FELJTON - RAĐANJE JUGOSLOVENSTVA I NOVI NACIONALIZAM: Mladobosanci su bili ubeđeni da će dobiti onoliko slobode koliko slobode osvoje

Mladi revolucionari su stekli utisak da način otpora starije generacije ne daje nikakve rezultate...Suočeni sa nepostojanjem mogućnosti za demokratsko izražavanje svojih želja, omladina se okrenula ilegalnom radu. U programu kluba "Narodno ujedinjenje Dimitrije Mitrinović" je pisao: „Klub smatra besplodnom jednu parlamentarnu borbu u neparlamentarnoj državi“.  Ne iznenađuje da su odrasli omladini poručivali da će „svršiti u apsu“.  Kada je Skerlić poslednji put video Vasu Stajića u proleće 1914. godine poručio mu je: „Nemojte mene da mešate u Vaše konspirativne akcije, sa kojima ja ništa nemam“.  Mladi više nisu verovali u slobodu koja se može dobiti legalnim putem.  Ujević je govorio o neophodnosti revolucije, jer omladinski ciljevi mirnim sredstvima ne mogu da se postignu... Jedino što je preostajalo bio je ilegalni rad.

Literatura odakle je omladina crpla svoju inspiraciju oblikovala je i njihove metode.

Oni su i sami bili svesni da ih od očeva razdvajaju i knjige koje su čitali.  Nedeljko Čabrinović je tvrdio da „anarhista ne priznaje nikakvog zakona nego se smatra pozvanim da se sveti“.  Vatreno oružje, do kojeg se jako teško moglo doći, fasciniralo je revolucionare. Čabrinović je za vreme svog boravka u Trstu bio oduševljen činjenicom da kolega iz štamparije poseduje revolver. Nakon ubeđivanja, Čabrinović je uspeo da ubedi kolegu da mu pištolj proda.  Za vreme boravka u Beogradu, Gavrilo Princip je od prijatelja Đulage Bukovca pozajmio jednu bombu. Princip je tada tvrdio da je spavanje sa bombom daleko „pogodnije za obrazovanje volje“ od tada popularnih ideja francuskih pedagoga.  „Srušiti Austriju, voditi sa njome borbu na život i smrt, svim sredstvima, voditi tu borbu slepo, fanatički i od te borbe stvoriti veru“ – tako je razmišljala omladina. Tin Ujević je pisao: „Revolver je postao rečit i on optužuje Monarhiju vehementnije nego ju je napadao Đuzepe Macini“.  Omladina je postala ubeđena da će biti onoliko slobode, ne koliko se dobije, već koliko se osvoji.

KADA  je Jukić pucao na bana Cuvaja, njegovi prijatelji su zabeležili: „Nek se lije krv, jer se samo krvlju natapa stablo slobode, nek živi ujedinjenje i oslobođenje Jugoslovena“.  Kao što se revolucionarima u književnosti dopadala buntovnost, drskost i rušilačka snaga, i u političkom životu omladina je bila naklonjena direktnoj akciji.

Radije su se okretali spaljivanju zastava, demonstracijama i atentatima, nego pregovorima i pogađanjima, za koje su verovali da nemaju nikakvog smisla u Austrougarskoj. Verovali su da samo direktna akcija može pokolebati satrapstvo starijih.  Mladobosanci su bili uvereni da svi razumeju bedu kmetskog položaja, kao i da je lako tražiti savremeno rešenje agrarnog pitanja, ali da je podjednako važno znati i načine borbe.

Ocenjujući rad omladinskih časopisa, Jovan Skerlić je izneo mišljenje da je ideju narodnog jedinstva novi naraštaj prihvatio dublje i doslednije nego raniji naraštaji.

„Ostavljajući na stranu prošlost, versku podvojenost, tradicije i predrasude, mladi u svom realizmu polaze od jedne proste činjenice“, pisao je Skerlić. Primetio je da je omladina svesna „da deset i po miliona ljudi govori jednim jezikom i ima jednu dušu“.  Mitrinovićev program ne konstantuje samo postojanje jugoslovenske nacije: „Činjenica da su Srbi i Hrvati jedan narod polazna je tačka za ideju hrvatsko-srpskog ujedinjenja“.
Omladinski nacionalizam je zahtevao državu. „Centralna nacionalistička dogma kluba jeste ideja da je jedna nacionalna kultura nemoguća bez nacionalnog društva, a nacionalno društvo nemoguće bez nacionalne države“, pisao je Mitrinović.

Revolucionarni nacionalizam je tako ispunjavao sve zahteve evropske nacionalne ideje XIX veka. Svet je podeljen na nacije, koje zaslužuju priznanje i poštovanje i zahtevaju autonomiju ili političku nezavisnost.  Mitrinović je u programu kluba "Narodno ujedinjenje" napisao i: „Centralna i temeljna zadaća kluba jeste propaganda filozofije nacionalizma uopšte, uz naročitu propagandu radikalno demokratskih političkih doktrina: sve to u svrhu da bi se osnažila srpsko-hrvatska nacionalna duša“.  Trebalo je širiti svest o postojanju nacije i njenom pravu na samostalni život. Upravo je to bio jedan od glavnih zadataka nacionalne inteligencije, da mobiliše pasivnu zajednicu.  U Mitrinovićevom programu govori se o „rascepkanom, raznoimenom i raznokulturnom“ narodu, koji je nesvestan ili nedovoljno svestan svojih nacionalnih prava, dužnosti i vrednosti...

NACIONALIZAM i nacionalna ideologija su teme kojima je posvećena značajna pažnja na suđenju u jesen 1914. godine. S obzirom da je otac Trifka Grabeža bio sveštenik, tužilac ga je upitao da li među omladinom ima vere, na šta je Grabež odgovorio: „Ima, nacionalne vere, mnogo“.  Na pitanje šta je to nacionalizam, Lazar Đukić je uzvratio: „To je ideja jedinstva Srba i Hrvata“.  Danilo Ilić je sudiji rekao da ako su Nemci postigli da budu jedan narod, zbog čega to ne bi učinili i Srbi, Hrvati i Slovenci.  Vrlo je zanimljivo da su revolucionari nacionalnu inspiraciju tražili u istoriji svih etničkih grupa prisutnih u Bosni i Hercegovini. Očekivano, posebnu inspiraciju su davali primeri otpora stranoj vlasti. Tako je Vladimir Gaćinović govorio o potrebi da se ide na grobove Vjekoslava Baha i Eugena Kvaternika, vođa antiaustrijske Rakovičke bune iz 1871. godine.

Dan Zrinskog i Frankopana, 30. april 1914. godine, omladina je u Sarajevu slavila zajedno, bez obzira na poreklo. Svi prisutni su primetili da je na pomenu u katedrali bilo puno pravoslavne i muslimanske omladine.  Omladina je ovaj praznik zajedno obeležila i u Banjaluci.  Njegoševa proslava u Pragu 6. maja 1914. bila je mesto gde se okupila gotovo čitava jugoslovenska omladina. Na Svečanoj akademiji u Pragu govorio je Jovan Skerlić.  Tartalja je revolucionare nazivao sinovima „Starčevića, Gubca, Kvaternika i Crnog Đorđa“.  Studenti su želeli da u Rijeci istaknu hrvatsku zastavu, što im nije bilo dozvoljeno, zbog čega je često dolazilo do tuča u kojima je učestvovao i Miloš Crnjanski.

VERSKA razdvojenost u Bosni i Hercegovini, postavila je važno pitanje pred novi nacionalizam. Mitrinović je ponosno pisao da su mlađe generacije manje opterećene verskom uskogrudošću i netrpeljivošću.  Omladina je ovde pratila ideje Jovana Skerlića. Slagali su se njim kada je tvrdio „jugoslovenska ideja, srpskohrvatska narodna misao – ili će biti antiklerikalna ili je neće biti“.  Skerlić je u veri i verskim podvojenostima video element građanskog razdora i smetnju nacionalnom i državnom jedinstvu. Jugoslovene je u tom smislu smatrao najnesrećnijim narodom Evrope, koji je usled svog geografskog položaja tokom istorije podeljen na tri vere. 

Skerlić je posebno rado naglašavao interkonfesionalni karakter nacionalizma u Bosni i Hercegovini.  Omladina je time izbijala iz ruku vlasti oružje kojim se od 1878. godine austrougarska uprava rado služila, svesnim okretanjem jedne etničke zajednice protiv druge.  Skerlić je bio zadovoljan što se i muslimanska omladina okretala nacionalnoj politici. Po njegovom mišljenju oportuna politika je dovela do toga da se bosanski muslimani smatraju bližim „algirskim Arabljanima, azijskim Kurdima no jednokrvnim Srbima i Hrvatima“.  U to vreme jedan zabrinuti roditelj pisao je kadiji: „Đake i sam poznaješ, samo se ove godine kao nikad prije stala uvlačiti nacija u njih, da djeteta u prvom razredu srednje škole nema, a da nije jedno ili drugo“.

Kosovsko nasleđe

KADA  je opisivao boravak mladobosanaca u Beogradu Ratko Parežanin je zabeležio da su rado posećivali crkvu Ružicu, jer su tu sretali kralja Petra. Međutim, dodao je da nisu posećivali Sabornu crkvu, a da većina nije dolazila u crkve ni za Božić, Uskrs ili Svetog Savu.  Princip je često čitao antiklerikalnu literaturu, a sifilis i klerikalizam je nazivao jedinim nesrećnim nasleđem srednjeg veka.  Međutim, Kosovsko nasleđe je bilo izvor neiscrpne energije. Borivoje Jevtić je primetio nakon rata da je od crkvene vere omladina otišla u veru nacionalnu, u "veru Obilića". Istakao je da je hrišćanstvo kod Srba "uvek bilo više nacionalno nego Hristoliko."

 SUTRA: DEMOKRATSKI KARAKTER NOVOG NACIONALIZMA