaču.

Ponudili su mi da sednem. Ubrzo je i meni stigla čašica loze, možda baš hercegovačke (oba pesnika govorili su da je hercegovačka loza znatno bolja od crnogorske, iako ja, kao slab poznavalac alkoholnih pića, tu razliku nisam osećao).

Kulenović je bio markantna figura; visok, vitak, bronzane boje, sed i dugih zulufa.

Dubokog, moćnog glasa i dobrog raspoloženja. Čuvši da se spremam da iduće nedelje, po redakcijskom zadatku, preko Mostara putujem u Livno, Kulenović je, za mene sasvim neočekivano, predložio da se sretnemo u gradu na Neretvi i tamo, u tišini i punoj koncentraciji, obavimo obećani intervju. Prihvatio sam sa zadovoljstvom.

KULENOVIĆ i Mostar druže se od 1935, kad je pesnik prvi put duže boravio u ovom gradu.

Tamo je i u zrelim godinama često odlazio. U Mostaru su napisani neki dobri soneti; jedan od njih, „Tarih 11“, posvećen je starom mostu, a u drugom Kulenović se podseća Šantića i „beskraja jasmina“ kojim se šeće „s ibrikom u ruci hiljadu Emina“ (u leto 1992. Šantićev spomenik je miniran i bačen u Neretvu, ali je 2004. izliven novi i vraćen na isto postolje). Tu su nastala prva poglavlja romana Ponornica pod radnim naslovom „Povratak“ (sonet o Mostaru, Šantiću i Emini, pod indikativnim naslovom „Povratak u raj“, Kulenović je posvetio svom prijatelju Slobodanu Nešoviću, nekadašnjem novinaru Politike i plodnom publicisti). Na pitanje Stevana Raičkovića šta mu se toliko dopada u Mostaru, Kulenović je odgovorio jezgrovitom rečenicom: U Petrovcu se lakše diše, a u Mostaru se lakše piše.

Sličnu ocenu mostarske klime dao je i Andrić u razgovoru sa Ljubom Jandrićem 1974. godine, zabeleženim u knjizi Sa Ivom Andrićem (1977): „Kad sam u Hercegovini, uvek se osećam kao da se pomalo nalazim u bestežinskom stanju. Ovde se nekako brže hoda, lakše diše i bolje misli.“

Kao prijatelj Safeta Čišića, tadašnjeg upravnika mostarskog Narodnog pozorišta, Kulenović je imao mesto u gostinskoj sobi ovog teatra, čak i autorski ugovor za rad na dramaturgiji pojedinih dela planiranih za izvođenje. Kad bi se zasitio prestoničke vreve, Kulenović je odlazio u osunčani Mostar i „hladio glavu“ pored zelene i brze Neretve. U Beograd, gde ga je mučio smog, uvek se vraćao dobro osvežen i spreman da se potpuno okrene književnom radu. Osim na Neretvu, Kulenović je povremeno odlazio u ribolov na Dunavu kod Apatina (zajedno sa Stevanom Raičkovićem), na Vrbas u okolini Banjaluke, na Tamiš i drugde.

Prihvatio sam predlog da provedem dan s Kulenovićem i njegovim društvom na ribarenju podno Počitelja, pored Neretve, tridesetak kilometara niže od Mostara (ranije mi je Počitelj bio poznat po distihu Vuka Krnjevića: „Kulu gradim / a kamena nemam“). Tamo su već bili stigli Kulenovićevi ribarski drugovi - Zuko Džumhur, poznati karikaturista i putopisac, Hakija Kulenović, Skenderov rođak iz Bosanskog Petrovca, inače slikar i likovni pedagog (scenograf Djelidbe, koja je skinuta s repertoara posle premijere, i otac plodnog pisca i profesora Tvrtka), Safet Čišić iz lokalnog pozorišta, i još neki ljudi iz Mostara čija imena nisam zapamtio.

Ribarilo se i pijuckalo - najpre stiže loza, a onda čuveno vino žilavka. Pesnik Kulenović se kao dete radovao svakoj većoj ribi koju bi ulovio; sitnij e j e vraćao u Neretvu. Na obali je već bila postavljena improvizovana furuna. Neki unajmljeni korpulentni mladić pomagao je u sređivanju i pečenju ribe, koju smo jeli bez ikakvog pribora, rukama, umašćene brade i odeće, i zalivali vinom. U nekom trenutku Džumhur je primetio kako bi bilo dobro imati sifon sode... Začudio sam se da neko tako dobrom vinu kakvo je žilavka, u ovoj nedođiji, nalazi manu i traži dodatak, na šta je slikar, videvši da se ne razumem dovoljno u vina, dao objašnjenje: žilavka spada u kiselkasta vina, i ona se najbolje piju pomešana sa sodom, kao špricer...

ZARASTAO u čekinjastu bradu, mršav i savijen kao znak pitanja, Džumhur je zabavljao društvo opojnim životnim pričama sa svojih putešestvija po svetu, naročito orijentalnom. Podsetio  je i na neke pasaže iz putopisne knjige Nekrolog jednoj čaršiji (1958), za koju je predgovor pisao Ivo Andrić. To je jedini predgovor, pored onoga za knjigu U postojbini saga Stevana Mastorovića, koji je naš nobelovac ikome napisao, a imao je mnogo zahteva znanih i neznanih pisaca. Džumhur je Andriću (znao ga je od svojih malih nogu - Andrić je, u Beogradu često svraćao u Džumhurovu kuću, gde mu je slikareva majka Vasvija ponekad spremala starinska jela iz Bosne koja je voleo) uzvratio ilustracijama za knjigu Na kamenu, u Počitelju, objavljenu u Mostaru 1974, kao i čuvenim portretom u nekoliko majstorskih poteza. Taj portret, potpisan ćirilicom - kao i brojni drugi Džumhurovi crteži - takođe je nastao u Mostaru. (Književnik Vladimir Pištalo, inače upravnik Narodne biblioteke Srbije, izjavio je 2021. za sajt lavalab.rs kako je Mostar u nekadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji bio najintegrisaniji grad i imao najviše mešanih brakova, dok je sada najpodeljeniji grad u Evropi, „podeljeniji čak i od Belfasta“.)

Ostali smo do sumraka. Možda bismo druženje nastavili da, iznenada, kiša nije počela da rominja. Kad je prerasla u pljusak, brže-bolje smo se potrpali u kombi, koji nas je i dovezao, i vratili se u Mostar. Beše zanimljivo i prijatno, ali intervju u takvoj atmosferi nisam smeo ni da spomenem. Kulenović se izvinjavao mladom novinaru i obećao susret i razgovor u Beogradu, za desetak dana.

TAKO je i bilo. Pesnik mi se javio po povratku u prestonicu i pozvao me u svoj stan u Vlajkovićevoj ulici broj 11, preko puta zdanja (ondašnje) Savezne narodne skupštine, tačnije, preko puta parkića s desne strane zgrade Parlamenta, gledano iz Kosovske ulice (septembra 2010. na ulazu u zgradu postavljena je spomen-ploča, ali je obeležje brzo skinuo verovatno neki trgovac kovinama pre nego neki ljubitelj poezije). Taj parkić vezan je za anegdotsku, a istinitu priču o razgovoru Branka Ćopića i Skendera Kulenovića, dvojice pesnika revolucije i učesnika u NOB, o neveselim ishodima nekadašnje borbe, zanosima i snovima, kao i o složenosti i teskobi posleratne egzistencije. Obojica melanholici, ovako su, prema verziji Matije Bećkovića, razgovarali u Kulenovićevom stanu:

„Da li bi i sad, kad bi, nedajbože, izbio rat, otišao u šumu?“ - upitao je Branko Skendera.

„Vidiš onaj park“ - pokazao je Skender na drveće ispred Narodne skupštine - „ne bih ni u onaj park, a kamoli u šumu!“

„A ja bih ovaj put sarađivao s okupatorom!“ - uzvratio je Branko...

Bilo je to u poslednjoj deceniji života jednog i drugog pesnika.

IZADATKANA NOVA ŠARA

U SPOMEN na pesnika Skendera Kulenovića, Srpska akademija nauka i umetnosti  - povodom stogodišnjice njegovog rođenja - objavila je (2011) bogatu Spomenicu Skendera Kulenovića. Spomenica sadrži tridesetak priloga u kojima je na naučni način sagledan Kulenovićev doprinos (i srpskoj) književnosti. Skender Kulenović je svojim celokupnim književnim delom izatkao novu šaru na razboju srpskog književnoga jezika.

 SUTRA: KRIK "STOJANKE" EPSKI REKVIJUM SRPSKOJ MAJCI