FELJTON - DUHOVNO BUĐENJE MLADOG ŠKOLOVANOG POKOLJENJA: U svim školama, svakoga jutra nastava je počinjala pevanjem himne, Carevke

Većina mladobosanaca činila je prvu generaciju seljačkih sinova koji su imali priliku da se školuju u znatnijem broju. Školovanje, odnosno izlaganje uticajima literature koju su čitali, suštinski je odredilo delovanje „Mlade Bosne“. Njeni članovi će inspiraciju za svoje političke akcije tražiti upravo u literaturi koju su čitali. Bilo da se radilo o planovima da se seljacima drže predavanja ili o pripremanju atentata, uzori, opravdanja i ideje su traženi u pročitanim knjigama. Stoga ne čudi da je na suđenju Gavrilo Princip opisan kao osoba iskvarena „rđavo prisvojenom lektirom“.

Pismenost stanovništva u Bosni i Hercegovini bila je na veoma niskom nivou. Skoro 88% stanovništva nije bilo pismeno 1910. godine.  Iako je školovanje bilo obavezno, samo 17% dece išlo je u školu.  Visoke škole su uglavnom bile rezervisane za sinove bogatijih roditelja.  Situacija je počela da se menja krajem prve decenije XX veka. Među nacionalnim elitama zavladalo je mišljenje da će u budućnosti bitke biti vođene ne samo topovima već i kulturom. Prosvećivanje je postalo jedan od nacionalnih prioriteta.  Kulturna društva u Bosni i Hercegovini, poput „Prosvjete“, pomagali su školovanje đaka i studenata.  

PRVI „prosvjetini pitomci“ stupili su na scenu u vreme Aneksije. Školovanoj deci iz imućnijih porodica, pridružili su se i školovani kmetski sinovi. Pojava stipendija koje su davala udruženja poput „Prosvjete“ važna su jer su te stipendije pomagale seljačku decu.  Pored većeg broja stipendija, povećanju broja učenika doprineo je i veći broj škola. U sklopu politike smanjivanja pritiska na srpsko stanovništvo nakon smrti krutog upravnika Bosne i Hercegovine Benjamina Kalaja 1903. godine i u cilju da se smanji srpski otpor Aneksiji, broj srpskih škola je porastao sa 76 koliko ih je bilo 1905. godine, na 114 koliko je je bilo 1910. godine.

Dvojna monarhija je takođe delila stipendije, a zauzvrat je zahtevala lojalnost i zahvalnost državi. Povodom stipendiranja zemaljska vlada je izdala uredbu u kojoj je navedeno „da se stipendija ima smatrati kao milost koju vlada dariva kada to probitku zemlje za volju nalazi za dobro, a nipošto pravo koje bi ko imao od nje tražiti“.

Prilikom dodeljivanja državnih stipendija vođeno je računa ne samo o školskom uspehu i vladanju, već i o nacionalnoj ravnoteži, ali i o političkom držanju roditelja dece i držanju samih učenika. Političko držanje potencijalnog stipendiste posebno je uzimano u obzir prilikom dodeljivanja stipendija za univerzitete. Stipendije su deljene za Beč i Grac, retko za Zagreb i nikada za Beograd.  S obzirom da je politička podobnost uzimana u obzir ne čudi podatak da je Dimitrije Mitrinović kao svršeni maturant 1907. godine, već tada osnivač nekoliko srednjoškolskih organizacija, školovanje u Beču, Getingenu i Minhenu nastavio kao stipendista Kraljevine Srbije.

VLASTI u Bosni i Hercegovini svakako su bile svesne strateškog značaja školstva. Kada je otvorena gimnazija u Mostaru baron Isidor Benko je poručio direktoru „vaša je zadaća, i učiteljskog zbora, da ovu djecu ne samo podučavate u raznim znanostima, već da ih odgajate u takvom pravcu da postanu muževima, da budu valjani građani, vjerni podanici svoga ćesara“.  Mostarska gimnazija krenula je u potpuno drugačijem smeru. Bila je to prva gimnazija u kojoj su osnovana tajna omladinska društva. Bilo je to 1905. godine.

Dimitrije Mitrinović je osnovao književno filozofsko društvo „Matica“, dok je Bogdan Žerajić pokrenuo nacionalno socijalističku „Slobodu“. Vladimir Gaćinović bio je član oba društva, kojima je doprinosio književnim prilozima i učestvovanjem u diskusijama o revoluciji. (Ratko Parežanin tvrdi da je Mitrinović osnovao „Maticu“  1904. godine, a da je Žerajićeva „Sloboda“ osnovana 1906. godine. S obzirom na to da je Parežanin svoje uspomene pisao nakon Drugog svetskog rata i kako sam kaže pisao je po sećanju jer mu je kao emigrantu građa nije bila dostupna, kao verovatniju godinu osnivanja uzeli smo 1905. godinu.)

Mostarska gimnazija je za istoriju „Mlade Bosne“ važna ne samo kao mesto prvih organizacija, već i kao polazna tačka odakle su preduzimljivi srednjoškolci stupili u kontakt sa drugim srednjim školama u Bosni i Hercegovini. Prve omladinske organizacije u Sarajevu biće osnovane upravo pod uticajem Gaćinovića i Mitrinovića koji su počeli da posećuju svoje vršnjake u Sarajevu.  Teme učeničkih razgovora bile su kao i u Mostaru: književnost i politika.  U vreme Aneksione krize i ostali srednjoškolski centri imali su društva slična onima iz Mostarske gimnazije.  

DRŽAVNE vlasti posvetile su veliku pažnju sadržajima sa kojima su se učenici upoznavali u školama. Sadržaj časova istorije i geografije bio je precizno odabran.

Govorilo se o Bosni i Hercegovini i Austrougarskoj. O susednim zemljama ili istorijskim događajima u njima nikada nije bilo reči. Kako je primetio Mitar Papić, vlasti su učinile sve da učenici, ali i učitelji, ne bi došli u iskušenje da istoriju i geografiju Bosne i Hercegovine povežu sa susednim krajevima.  Svakoga jutra nastava je počinjala pevanjem himne, Carevke.  U čitankama nije bilo mesta za štiva sa nacionalnim obeležjem, posebno nije bilo mesta za narodne epske pesme. Vredan pomena je prikaz Velike istočne krize u udžbeniku istorije. U udžbeniku je pisalo:

„Godine 1875. bukne nov ustanak u Bosni, te nastanu tri godine buna, ratova i svakojakog užasa, dok najposlije dođe i godina 1878. kada je našoj domovini osvanula zora novog i ljepšeg doba i sretnije budućnosti pod dobrim gospodarem, našim premilostivim carem i kraljem Franjom Josifom.“

Školski inspektori su proveravali razvoj situacije u školama, koja je bila daleko od one koju je austrougarska vlast želela. Tako je u proleće 1914. godine školski inspektor upitao učenike jedne osnovne škole „kako se zove naš Car i Kralj“. Dobio je odgovor da je njegovo ime Petar, a da se prestolonaslednik zove Aleksandar. Inspektor je mogao čuti i da postoje „oslobođene i neoslobođene“ zemlje, što je bilo dovoljno da ova škola momentalno bude zatvorena.

TEMA školstva pokrenuta je i na suđenju atentatorima u jesen 1914. godine. Tužilac je smatrao veleizdajom nastavu učitelja Veljka Čubrilovića, zbog njegovog stava da svi pojedinci koji govore isti jezik čine jedan narod. Kako je primetio Oskar Tartalja u Austrougarskoj svako propagiranje jedinstva Jugoslovena značilo je „velikosrpsku propagandu“. (Na suđenju je pokrenuto i pitanje srednjovekovnog kralja Tvrtka. Čubrilović je upitan nije li on učenicima govorio da je Tvrtko srpski kralj.)

Uprava u Bosni i Hercegovini ubrzo je postala svesna koliko neraspoloženje vlada prema upravi među srednjoškolskom i studentskom omladinom. Zemaljskoj vladi je bilo jasno kojim putem je krenuo đački vannastavni život i kakve bi to posledice moglo imati. Zato je još 1908. godine donet disciplinski pravilnik sa 152 paragrafa. Učenicima je zabranjeno stupanje u članstvo bilo koje organizacije. Zabranjena su i udruživanja unutar škola. Svaki đak je bio primoran da otkupi po jedan primerak pravila, ali i da donese potvrdu da je roditelj ili staratelj pravila pročitao.

NOVI TIP OTPORA

ŠKOLOVANjE većeg broja studenata i srednjoškolaca strukturno je promenilo tip otpora nezadovoljnog stanovništva prema austrougarskoj upravi. Omladina sa studija u Pragu vraćala brojnija i idejno jača nego što je pošla.  I vlasti su uočile značaj Praga, pa je on opisan kao „naročito opasan“, kao mesto gde su se razvijale opozicione grupe i ideje.  Vladimir Gaćinović je pisao da je ustajanje protiv starih političkih i ekonomskih formi našlo svoj izraz u mladom pokolenju inteligencije koje se razvijalo u školama i univerzitetima Sarajeva, Zagreba, Beča, Praga, Graca i delom Beograda, koje je „provodilo duge noći u čitanju socijalne i političke literature“. Duboke socijalne promene pripremile su duhovno buđenje, zabeležio je Gaćinović.

 SUTRA:TAJNI KRUŽOCI POSTAJU NACIONALNI STOŽER