FELJTON - SVE SRPSKE USTANOVE STAVLJENE VAN ZAKONA: Beč je po svaku cenu hteo da Srbiju učini slabom kako bi izgubila status Pijemonta

Nemački ambasador u Beču izveštavao je svoje nadređene: „sa zaprepašćenjem i puni more gledaju ovde na iznenadno podignuti slovenski talas i na svim usnama lebdi strepnjama ispunjeno pitanje: `šta će biti od Austrije`“.  Vatroslav Jagić je pisao Sitonu Votsonu da je sve hrvatske zemlje obuzelo „neko strahovito nepoverenje prema c. i k. vlastodršcima: narod je izgubio veru u pravdu, a i sama naklonost prema Beču spala je na nulu“.  Austrijski ministar predsednik Lepold Berhtold u svom govoru 2. maja 1913. godine istakao je:

„Svođenje na nulu naših snaga i nečuveni polet balkanskih država, koje su došle do vrhunca političke i državne samosvesti, izazvali su najveće utiske kod našeg temperamentnog jugoslovenskog stanovništva (...) dok su izrazi simpatija bili čisto teorijski, carska i kraljevska vlada je mogla mirno da ih posmatra. Sada to više nije moguće (...) koliko se daleko otišlo, pokazuju suspenzije i podizanje optužbi protiv advokata i pisara, zatim je jedan državni tužilac morao biti smenjen, a gradonačelnik Splita izveden pred sud zbog veleizdaje“.

Ishod Balkanskih ratova učinio je da jugoslovenska ideja počne da dobija sve više pristalica. Cvetko Popović je zabeležio da su pre Balkanskih ratova uzalud dolazili u Sarajevo studenti iz Zagreba i Beča da šire ideje o slozi Srba i Hrvata, dok su nakon rata te ideje same sebi krčile put.  Popović je ostavio i upečatljiv opis razvoja jugoslovenske ideje, koji svedoči o postepenoj transformaciji identiteta.

„Za mene sasvim nova `nacija`, za koju sam saznao tek u Sarajevu, bili su tzv. `Srbo-Hrvati` ili naprednjaci. Oni su govorili da nisu ni Srbi ni Hrvati, već i jedno i drugo.

Do Balkanskih ratova bilo ih je vrlo malo, jedva desetak članova, više Srba nego Hrvata.

Njih smo svi složno, i Srbi i Hrvati, napadali kao `izdajice` svoga naroda. Naprednjaci su imali i svoju značku, kombinovanu od srpske i hrvatske trobojke: crveno plavo belo crveno ili obratno, zbog čeka smo ih zvali `kameleonima`. U toj grupi bio je Gavrilo Princip“.

USLED promenjenih okolnosti vlast je postajala sve kruća, što je samo dodatno raspaljivalo već uznemirene duhove. Ljudi su hapšeni zbog pevanja srpskih pesama, zbog sakupljanja dobrovoljnih priloga za ranjenike, a raspuštene su i celokupne gradske opštine Splita i Šibenika.  Policija je hapsila omladinu pod optužbama veleizdaje i uvrede veličanstva.  Štampa lojalna Beču je pisala da je pravi trenutak za napad na Srbiju, u trenutku kada je srpska vojska daleko na jugu u Makedoniji.  Uprava u Bosni i Hercegovini koordinirana je sa spoljnom politikom Monarhije. U vreme kada su elite Dvojne monarhije razmatrale napad na Srbiju, položaj Srba u monarhiji se pogoršavao.

Stotinu i dvadeset dva srpska društva su zabranjena, a sto sedamdeset i devet je moralo da obustavi rad.  Uvedene su takozvane „Iznimne mere“, kada je državna represija doživela vrhunac. Oskar Poćorek je iznimnim merama sve srpske ustanove stavio van zakona, Prosvjeta je bila pod kontrolom policije, a komesari su uvedeni u sve druge kulturne i privredne ustanove.  Omladina je na to reagovala tako što je tokom noći poskidala sve natpise na mađarskom i nemačkom u Sarajevu.

Ubrzo se krenulo i sa masovnim hapšenjima omladine. Zbog plana da se u narodu propagira nacionalna ideja uhapšen je Miloš Pjanić i njegovi saradnici. Zbog stalnog straha od hapšenja, omladina je često uništavala svoju prepisku, pa su danas istoričari lišeni vrednih izvora. Gavrilo Princip, deo Pjanićeve grupe, izbegao je hapšenje tako što se sklonio u Beograd, gde je nastavio školovanje.  Pjanić je osuđen zbog zločina protiv javnog reda i mira, zbog raspirivanja mržnje protiv Monarhije, zbog rasturanja zabranjenog lista Napredak iz Beograda i Mitrinovićevog programa omladinskog kluba Narodno ujedinjenje.  Za kratko vreme znatan broj srednjoškolaca upoznao se sa zatvorom.

U Novom Sadu je uhapšen Vasa Stajić zbog izlaženja lista Novi Srbin.  Letak Učimo ćirilicu, koji su štampali i delili Tin Ujević i Milostislav Bartulica, stajao ih je četiri meseca u zatvoru.

POLICIJA  je posebnu pažnju posvetila knjigama i prepisci omladinaca. U stan Cvetka Popovića upali su na katolički Božić 1912. godine i tom prilikom su zaplenili knjige i pisma. „Kada sam video šta su sve poneli naslućivao sam da neće biti dobro,“ zabeležio je Popović u svojim sećanjima.  Omladina je stekla utisak da će vlasti zatvoriti i osuditi svakoga ko bude smetao.  Osim hapšenja vlasti su donosile odluke o progonu. Zbog tekstova objavljivanih u riječkom Novom listu i u beogradskom Pijemontu Oskar Tartalja je proteran iz Zagreba na pet godina, dok je Nedeljko Čabrinović zbog ogranizovanja štrajka proteran iz Sarajeva.

Poćorekove mere su samo stvorile povoljno tle za radikalizaciju omladine, o čemu svedoči Cvetko Popović.  Omladina je državno nasilje shvatila i kao vid slabosti vlasti, verovali su da je državna vlast počela da ih se pribojava.  Svojom politikom Dvojna monarhija je nenamerno uticala na omladinski pokret na više načina. Hapšnjem omladine sama vlast je omogućila da se oni najspreminiji na otpor međusobno upoznaju. Iz izvora je moguće zaključiti da je upravo zatvor bio mesto gde su se često upoznavali nezadovoljni omladinci.

Hapšenje omladine dovelo je do još jedne neočekivane posledice. Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini koristila se načelom divide et impera. Svesnim podržavanjem sukoba između različitih etničkih zajednica, Beč je tako olakšavao sebi sprovođenje svoje politike. Tokom hapšenja omladina je shvatila da je za vlast najopasniji upravo onaj deo omladine koji se zalaže za slogu Srba i Hrvata, tzv. napredna omladina. Zato uopšte ne treba da iznenadi podatak da su mnogi omladinci postali „naprednjaci“ upravo u zatvoru.  Cvetko Popović je napisao u svojim sećanjima: „Isledni sudija prikazujući naprednjačke ideje (ideje sloge Srba i Hrvata) kao opasne po državu, otkrio nam je da smo stvarno i mi naprednjaci i sa tim uverenjem smo izašli iz zatvora“.

OPASNOST koju je Srbija predstavljala za Austrougarsku nije bio u njenoj vojnoj moći ili ekonomskoj sili. Procenjuje se da je Austrougarska 1914. godine ima 53 miliona stanovnika, dok je Kraljevina Srbija imala više od deset puta manje ljudi. Opasnost koju je Kraljevina Srbija predstavljala bila je zapravo njena privlačnost za Južne Slovene Monarhije. U vreme čestih ustavnih kriza, osebno u Ugarskoj, ukidanja garantovanih prava, u Hrvatskoj 1912. i u Bohemiji 1914. godine, u vreme kada se očekivala smena na prestolu usled starosti cara Franca Jozefa, pitanje reforme i preuređenja Monarhije često se postavljalo.

U vreme kada su Južni Sloveni sve glasnije tražili svoja prava, nadajući se eventualno i trijalističkom rešenju ustrojstva Monarhije, jugoistočni sused sve više je delovao kao magnet za Južne Slovene unutar Monarhije.  Beč je zbog toga želeo da Kraljevinu Srbiju učini slabom, želeo je da ona izgubi status Pijemonta.  Uništiti ideju jugoslovenstva sa centrom u Beogradu podrazumevalo je ne samo posebnu politiku prema Srbiji, već i prema Južnim Slovenima u Monarhiji.  Videvši u Kraljevini Srbiji mnoge slobode koje je želelo i u svojoj domovini, južnoslovensko stanovništvo, posebno ono jugoslovenskog opredeljenja, suočilo se sa još većim pritiscima habzburške vlasti. Ujedinjenje Južnih Slovena sa prestonicom u Beogradu, značilo je komadanje ili uništenje Austrougarske, a to elite Dvojne monarhije nikako nisu želele da dozvole.

Ugled Srbije

SVE veći pritisak na Slovene u Dvojnoj monarhiji dešavao se paralelno sa rastom ugleda Kraljevine Srbije, koji je u periodu nakon 1903. godine počeo da raste. Može se reći i da su ti procesi bili povezani, jer je sa rastom ugleda Srbije rastao i njen pritisak na južni bok Monarhije.  U vreme kada je u Bosni i Hercegovini bila na snazi preventivna cenzura, u  Kraljevini Srbiji je bio na snazi izuzetno liberalan zakon o štampi. 

 SUTRA: UGLED KRALjEVINE SRBIJE – STVARANjE IDEJE PIJEMONTA