FELJTON - KNEZ PAVLE NAPUŠTA NEUTRALNU POZICIJU: Učešće Srpske crkve na strani antifašističkih snaga davalo je neku mitsku snagu

Obrazovan u Velikoj Britaniji, aristokrata po manirima, suptilan znalac umetnosti, sujetan i vlastoljubiv kao i svi Karađorđevići, bio je više nego otuđen u svojoj zemlji. Vojni kor ga nije cenio jer nije poticao iz njegovih redova za razliku od kralja Aleksandra koji je delio dobro i zlo sa vojnicima, učestvovao u balkanskim i svetskom ratu, nije ni kao kralj izlazio iz vojničke uniforme.

Knez Pavle je retko zalazio u unutrašnjost zemlje, pogotovu Srbije. Narod je bio razočaran što 28. juna 1939. nije prisustvovao proslavi na Kosovu polju, kraj Gazimestana, povodom 550-godišnjice Kosovske bitke. Slobodan Jovanović je kneza Pavla ocenjivao kao kabinetskog čoveka, zakopčanog, uopštenog, zatvorenu prirodu koja se tako ne otvara, usamljenog, izolovanog, čoveka koji nema kome da se poveri. Uzimao ga je kao vrlo dobrog čoveka u normalno vreme, da kao diplomata sprovodi politiku jedne vlade, ali ne kao i čoveka koji sam može da vodi. No, knez je istrajno nastavljao želju svog brata od strica, kralja Aleksandra, da ostane dosledno vladar Jugoslovena. Kralj je za života mislio da Pavlu izgradi stalnu rezidenciju u Zagrebu. Knez se i odmarao van Srbije, u svom dvorcu na Brdu kod Kranja. Vojska i političari Udružene opozicije nisu mu mogli oprostiti ustupke koje je učinio prilikom stvaranja Banovine Hrvatske, čime je kohezija zemlje bila ozbiljno ugrožena. Milan Stojadinović je kneza, izgleda bez osnova, optuživao da želi da prigrabi krunu prestolonasledniku, iako je on nastojao da mu preda vlast čim navrši punoletstvo, septembra 1941. godine. Svojom politikom popuštanja Hrvatima, a pri tome i stranac u Srbiji, knez je od protivnika bio napadan da se okružio „pljevom lakeja".

PRIHVATIO je zaključenje sporazuma 1939. težeći, kao i Britanci, da iznutra ojača Jugoslaviju, mada je davanje autonomije Hrvatima izazvalo suprotan efekat. U vreme pritiska na Jugoslaviju, novembra 1940 - marta 1941, nastojao je da se država brani u celini, bez napuštanja Slovenije i Hrvatske, nalazeći da bi suprotno ponašanje značilo slom Jugoslavije kao državne ideje i napuštanje amaneta kralja Aleksandra. Nesumnjivo okrenut Britancima, knez je lavirao sa pozicija neutralnosti da ne bi izazvao drugu veliku silu, Nemačku. A kada se našao pred izborom između nemačkog ultimatuma i britanskog zahteva da se suprotstavi Nemačkoj i njenim potencijalnim saveznicima, knez Pavle se odlučio za pristup Osovini, uz koncesije koje je Nemačka učinila Jugoslaviji.  Knez Pavle od ranije nije krio impresioniranost Nemačkom i njenom vojnom i ekonomskom organizacijom, ali su njegova osećanja bila na strani demokratskih sila. Prihvatio je nemačke uslove koje neki istoričari svode na formulu tzv. prinudne neutralnosti. Ova formula je predviđala pristup Jugoslavije Protokolu Trojnog pakta, ali uz uslove sadržane u tajnim notama po kojima će Nemačka poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da vlade sila Osovine za vreme rata neće upućivati Jugoslaviji zahtev za prolaz ili prevoz trupa preko jugoslovenske državne teritorije. Istovremeno je potvrđeno da će Nemačka omogućiti da Jugoslavija posle rata dobije Solun i izlazak na Egejsko more. I danas ima mišljenja da bi reakcija naroda na pristup Jugoslavije Trojnom paktu bila drukčija, ako bi je i bilo, da su date koncesije bile obelodanjene. Hitler je izbegao javno objavljivanje ustupaka da ne bi došlo do reakcije nezadovoljstva u Bugarskoj, Mađarskoj i Rumuniji, kojima nisu date slične privilegije. Mada se ova pretpostavka ne sme zaobilaziti, izgleda nam da protivnici kapitulacije u vrhu političkog života i vojske, naroda pre svega, ne bi ustuknuli.

PRILIKOM  donošenja odluke knez se suočavao sa nizom nepovoljnih okolnosti: vojska nije bila sposobna da odbrani zemlju u sudaru sa najjačom i najmodernijom armijom na svetu u to vreme; knez nije bio siguran da će se Hrvati i Slovenci odupreti agresoru, čime se rizikovao raspad Jugoslavije, a nije bilo izgleda da ga Britanci podrže. Knezu su Britanci još ranije stavili do znanja da njihova flota neće ući u Jadransko more, zapravo da neće preći liniju severno od ostrva Krf. Između alternativa: da zarati bez podrške Britanaca ili da kapitulira ali spasi zemlju bez rata i ugrožavanja Jugoslavije, knez se odlučio za drugo rešenje. Početkom marta u Berghofu Hitler je od kneza tražio neodložni pristup Osovini.  Odluka o pristupu Osovini doneta je na Šestoj sednici Krunskog saveta, održanoj u Dvoru, 20. marta 1941. godine. Nemačka je preko svog poslanika u Beogradu, Viktora fon Herena, ultimativno stavila do znanja Beogradu da se najdalje do 25. marta 1941. mora izjasniti, to jest pristupiti paktu.

Sa približavanjem raspleta, atmosfera se sve više usijavala a knez nalazio pred saznanjem o ultimativnosti nemačkog zahteva, britanske ogorčenosti zbog popuštanja, nezadovoljstva u svim slojevima srpskog društva.

Zavera je nastajala u uslovima srpskog i jugoslovenskog društvenog tla krajnje uzdrhtalog u uslovima starih i novih nacionalnih i političkih protivurečja, krize u srpsko-hrvatskim odnosima, nezadovoljstva Srba partikularnim rešavanjem nacionalnog pitanja omeđavanjem samo Banovine Hrvatske, razvitkom hrvatskog nacionalističkog ekstremizma, mržnje protiv kneza Pavla koja se kupila godinama, odnosima starih političara i mlađih ljudi, vojnih i civilnih faktora.

UČEŠĆE Srpske pravoslavne crkve na strani antifašističkih snaga davalo je neku mitsku snagu kosovske žrtve, opredeljenje za „carstvo nebesko". Episkopi Velimirović i Pribićević bili su u tesnoj vezi sa Anglikanskom crkvom.  Istaknuta uloga u otporu kapitulaciji pripadala je patrijarhu Gavrilu Dožiću. Narodne organizacije iz Srbije i Crne Gore zasipale su SPC i njenog patrijarha depešama podrške. U depeši iz Andrijevice od 22. marta 1941. stajalo je da „Srpstvo stoji na braniku svoje nacije i svete crkve" i da je „narod gotov položiti svoj život za otadžbinu i njenu slobodu". Narod Berana molio je svog duhovnog poglavara da vodi brigu o integritetu jugoslovenske otadžbine. Organizacije Šumadije preklinjale su patrijarha da ne dopusti poniženje nacije. Iz Bileća je stigla poruka da su Hercegovci spremni kada budu pozvani da proliju svoju krv za slobodu i narodnu i državnu nezavisnost. Iz Novog Sada patrijarhu je poručivano da se na osnovu pouka drugih naroda bezuslovno sačuva nacionalna čast, nezavisnost države i sloboda. Beograd je u patrijarhu gledao uzdanicu srpskog naroda, a junačku smrt je osećao kao slađu od „kukavičke predaje". '

Srpski kulturni klub je bio na strani snaga koje su davale otpor kapitulaciji pred Hitlerom. Omladina ovog Kluba je sa omladinskim organizacijama demokrata, zemljoradnika, trgovačke omladine Beograda, Saveza sokola obrazovala Front za odbranu otadžbine. U audijenciji kod kneza Pavla, 20. marta 1941, Slobodan Jovanović, predsednik Srpskog kulturnog kluba, stavio je do znanja knezu da se govori o mogućnosti puča, založio se za obrazovanje koncentracione vlade i protiv potpisivanja pakta. Jovanović je rekao knezu da je „nezgodno" da Jugoslavija prilazi paktu neposredno posle govora američkog predsednika u kome je on skoro objavio rat Nemačkoj. Smatrao je, takođe, da je narod mobilisan i da će krenuti u pravcu otpora. „To je", govorio je, „kao kad se konj u punom trku zaustavlja i okreće u suprotnom pravcu". Prema Jovanoviću, bilo je ostvareno jedinstveno nacionalno raspoloženje, od komunista do krajnje desnice, a Jugoslavija odustaje od odbrane. Iz toga mogu proizići nemiri slični onima iz vremena konkordatske krize, ali teži, jer je sada narod pod oružjem. Jovanović je Mačeka smatrao „izdajicom", koji je prvo izdao demokratiju, a sada izdaje i nacionalizam.

UDRUŽENA OPOZICIJA

KNEZ  Pavle je već godinama protiv sebe imao Udruženu opoziciju sa Acom Stanojevićem, Ljubomirom Davidovićem, Milošem Trifunovićem i Jovanom Jovanovićem. Opozicija je istupala za demokratizaciju zemlje, rešenje srpskog pitanja, protiv politike fašističkih sila, predstavljajući glavno antifašističko jezgro građanske politike. Mada raspoložena protiv kneza Pavla, opozicija nije bila antimonarhistička.

 SUTRA: OFICIRI STVARAJU TAJNE GRUPE PO GARNIZONIMA