FELJTON - SLOBADA ŠTAMPE U ZEMLJI SRBIJI: Tin Ujević je pisao u apelu mladim Hrvatima, "Tko hoće da odahne neka dođe u Beograd"

„Jedini zračak slobode, utehe i zaklona mogla je dati slobodna Srbija – Šumadija. Tamo su hrlili svi poniženi i uvređeni“.  Da su slobode u Kraljevini Srbiji veće nego u Austro-Ugarskoj, priznavali su i austrougarski socijademokrati.  Sa tim su se slagali i verovatno najveći kritičari situacije u Kraljevini Srbiji, srpski socijaldemokrati vođeni Dimitrijem Tucovićem.  Vrlo je važno naglasiti ugled Kraljevine Srbije kada se govori o revolucionarnim akcijama i ciljevima Mlade Bosne, jer upravo Kraljevina Srbija ima centralnu ulogu, to je država koja treba da vodi ujedinjenje i u kojoj važe polički principi kojima omladina teži. Sarajevski atentatori su tokom istrage izjavili: „To je bila moralna dužnost Srbije, kao slobodnog dela Jugoslovena, da oslobodi ostale Jugoslovene od Austrije, to ste mogli čuti od svakog poštenog Srbina i Hrvata da će Srbija, ma kad bilo, osloboditi Jugoslovene“.  Omladinci iz Austrougarske nisu o Srbiji samo slušali i čitali, već su je i posećivali i u njoj živeli. Te posete su ostavile dubokog traga. Tin Ujević je pisao u Apelu hrvatskoj studentskoj omladini:

„Tko hoće da odahne neka dođe u Beograd. Tko hoće da vidi kako moralne snage pouzdanja i požrtvovanosti podižu narod da se ne boji ni dušmanskih topova i nasilničkih bajoneta, neka dođe ovamo. Naši ljudi u Monarhiji ne slute koliko je naša Srbija naša, kako je Srbija sto puta, neću reći srpskija nego baš hrvatskija od same Hrvatske, i oni to moraju da doznaju, da čuju i da vide. Zato je nužno da dođu ovamo“.

VLADIMIR Čerina je pisao: „možda kao nigdje u Evropi u Srbiji vlada jedna luda demokracija koja od krvi koja ključa stvara krv što se puši kao mlado vino, gde su socijalisti i anarhisti brojniji od naših konzervativaca i djevojka je tamo emancipovanija od naše“. Čerina je naročito primećivao ono što mu je kao novinaru naročito prijalo: „Sloboda štampe je u Srbiji neograničena“.  Kada su u velikoj grupi u aprilu 1912. godine studenti zagrebačkog univerziteta posetili Beograd, sudeći na osnovu njihovih pisama možemo reći da su bili zadivljeni demokratskim i antiautoritarnim ambijentom.  Atentator Čabrinović je svojim drugovima socijalistima u Bosni pisao da Kraljevina Srbija radi u njihovom interesu – jer udara na stare legitimističke monarhije, „inkarnacije starog poretka“.

Iako je život mladobosanaca u Beogradu bio izuzetno skroman, toliko skroman da često nije bilo novca ni za hranu, to se ne može zaključiti iz njihovih opisa života u Kraljevini Srbiji, gde ima mesta samo za opis slobode:

„A naš život u Beogradu? Sve nam je u Beogradu izgledalo lepo, vedro, radosno. Na ulici ljudi su koračali uzdignute glave, po kafanama su glasno razgovarali, smejali se. Bio je to drugačiji svet od onoga što smo ga mi u našem zavičaju doživljavali. Po gostionicama i kafanama gledali smo kako za istim stolom sede oficiri sa običnim građanima, seljaci u narodnoj nošnji i opancima sa gospodom (...) Tako se nešto nije moglo ni zamisliti u Mostaru, Sarajevu i drugde u okviru Austro-Ugarske“.

CEO DUH vremena diktirao je Jovan Skerlić, koji je prilikom svog prvog predavanja na Velikoj školi 1901. godine naznačio pravac kojim će se kretati raspoloženje duhova:  „Danas, kada svuda diše vetar slobodne misli, nikakav dogmatizam, nikakav autoritet ne ostaje na nogama: čovek danas oseća neodoljivu potrebu slobodnog ispitivanja, on ima svest o dužnosti da primi samo što izdrži punu kritiku njegova razuma i zadovolji njegove intelektualne, moralne i emocionalne potrebe“.

Skerlićev ugled, talenat i popularnost predstavljali su dodatnu privlačnost Beograda. Oko Skerlića se okupljala jugoslovenska omladina iz svih krajeva Monarhije. Paulina Lebl Albala je zabeležila: „Skerlićeva krupna ličnost privlačila je omladinu iz raznih krajeva. Njega radi, sećam se da su među nama bili u seminaru i prvak Mlade Bosne Gaćinović, kao i Tin Ujević, pesnik (...) Takođe sam često viđala u Seminaru Skerlićevog odličnog prijatelja Milana Marjanovića iz Zagreba, kao i Vasu Stajića, iz Novog Sada. Svi smo znali da Skerlić s njima neprestano vodi neke tajne i važne razgovore - šta je moglo biti drugo nego o radu na nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju, čiji je stegonoša bio naš učitelj – i bili smo ne malo ponositi što živimo u samom žarištu gde se kuju planovi za jednu bolju budućnost našeg naroda“.

TIN UJEVIĆ, apelujući na mlađe, isticao je: „zato je naročito nužno da omladina hrvatska dođe na Beogradski univerzitet, koji nije samo jedna dobra škola nauke, štaviše, škola slobode“.  „Za slobodne Jugoslovene Beograd je bio centar borbe i Pijemont jugoslovenstva“.  Svaka veza sa Srbijom imala je izuzetnu važnost. Cvetko Popović je ostavio opis kakav je utisak u Sarajevu izazvao dolazak muzičara iz Beograda: „Ludi od radosti po ceo dan smo jurili za tom muzikom, a kad zasvira `Srbijanci i Bosanci svoju zemlju brane` i `Hej trubaču sa bojne Drine` ni stotine policajaca nas nisu mogle sprečiti da kličemo `živela Srbija`, a najsmeliji i najodlučniji su vikali `živeo kralj Petar` (...) Osetili smo u sebi neku snagu, pa smo postali ponosniji i odvažniji“.

Bosnu nisu posećivala samo muzička društva. Cvetko Popović je zabeležio: „Kada je Nikolaj Velimirović počeo svoju propoved rečima: `braćo, donosim Vam pozdrav sa one strane Drine` u crkvi je zavladala takva tišina da je svako mogao čuti svoje srce kako snažno lupa u grudima“.  Dolazak omladine u Srbiju otvarao im je oči za kontrast, stekao se utisak da Drina deli demokratiju od policijskog režima.  Od 1912. godine, dolaska velike grupe studenata iz Zagreba u Beograd, sve većeg uticaja Skerlićevog i Kumanova – nije samo rastao ugled Kraljevine Srbije, već je pre svega omladina dobila ogromno samopouzdanje. Počelo se verovati da su dani oslobođenja mnogo bliži nego što se ranije mislilo.  Upadljivo je da, dok su ostvarili veoma čvrste veze sa studentima iz Zagreba, Dalmacije, Vojvodine, pa čak i sa slovenačkim studentima, nema traga o zbližavanju mladobosanaca sa studentima iz Srbije. Podatak da se Gavrilo Princip u Beogradu družio sa mladim književnikom Momčilom Nastasijevićem je gotovo izolovan primer.

OPISUJUĆI boravak Mladobosanaca u Beogradu, Ratko Parežanin je zaključio: „Srbija je za njih bila slobodna zemlja, a svaka vlada bila je vlada te slobodne zemlje. Tamo pak, u njihovom zavičaju, postojali su robovi i tirani i sve im je svejedno bilo da li rade sabori ili ne rade. U slobodnom Beogradu oni su svoju misao mislili, svoj san sanjali.

Njihova je misao bila osveta. Njihov san je bila sloboda. Njihov je cilj bio: rušiti i sruštiti Habzburšku imperiju“.

Policijska istraga sprovedena u Bosni i Hercegovini 1901. godine, pokazala je tada da omladina nije pokazivala posebnu zainteresovanost za politiku. Za nešto više od jedne decenije stasala je generacija koje je iznedrila Sarajevske atentatore. Mladi đaci i studenti, među njima i šesnaestogodišnji Vaso Čubrilović, ne samo da su bili zainteresovani za politiku, već su i isplanirali atentat na prestolonaslednika Austro-Ugarske. Ovakva razlika između srednjoškolaca i studenata sa samog početka veka i onih koji su stupili na scenu 1914. godine, pokazuje koliko je decenija koja je prethodila 1914. godini presudno uticala na novu omladinsku generaciju.

AUTORITARNA VLADAVINA

ŠKOLOVANI omladinci su bili svesni da je Dvojna monarhija, pod parolom modernizacije i civilizatorske misije, vladala autoritarno. Porezi su bili višestruko veći nego u osmansko vreme. Sa druge strane za školovane Srbe, ali i stanovništvo rođeno u Bosni i Hercegovini uopšte, nije bilo dovoljno mesta u državnoj administraciji, a nije bilo ni naznaka da će doći do promene u agrarnom sistemu u Bosni i Hercegovini. Mlada Bosna je, pod uticajem svih društvenih faktora, sazrevala u deceniji prepunoj burnih događaja.

 SUTRA: