FELJTON - OMLADINA JE KRENULA NA PUT BEZ POVRATKA: Vera da je „oslobođenje i ujedinjenje“ blizu jačalo je u svesti nezadovoljnih podanika Beča

Umro je Benjamin Kalaj, a u Srbiji je došlo do smene dinastija. U Hrvatskoj je nastajala Srpsko-hrvatska koalicija i razvijala se politika „novog kursa“. Carinski rat izbio je 1906. godine, i izazvao je jako osećanje nepravde kod Srba u Bosni i Hercegovini.

Dotadašnja politika srpskih predstavnika u Bosni i Hercegovini, koja je pokušavala da peticijama kod cara i saradnjom sa vlastima izbori što bolji položaj za Srbe, pokazala se kao neuspešna. Nezadovoljstvo sa austrougarskim vlastima je među Srbima bilo toliko da je austrijskim upravnicima Bosne i Hercegovine bilo teško da uopšte pronađu uglednije Srbe koji bi sa njima i na najnižem nivou sarađivali. 

Sećanja mladobosanaca jasno ukazuju na godinu kada je omladina krenula na put bez povratka, na put sukoba sa Austrougarskom. Bila je to godina Aneksije, koja u isposvestima svih onih omladinaca koji su preživeli Veliki rat zauzima važno mesto, kao godina kada je počela promena. Kao godina kada je shvaćeno da je pomirljiva politika njihovih očeva bila promašaj. Rat Austrougarske i Srbije već tada je razmatran kao sasvim moguć.

Omladina je i ranije počela da prati dešavanja na čitavom Slovenskom jugu. Pratila se i ratna opasnost iz proleća 1909. godine, ali i Veleizdajnički i Fridjungov proces.

KLjUČNE godine za razumevanje Mlade Bosne, godine koje nude kontekst za objašnjenje mladobosanskih političkih ideja, jesu godine između 1908. i 1913. godine. Nakon Žerajićevog atentata 1910. godine u Sarajevu, na habzburške zvaničnike pucano je u 1912. u Zagrebu, što je u Bosni i Hercegovini sa pažnjom praćeno. U proleće 1912. godine sarajevski omladinci, uključujući Principa, organizovali su prve velike demonstracije.

Omladinci u Bosni i Hercegovini su sa pažnjom pratili položaj drugih oblasti u kojima su živeli Sloveni u Dvojnoj monarhiji. Vesti koje su stizale iz Južne Ugarske i Hrvatske nisu bile ohrabrujuće. U godini izbijanja balkanskog rata u Hrvatskoj je ukinut ustav i uvedena je komesarska vlast, a Srbima su u Južnoj Ugarskoj ukinute privilegije koje su uživali još od vremena Velike seobe.

Ukoliko je 1908. godina predstavljala početak promene omladinske politike, godine balkanskih ratova su predstavljale period otvorenih sukoba. Ugled Kraljevine Srbije je nakon balkanskih ratova bio izuzetan, a sa tim ugledom rasla je i privlačnost jugoslovenske ideje i broj njenih pristalica u Bosni i Hercegovini. Vera da je „oslobođenje i ujedinjenje“ blizu zauzimala je sve jače mesto u svesti nezadovoljnih podanika Franca Jozefa. Međutim, rast ugleda Srbije značio je zaoštravanje politike Dvojne monarhije, ne samo prema Srbiji, već i prema Srbima u Bosni i Hercegovini. Dok su u vreme Veleizdajničkog i Fridjungovog procesa mladobosanci primećivali nepravdu koju sprovodi sama država, u vreme balkanskih ratova oni je nisu više samo primećivali već su je osećali na svojoj koži. Počelo se sa hapšenjima omladine i sudskim procesima.

Vrhunac su bile Poćorekove „iznimne mere“ iz 1913. godine kada je u Bosni i Hercegovini uveden poseban vojni pravilnik za Srbe i njihova udruženja. Burna politička svakodnevica oblikovala je mlade ljude koji su u knjigama počeli da otkrivaju neke nove načine borbe za svoja prava. Nastajala je nova generacija.

SVEDOČENjE o sarajevskim gimnazijalcima koji ne žele da kleknu i da se pomole za vladarski dom Austrije, izuzetno je vredno. Na primeru jednog događaja, koji je od zaborava spašen samo zahvaljujući prisustvu činovnika iz Beča na koga je akt đaka ostavio jak utisak, pokazuje se sva energija nove generacije, koja je, uprkos strogim disciplinskim pravilima i uprkos sopstvenim roditeljima koji su klečali, odlučila da stoji. Molitve za Habzburge su posebno teško padale omladini. Dimitrije Mitrinović je u Mostaru od prvih školskih dana bio primoran da se moli za Franca Jozefa. Još kao osnovac on se trudio da ne dodiruje pod sa oba kolena jer je verovao da tako molitva neće imati efekta.

Želimo da postavimo hipotezu da je Mladu Bosnu najbolje posmatrati kao novu generaciju.

Međutim, postalja se pitanje šta tačno znači generacija. Najveću pomoć nam može pružiti esej Karla Majnhajma Problem generacija. Kako je Majnhajm primetio činjenica da su neki ljudi rođeni u isto vreme sama po sebi ne dovodi do stvaranja istovetnih stavova među pripadnicima te generacije. On ukazuje da čak i kada govorimo o „duhu epohe“ moramo prihvatiti da Zeitgeist, mentalitet nekog perioda u datom vremenu, nikada ne prožima čitavo društvo.    

Prva generacija seljačkih sinova školovala se u vreme velikih promena. Austrougarska politika je nakon Aneksije bila sve agresivnija, pritisak na stanovništvo je bio sve veći, jugoslovenska ideja je sve više uzimala maha, a nakon Kumanova ugled susedne Kraljevine Srbije nezadrživo je rastao. Ovi procesi koji su tekli paralelno, sve veći pritisak Austrougarske na stanovništvo i nastanak ideje Pijemonta, prestavljaju ono što je Majnhajm nazvao lokacijom generacije. Lokaciju Majnhajm definiše i kao klasnu poziciju koju određeni pojedinci imaju u ekonomskoj strukturi i strukturi moći datog društva kao svoj „usud“.  

OMLADINA je imala prilike da doživi iste događaje koji su oblikovali njihove stavove. Mladobosanci su zajedno iskusili sve nedostatke „privilegovanog“ položaja Južnih Slovena u Austrougarskoj. Majnhajm tvrdi da ukoliko želimo da govorimo o generaciji kao realnosti, kao nečemu značajnijem od grupe pojedinaca rođenih u isto vreme, neophodno je da postoji zajedničko jezgro. Majnhajm to jezgro opisuje kao „učešće u zajedničkoj sudbini“. Generacija kao realnost podrazumeva konkretnu vezu između članova generacije zbog njihove izloženosti istim društvenim i intelektualnim simptomima.  Zajednička sudbina za Mladu Bosnu bili su Aneksija, Balkanski ratovi i karakter austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini. Seljačko poreklo je predstavljalo dodatni kohezivni faktor.

Mlada Bosna je prema brojnim karakteristikama deo mnogo šireg procesa, tj. osobine Mlade Bosne jasno oslikavaju opštu promenu duhovne klime u Evropi na prelazu vekova. U isto vreme kada i Mlada Hrvatska, Mlada Belgija, Mlada Turska i Mlada Poljska, pojavljuje se i omladina poznata pod imenom Mlada Bosna.  U samoj Austriji, nova generacija književnika nosi ime Mladi Beč.  Njihovo udaljavanje od racionalizma starijih generacija,  bilo je u skladu sa dešavanjima u Evropi gde Dekartovo delo Rasprava o metodi, simbol racionalizma, za novu iracionalnu i misticizmu naklonjenu omladinu, postaje omiljeni primer pogrešnog razmišljanja, produkt vremena koje više ne postoji.  Uprkos važnim sličnostima sa bliskim pokretima širom Evrope, Mlada Bosna sadrži nešto specifično, što je posledica jedinstvene kombinacije podneblja, stanja i dešavanja karakterističnih samo za Bosnu i Hercegovinu. Unutar iste realne generacije, omladine rođene u periodu između 1887. godine, kada je rođen Dimitrije Mitrinović, i 1897. godine kada je rođen Vaso Čubrilović, formirala se posebna generacijska jedinica,  specifična, jedinstvena, koja je na svoj način tumačila životno iskustvo i pronalazila svoje odgovore.

ODVOJENI POJEDINCI

IDEJA generacije deluje kao dobro objašnjenje za Mladu Bosnu jer Mlada Bosna nikada nije postojala kao organizacija. Generacija, za razliku od konkretne grupe, može postojati čak i ukoliko njeni članovi nemaju saznanje jedni o drugima.  Značaj formativnih principa je upravo u tome što vezuju međusobno odvojene pojedince koji uopšte ne moraju da dospeju u lični kontakt.  Neki atentatori na Franca Ferdinanda po prvi put će se upoznati tek nakon hapšenja, u zatvoru.

 SUTRA: SUKOBI OČEVA I DECE OKO SHVATANjA SLOBODE