FELJTON - BEČKI FEUDALNI SISTEM PODIZAO JE UGLED SRBIJI: U Bosni i Hercegovini 1914. godine u kmetskom položaju 93.336 porodica

Ova činjenica nije promakla istraživačima. Uprkos tome, na njoj bi trebalo insistirati, ne samo kako bismo razumeli svet jednog mladobosanca, već pre svega kako bismo razumeli šta je Mlada Bosna želela da uništi. Kako je u svojim sećanjima zabeležio jedan od atentatora, za razumevanje Sarajevskog atentata neophodno je razumeti ne samo političke već i ekonomske prilike u Bosni i Hercegovini.  Važno je razumeti prirodu kmetskog sistema iz dva razloga. Na samo nekoliko stotina kilometara od Beča gde tada Sigmund Frojd i Gustav Klimt otvaraju vrata umetnosti i nauci XX veka, Austrougarska je i dalje održavala feudalni sistem koji je znatan broj stanovnika Bosne i Hercegovine držao u izuzetno teškom položaju.

Borivoje Jevtić je zapisao da je Mlada Bosna, „seljačka po poreklu, kmetovska i ropska“, regrutovana iz očajničkih naslaga. Austrijske vlasti insistirale su na očuvanju dobrih odnosa sa velikim muslimanskim zemljoposednicima i zbog toga je feudalni sistem ostajao na snazi.  Istovremeno, takvo stanje je podizalo ugled susedne Kraljevine Srbije, zemlje slobodnih seljaka.

Nakon Velikog rata Pero Slijepčević je primetio da Kraljevina Srbija nije privlačila jugoslovenske omladince samo kao država u kojoj živi isti narod, već i kao država čije uređenje u velikoj meri odskače od onoga u Austrougarskoj.  Austrijski političar Jozef Bernrajter je nakon rata ostavio upečatljivo svedočenje o kmetskom sistemu u Bosni i Hercegovini i njegovom uticaju na raspoloženje stanovništva, napisao je: „Očigledno, niko nije zastao da razmisli kakav će to utisak ostaviti na svest populacije koja zna da preko Save i Drine nema subaše koji će im svake godine uzeti trećinu prihoda“.

POČETKOM 1914. godine u Bosni i Hercegovini u kmetskom položaju nalazilo se 93.336 porodica.  Pravoslavno stanovništvo, koje je po popisu iz 1910. godine sačinjavalo 43.5% stanovništva Bosne i Hercegovine, kontrolisalo je ukupno 6% zemlje, dok je 32% muslimanskog stanovništva upravljalo nad 91.1% obradivih površina.  Vladimir Gaćinović je u tekstu pisanom za rusku publiku, borbu protiv Austrougarske poredio sa borbom protiv spahijskog ropstva u Ruskom carstvu.  Zbog odnosa Austrougarske i Kraljevine Srbije kmetsko pitanje imalo je posebnu težinu. U očima austrijskih vlasti kmetovi, u apsolutnoj većini Srbi, bili su bili najmanje lojalno stanovništvo, pa je i motiv za nerešavanje kmetskog pitanja bio politički. 

Zemlje pod habzburškom krunom ostale su u znatnoj meri agrarne. Pored visoke eksploatacije i poreza, pored kmetskog sistema, stanovništvo je bilo primorano i da snosi troškove okupacije.  Posledice su bile velika sirotinja, dugovi i emigracija. Ono što Majkl Man tvrdi za Austrougarsku u celini, u Bosni i Hercegovini je imalo svoj vrhunac. Međutim, generacija koja je sazrevala nije emigraciju uzimala kao opciju.

Upečatljiv opis ovakvog raspoloženja ostavio je Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“.

Omladinac Glasičanin ispovedao se svojoj prijateljici u vreme izbijanja Prvog svetskog rata: „Ja moram sa drugovima. Rat je tu, i nama je svima sada mjesto u Srbiji. Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. Ako iziđem živ iz ovoga i ako se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora, jer ćemo imati ovde svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i pošteno radi, a dobro i slobodno živi“.

I STIHOVI Alekse Šantića koji je ostavljao veliki utisak na omladinu, iako pisani u drugačijem kontekstu, nudili su omladini razloge za ostanak i neprihvatanje emigracije kao rešenja.

Ostajte ovdje!.. Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova

Ne samo u Bosni i Hercegovini, na početku XX veka nacionalni pokreti imali su vođe koje su dolazile iz nižih slojeva. Ono što je istina za „Mladu Bosnu“ važi i za Katalonsku Ligu ali i za irsku nacionalističku organizaciju Šin Fejn. Ovim organizacijama zajednička je bila i spremnost da se u političkoj borbi posluže nasiljem.  Slično Parizu na prelazu vekova gde je anarhizam bio izuzetno popularan, i u Bosni i Hercegovini velika sirotinja je igrala ulogu u popularizaciji političkog nasilja.  Mladobosanci su i sami shvatali da je održavanje kmetskog sistema i veoma težak ekonomski položaj stanovništva pomagao da pojedinci prihvate političko nasilje kao rešenje. Miloš Pjanić je u pismu Borivoju Jevtiću istakao da je nepovoljan ekonomski i privredni položaj seljaka bio uzrok i Prvog srpskog ustanka 1804. godine i pobune iz 1875. godine.  „Dobra je stvar da nije rešeno agrarno pitanje. Sravni nas i Čehe koji se nalaze u dovoljno povoljnom ekonomskom položaju. Oni mogu dati dobrih umetnika svake vrste, dobrih trgovaca i fabrikanata, kod njih mogu sve lepe ideje napredovati – ali, teško da će dati jednog Bogdana Žerajića ili Luku Jukića“.

VEOMA rasprostranjeno siromaštvo je kao razlog atentata naveo i Luka Jukić na suđenju u Zagrebu 1912. godine.  Dobroslav Jevđević, beogradski cimer Gavrila Principa, posebno se trudio da čitaoci ne zaborave da se austrijska vlast predstavljala kao predstavnik legitimnosti i štićenik Božijeg proviđenja, dok su „naši očevi bili bosanski kmetovi, koji su davali caru desetinu, a agi trećinu celog svog truda“. Sećanja mladobosanaca ukazuju da je „gladan seljak“ morao da trpi i žandarsko nasilje, birokratsko eksploatisanje, teror katoličkih klerikalaca, ali i bečke i peštanske zelenaše. „Svo to društvo predstavljalo je od Boga ustanovljeni poredak, kako je tvrdilo carsko apostol veličanstvo“.  Revolucionarna omladina u Austrougarskoj nije se regrutovala iz redova građanstva i zbog toga joj je razlika u položaju različitih klasa stanovništva bila veoma jasna.  Usled svega toga feudalni sistem je bio jedna od prvih stvari koje su mladobosanci želeli da pošalju u prošlost.    

Valjalo bi primetiti da su i istoričari književnosti istakli socijalno poreklo kao jedan od važnih faktora, koji znatno oblikovao „Mladu Bosnu“. Razlike u moderni u Kraljevini Srbiji i Austrougarskoj objašnjavaju se različitim društvenim položajima. Predvodnici moderne u Srbiji bili su univerzitetski profesori i diplomate, dobrostojeći pripadnici beogradskog građanstva, dok su tu ulogu u Dvojnoj monarhiji imali marginalizovani mladi intelektualci bez visokog društvenog statusa, pesnici bez posla i slobodni novinari. 

PONIŽENI I UVREĐENI

OSKUDICA i veoma rasprostranjena sirotinja predstavljali su plodno tle za prihvatanje političkog nasilja. Kako je primetio Karl Majnhajm, klasna pozicija je objektivna činjenica, bilo da je dotični pojedinac upoznat sa tim ili ne.  Mladobosanci su sa svojim položajem bili itekako upoznati. Praveći aluziju na roman Dostojevskog, kada je razmišljao o poreklu atentatora Borivoje Jevtić je pisao da su atentatori došli "od poniženih i uvređenih".  "Gonjen sa svojega praga kao pseto, tuđinac u sopstvenoj zemlji, bosanski omladinac je osećao gde ga boli. U takvoj duhovnoj atmosferi on je bio spreman na sve i njemu nije trebalo dva puta govoriti kada mu se ukazala prilika".  

 SUTRA: DUHOVNO BUĐENjE MLADOG ŠKOLOVANOG POKOLjENjA