FELJTON - PESNIČKI TRAGOVI KOPANJA U RUDNIKU SRPSKOG JEZIKA: Skenedrovi Žuzleti i padovi, svedoče da je shvatao poeziju kao tragičan poduhvat

Negrišorac piše da je islamsko-muslimanska tradicijska matrica prirodni, sastavni deo složenih kulturoloških kodova srpske književnosti. On se zalaže za pažljivo iščitavanje muslimanskih kulturoloških kodova, uzimajući u obzir i kulturološku autorefleksiju samih pisaca iz kruga srpskih muslimana.

Selimović je, piše Negrišorac, jasno utvrdio svoje korene u dinarskom tipu mentaliteta i u kulturi koja je poštovala oslobodilačku etiku i kosovski zavet. Njegov stvaralački poriv vodio ga je, zaključuje Negrišorac, ka dubinskom doživljaju sveta koji će, na temelju dinarske matrice, dosegnuti slojeve bića koje u sebi integriše hrišćanstvo, pravoslavlje i islam, pa i utvrđuje transreligijsko iskustvo. Slučaj Skendera Kulenovića je nešto manje jasan i prozračan ali je i on, primećuje Negrišorac, smatrao da, u potrazi za dubinskim iskustvima, pojmove kulturološkog i nacionalnog identiteta ne treba poistovećivati. Kulenović je u više navrata isticao da se „muslimanski bosanski svijet ne smije odvajati od svoje hrišćanske braće, ni sa vjerskih ni sa političkih razloga, ako uopšte želi da se iščupa iz strašne zaostalosti u koju su Turci, kao mongolski osvajači, bacili cio muslimanski svijet po uništenju velike arapske kulture“.

KULENOVIĆ  je voleo zavičajnu Bosnu i Hercegovinu, i u nju rado odlazio. Negovao je blisko prijateljstvo s ljudima iz svih nacionalnih zajednica. Mrštio se na pojave nacionalizma, a posebno je bio protiv primitivnog bosančenja koje je dolazilo iz redova nekih muslimanskih intelektualaca. Kao učesnik Novosadskog dogovora o jeziku (1954) podržavao je napore da se izvrši restandardizacija srpskohrvatskog jezika u čijoj je osnovi, kako je i pisao u svoja tri značajna lingvistička eseja (od kojih jedan nosi naslov „Ime jezika“) - vukovski srpski književni jezik. Nije poricao činjenicu da taj jezik gotovo u svemu ima jedinstven književnojezički sistem u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori. „Prije sto godina književnim dogovorom u Beču stalo se na jedinstvenu Vukovu osnovu“, pisao je Kulenović. On je podsećao na elementarne lingvističke principe, među njima i na onaj da se ime jezika ne podudara sa nacionalnom pripadnošću nego sa strukturom jezika. Ovo stanovište se danas često prenebregava u Kulenovićevom zavičaju, gde pseudolingvisti nastoje da od lokalnih govora prave nove (poli- tičke) jezike, imenujući ih prema geografskim, a ne lingvističkim kriterijumima. Da je živ, Kulenović - koji se veoma dobro osećao u Hercegovini, gde je sve „mostarskije od stvarnog Mostara“ - možda bi ove nove jezikotvorce upitao: ako postoji bosanski, zašto ne bi postojao i hercegovački jezik?

IZ BOGATE  biografije ovoga „rudara jezika”, kako ga je, s dosta valjanih razloga, nazvao Danilo Kiš, primajući na Kozari 1986. Nagradu „Skender Kulenović“, ne mogu se izostaviti mnogobrojne (književne, pa ni društvene) nagrade koje je Kulenović dobio - od Oktobarske nagrade Beograda, Sedmojulske nagrade Srbije, Nagrade AVNOJ, kao ni ordenje.

Najveće priznanje ondašnje Jugoslavije, Nagradu AVNOJ, Kulenović je primio 1972. godine.

Kao školski pisac, Kulenović je u mnogobrojnim čitankama, pregledima i književnoistorijskim tekstovima uglavnom svrstavan u književnost NOB-a. Čitaoci ga mahom prepoznaju po poemi Stojanka majka Knežopoljka. Ali, donekle, i po Ševi, u kojoj je do izražaja došlo bogatstvo pesničkih slika, podržano ritmovima i lepotom ptičjeg leta - u gradaciji.

Ono što je, u dugom nizu godina, govoreno i zapisano o poeziji i stvaralačkom liku Skendera Kulenovića bilo je manje-više tačno, ali nekako uopšteno, uniformno, i po svemu nedovoljno za pesnikov knji- ževnoumetnički dar. Knjige koje je objavio posle Drugog svetskog rata pokazaće da je on pisac soneta mastodonta (Soneti I, 1968; Soneti II, 1974) i da se u književnoj kritici i esejistici Kulenovićev stih kojim su neki od tih soneta izgrcani - ponekad, s više-manje opravdanih razloga - nazivao i heksametar. Ili je možda reč o pseudoheksametru, jer je srpskohrvatski stih od trinaest do sedamnaest slogova i sa šest akcenatskih celina, i to trosložnih, dvosložnih i jednosložnih (ređe petosložnih), sa pokretnom cezurom, koja - kako kad - pada iza šestog, sedmog ili osmog sloga, samo predstavljao deo Kulenovićeve sonetne kompozicije i njegovog umeća; ili „sa ravnotežom ’polustihova’ - po tri akcenatske celine u svakom, često u simetriji“.

KULENOVIĆ  je tokom života napisao ukupno 52 soneta (dva manje od Matoša), uključujući i onaj poslat, pod naslovom „Ničija već moja“, s podnaslovom „Tarih za Lovćen“, kao odgovor na anketu (1971) među piscima i kulturnim radnicima o ideji da se Njegošu, pesniku i crnogorskom vladaru, umesto skromne kapele u kojoj je, po svom amanetu, počivao na Lovćenu, podigne mamutski mauzolej („kao da je Lenjin“). Indikativno je to da je u knjizi Poeme i soneti, objavljenoj u Sarajevu deceniju posle Kulenovićeve smrti (1988), iz podnaslova iščezao baš Lovćen. Ostao je samo - tarih (turcizam koji označava natpis postavljen prilikom završetka nekog objekta, hronogram), kao simbol istrajavanja uprkos razornom delovanju ljudi i vremena.

U pesnikovim rukama jezik je u stanju da sugeriše i grmljavinu, u Stojanki i u drugim pesmama, ali i najnežnije trepete, kada se hvataju one nostalgične, paučinaste niti duše, kao u nekim sonetima ili u Ševi. U Pismima Jove Stanivuka, Kulenović je, na tragu svog pesničkog sabrata i prijatelja Ćopića, pokušao da heroiku i poetiku borbe izrazi komički, ismevajući poroke pojedinaca, ali i vremena.

DANILO Kiš, na dodeli nagrade „Skender Kulenović“  1986, je rekao: „Jednako u svojim pesmama kao i u svojim prozama, Skender je birao uvek najtvrđu reč, uvek iz najdubljih jezičkih slojeva, uvek iz najtamnijih svojih leksičkih zona, jer je za njega najtačnija bila ona reč koja je najduže mirovala u rudi predanja, ona koja je bila najmanje istrošena, ona koja je najljuće zveknula na njegovom jezičkom nakovnju. Odatle skroman po obimu opus Skendera Kulenovića, zbog tog dugog kopanja po jezičkom našem rudniku, zbog dugog procesa vađenja i prerade sirove jezičke materije.

Delo Skendera Kulenovića, njegovi uzleti i padovi, podjednako svedoče o tome da je on shvatao poeziju kao tragičan poduhvat i da je literaturu smatrao nečim ipak manje trošnim od trošnosti ljudskog bića, manje nepostojanim od zanosa mladosti i zanosa ideja; u sveopštoj taštini, teška reč maternjeg jezika još je valjda jedina koja, kao stećak, ima šanse da nadživi sve naše iluzije.“

PROPALI FEUDALAC

PESNIK i kritičar Marko Vešović u pogovoru Kulenovićevoj knjizi Poeme i soneti (Sarajevo, 1988) piše kako kod ovog pisca ima mnogo od plebejske stamenosti, koliko i od aristokratske prefinjenosti. Aludirajući na Kulenovićevo poreklo, Vešović kaže: „Od ovoga bega nije kanda bilo većeg kmeta u našoj poeziji“ . Na istu temu Branko Ćopić načinio je ovu duhovitu situaciju: kad je u nekoj prilici Kulenović bio u dilemi šta da u ponuđenom formularu upiše kao podatak o svom socijalnom poreklu, podgrmečki veseljak dobacio je: "Napiši istinu - propali feudalac!"

 SUTRA: DOBRI  VLADARI TRAŽE DRUŠTVO MUDRIH LjUDI