FELJTON - TAJNI KRUŽOCI POSTAJU NACIONALNI STOŽER: Omladinske, a potom i revolucionarne organizacije su organizovane u školama

„Preokret ovakvom načinu borbe i njegovu kritiku doneli su listom univerzitetski školovani naraštaji, ljudi vaspitavani u Beču (…) i Pragu“.  Potpuno suprotno očekivanjima vlasti, školski sistem je na Slovenskom jugu stvorio veći broj žestokih opozicionara nego poslušnih podanika.

Ove promene bila je svesna i austrijska vlast. General Konrad fon Hecendorf je obavešten u jednom pismu da „profesori, često mladi ljudi, tek izašli iz škole, sami razdraženi politiziraju više nego što je potrebno i unose veleizdajničke elemente“.

Vlast je bila svesna opasnosti, a pošto škole nije mogla ukinuti, odlučeno je da se vrši stroža selekcija pri upisivanju đaka. Uklanjanje „opasnih elemenata“ je trebalo pravdati nedostatkom prostora, a postupci za dodelu stipendija su ponavljani.  U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vlast se okretala zabranama studentskog organizovanja i zabranjivanjem časopisa. Lektiru omladine trebalo je strogo nadzirati.  Kako su se đaci sve više suprotstavljali profesorima koji su sprovodili naredbe iz Sarajeva, Zemaljska vlada je dobijala sve više izveštaja gde su đaci optuživani, gde se preporučuju mere prema neposlušnima i „zabludelim sinovima“.

UČESTALA su izbacivanja iz škola. Zbog sukoba sa profesorom Trifko Grabež je izbačen iz škole i određena mu je kazna od četrnaest dana zatvora.  Vaso Čubrilović je izbačen iz Tuzlanske gimnazije jer je tokom Svetosavke proslave demonstrativno napustio salu u trenutku kada se počela pevati carska himna.  U Sarajevu su učenici hapšeni zbog učestvovanja u javnim okupljanjima. Jedan učenik Sarajevske gimnazije izbačen je iz škole jer na ulici nije pozdravio profesora mađarskog jezika. Sarajevski gimnazijalci su povodom ovog slučaja planirali štrajk. Zbog pozivanja na štrajk iz škole je izbačeno još devet učenika, a preko dve stotine je osuđeno na kraće zatvorske kazne.  Prema sećanjima Ive Kranjčevića Gavrilo Princip je, poput mnogih drugih mladobosanaca, otišao Beograd, radi daljeg nastavka školovanja, upravo zbog nesnosnih prilika u Sarajevskoj gimnaziji.

Nova generacija je pažljivo čitala literaturu, knjige o filozofiji, književnosti, politici i istoriji, koja je pisana na svetskim jezicima. Bili su fascinirani upravo onim karakteristikama kulture na Zapadu, koje nisu mogli pronaći u svojoj feudalnoj i autoritarnoj domovini.  Školovanje im je omogućilo da uvide da život može biti znatno drugačiji od života u njihovoj domovini. Drago Radović je iz Švajcarske pisao Borivoju Jevtiću o potrebi školovanja:

„Gledaj odmah da položiš maturu i hajde ovamo, nipošto nigđe u Austriju, ona nije u Evropi, ili tačno: ona je zazidana Kina u Evropi. Kako je izvan nje drugačiji vazduh! Blagi Bože, koliko sam to odmah prvim korakom vidio. Moj najmiliji prijatelju, položi taj ispit i bježi.“

ŠKOLOVANjE omladine je donelo veliki preokret. Dok je u prethodnim decenijama Srpska pravoslavna crkva imala ulogu stožera u borbi za nacionalna prava, nakon Aneksije 1908. godine, omladina i njeni tajni kružoci su preuzeli tu poziciju. Uloga sveštenstva u očima vlasti se menja. U instrukcijama za vladanje učenika, učenicima je bilo naređeno da redovno moraju ići u crkvu, a najstrože je bilo zabranjeno poručivati književne novine ili političke spise.  Ukoliko su učenici želeli da se oprobaju u književnosti, njihovi pokušaji su morali biti pokazani direktorima škola.  (Austrougarske vlasti su mesta direktora škola smatrale veoma važnim i na ta mesta su postavljani ljudi od poverenja. Tokom čitavog trajanja austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini, Sarajevskom gimnazijom nije  rukovodio nijedan direktor koji je rodom bio iz Bosne i Hercegovine. Slično se može reći i za profesore. Prema dostupnim podacima za prvih dvadeset godina austrougarske uprave od ukupno 83 nastavnika Sarajevske gimnazije samo je troje bilo poreklom iz Bosne i Hercegovine.)

Kako je primetio Milorad Ekmečić, učenicima je postojanje zabranjenog voća samo izazvalo još veću želju „da se pre vremena dohvate grane preko plota“.  Izložena obimnoj literaturi, omladina je počela da pokazuje interesovanje za politička dešavanja u mnogo većoj meri nego prethodne generacije. Gavrilo Princip, Dragoslav Ljubibratić i drugi, pratili su intezivno politička dešavanja, ne samo u Bosni i Hercegovini, već i u Hrvatskoj. Naročitu pažnju im je privlačio Frano Supilo i Hrvatsko–srpska koalicija.

Omladinci su bili zainteresovani i za situaciju u Srbiji, međutim  o „političkim događajima u Srbiji znali smo samo iz pričanja, jer su tamošnje novine bilo gotovo stalno zabranjene“.

Školovanje omladine omogućilo je i upoznavanje istomišljenika. Omladinci su se često posećivali. Otac Cvetka Popovića mu je često zamerao da je od kuće napravio hotel.

Omladinske, a potom i revolucionarne organizacije su organizovane u školama. U Pragu, Beču, Zagrebu, Banjaluci, Sarajevu i Tuzli omladinski kružoci i grupe formirani su u školama i na univerzitetima.  Kada se Cvetko Popović preselio iz Banjaluke u Sarajevo primetio je da je u svim srednjim školama bilo tajnih udruženja.  (Popović je u Sarajevu postao član Sociološkog kružoka koji su sačinjavali Srbi i Hrvati.) Školovanje seljačke dece stvaralo je drugačiju situaciju. Kada je bosanska policija 1901. godine sprovela istragu o aktivnostima omladine, došlo se do zaključka da školska omladina dolazi iz viših i srednjih klasa i da nema tajne i javne povezanosti.  Do 1910. godine situacija se znatno promenila. Kako je primetio Borivoje Jevtić: „sadržaj je Mladoj Bosni (...) davao univerzitetski naraštaj“.

ŠKOLOVANjE  je otkrilo mladobosancima svet knjige. Prema usmenim svedočenjima Ive Andrića, Predrag Palavestra je zabeležio da su omladinci iz malih sarajevskih knjižara, koje su služile i kao biblioteke, gotovo svakodnevno uzimali knjige, koje su im omogućavale dodir sa velikim i nepoznatim svetom kome su težili. Antologiju Bogdana Popovića omladinci su sa nestrpljenjem čekali puna dva dana, nestrpljivi da vide ko je u njoj zastupljen i sa kojom pesmom, o čemu su kada je knjiga stigla dugo i vatreno raspravljali. Prema Andrićevom svedočenju, oni su u knjigama tražili i nalazili ne samo odgovore na pitanja koja su ih zanimala već i podršku za njihove borbene ideje.

Andrić je svedočenje o načinima na koji su omladinci dolazili do knjiga utkao i u roman „Na Drini ćuprija“. Andrićev roman ovde je istorijski izvor u klasičnom značenju.

Omladina je vrlo dobro vladala nemačkim jezikom koji je bio obavezan u školama. I upravo su jeftina izdanja lajpciških, minhenskih i bečkih izdavača bila jedan od najvažnijih izvora novih knjiga.

„Glavna strana lektira tadašnjih mladih ljudi u sarajevskoj gimnaziji sastojala se iz dela iz poznate i ogromne nemačke izdavačke kuće Reclam’s Universal Bibliothek. Te male, jeftine sveščice sa žutim koricama i neobično sitnom štampom, bile su glavna duhovna hrana pristupačna đacima toga vremena; iz njih su mogli da upoznaju ne samo nemačku književnost nego sva krupnija dela svetske književnosti u nemačkim prevodima.“

Strast za čitanjem

POZNAVANjE literature među omladinom bila je stvar prestiža. Čitalo se neprekidno, „u školi za vrijeme časova pod klupom, idući ulicom, kod jela, uveče u krevetu krijući od gazdarice zbog trošenja svetla“.  Mladobosanci su često zarađeni novac trošili na knjige.  Glad za knjigama je bila takva da je zahvaljujući Dimitriju Mitrinoviću biblioteka gimnazije u Mostaru od 1905. godine primala književne časopise iz inostranstva.  Odlazak svršenih gimnazijalaca na univerzitete širom Monarhije, samo je pojačao ovaj fenomen. Omladina koja je ostala u Bosni i Hercegovini sa nestrpljenjem je očekivala pisma svojih starijih drugova, a posebno nove knjige.

 SUTRA: MLADOBOSANCI GRADE SVOJ SISTEM VREDOSTI