FELJTON - EVROPA REHABILITUJE HABZBURŠKU MONARHIJU: Glorifikovanje Srednje Evrope donosi i sliku o divljem i necivilizovanom Balkanu

Istoričari su primetili da je nostalgija za Habzburzima rezultovala u slici Dvojne monarhije kao multikulturnog raja, koji je uništen nacionalizmima i neodgovornošću velikih sila.

Primećeno je da istorije poznog Habzburškog carstva rado ističu multietnički i karakter Austrougarske u poslednjim decenijama njenog postojanja.  Interpretacije istorijske i kulturne baštine Dvojne monarhije nisu se kretale samo prateći savremene naučne trendove, već su i vodile računa o tome šta je politički relevantno. Veliki deo tekstova o Srednjoj Evropi pisan je kao reakcija protiv poistovećivanja njihovih zemalja sa komunističkom istočnom Evropom, sa ciljem da se potvrdi evropski identitet njihovog regiona.

Uzalud je Klaudio Magris ukazao još 1960-ih na postojanje „habzburškog mita“ – fenomena da su pisci koji su žalili za Austrougarskom prikazivali svoje nekadašnju domovinu kao raj. Dvojna monarhija postala je „srećno i harmonično vreme“, ali i „idealna otadžbina“.

Kako je Džat primetio, u vreme pada komunizma nastajala je nova „kulturna geografija“ Srednje Evrope.  Često nekritičke interpretacije bile su u skladu sa dnevnopolitičkim potrebama. Stejn Vervaet piše da je „Habzburška obnova“ dobila obrise pravog izmišljanja tradicije.  Bekstvo od Istoka ka Zapadu, zahtevalo je i nova istorijska tumačenja. Država za kojom su žalili kako geopolitičari tako i intelektualci država „narodne demokratije“ ubrzo je počela da dobija potpuno drugačiju sliku u istoriografiji.

FRANCUSKA istoričarka Katrin Orel je ukazala da primer habzburške obnove u istoriografiji predstavlja biografija Franca Jozefa iz pera francuskog istoričara Žana Pola Bleda.  Kako je politička situacija uticala na perspektivu o Dvojnoj monarhiji, što čini osnovu za sud o Mladoj Bosni, najbolje se može pokazati ukoliko Bledovo delo uporedimo sa knjigom Alana Tejlora o Habzburškoj monarhiji, dve knjige koje su nastale u dva znatno drugačija konteksta. Tejlor je svoju knjigu prvi put objavio 1941. godine, a potom ju je i doradio i ponovo objavio 1948. godine.

U knjizi koju je pisao u vreme vazdušnih borbi nad Engleskom, Tejlor je istakao da je Hitler autentičan proizvod nemačke istorije kao i da će jaka Nemačka uvek biti opasnost za mir i stabilnost Evrope.  Ne treba izgubiti iz vida da je i Jugoslavija bila Versajska tvorevina koja je, između ostalog, imala i svoju ulogu u obuzdavanju Nemačke. Sa druge strane, Žan Pol  Bled je svoje delo objavio 1987. godine u periodu čiji je duh vremena verovatno najbolje opisao engleski istoričar Alan Sked koji je zabeležio 1989. godine da u vreme kada Evropa pravi prve korake ka ujedinjenju, teško je odbaciti istoriju Austrije kao besmislenu. „Ukratko, evropska ideja poziva na austrijsku“, napisao je tada Sked.

U DELOVIMA posvećenim Francu Ferdinandu, Tejlor ga opisuje kao nasilnog i reakcionarnog klerikalca i autokratu, dok se Bled „obračunava sa legendom“ o ratobornoj prirodi prestolonaslednika i razmatra njegove ideje za popravljanje stanja i preuređenje Monarhije.  I Tejlor se bavio tim planovima, cinično ocenivši pisanje istoričara koji su žalili za nestankom Monarhije:

„Da samo Monarhija nije poražena 1866; da su samo Mađari prihvatili Slovene kao sebi ravne; da su samo Nemci prestali da gledaju ka Nemačkoj; kad bi samo narodi carevine opet postali oni stari nepismeni seljaci i ponovo bili bespogovorno odani dinastiji (…) isto tako i ožalošćeni mogu, okupljeni oko odra, da kažu: kad bi samo mrtvac disao, bio bi sasvim dobro“.

Dok je Bled insinuirao da je predsednik srpske vlade Nikola Pašić znao za pripreme atentata, da u Srbiji ništa nije urađeno da se atentat spreči i da je ozbiljnost zahtevala od Monarhije da više ne dozvoli provokacije bez odgovora, Tejlor je pisao da je Aneksijom Bosne i Hercegovine sama Austro-Ugarska stvorila srpsku opasnost, kao i da je habzburška diplomatija izazvala rat.  Dok je Bled ukazivao na stvarnost postojanja specifičnog kulturnog prostora u srcu Evrope, Tejlor se bavio montiranim sudskim procesima protiv Srba i samoproklamovanom austrijskom civilizatorskom misijom.

DA DOLAZI  vreme promene narativa najavila je na najbolji način poseta Ota Habzburškog Zagrebu 1990. godine. Oto koji je, tada i docnije, svesrdno podržavao borbu Hrvatske za nezavisnost, izjavio je tom prilikom da Habzburzi „nisu onakvi kakvi su decenijama prikazivani u jugoslovenskim istorijskim udžbenicima“, kao i da oseća moralnu dužnost da pomogne Hrvatskoj da povrati evropski identitet.  Hrvatska je tako evropski identitet krajem XX veka sticala napuštanjem Jugoslavije, potpuno suprotno omladinskim shvatanjima s početka veka. Povodom atentata na bana Hrvatske, habzburškog činovnika, 8. juna 1912. godine, Avgust Cesarec je pisao Vladimiru Čerini: „ma kako stvar stajala, jedno stoji, da je danom 8. juna 1912. godine Hrvatska stupila u Evropu“.  Oton Habzburški se uključio u pitanje tranzicije i budućnosti zemalja čije su teritorije nekada pripadale Dvojnoj monarhiji,  u tom kontekstu poprilično je jasno njegovo tvrđenje da Hrvatska nije zemlja Balkana već zemlja Srednje Evrope.

Poslednja epizoda u celovitoj distorziji pogleda na istoriju poslednih decenija Habzburškog carstva dogodila se krajem XX veka. U vreme kada se sve više govorilo o ujedinjenju Evrope, kada su se studije posvećene Austro-Ugarskoj pre svega bavile multietničkim karakterom Dvojne monarhije, i kada su se čuli glasovi da je to primer na koji Evropa, koja se kreće ka ujedinjenju, treba da se ugleda,  izbio je građanski rat u Jugoslaviji. Rat je mnoge naveo da u habzburškoj politici vide dalekovidost i da u njoj vide politiku stabilnosti.  

KRISTOFER Klark tvrdi da smo sa tačke gledišta Evropske unije primorani da sa „više simpatija posmatramo nestali imperijalni vez Austro-Ugarske“.  „Ako je Jugoslavija želela da preživi bila joj je neophodna kosmopolitska tolerancija Habzburškog carstva u njegovom zenitu“, piše Endrju Hejstings.  Ratne strahote u Jugoslaviji nagnale su mnoge da poveruju da su sva zla XX veka nastala na Balkanu. Čak je i Adolf Hitler naučio da mrzi upravo na Balkanu, delu Evrope odakle je, navodno, potekla sva istorija XX veka.

Idealizovana Srednja Evropa je sa raspadom Jugoslavije stekla priliku da dobije svoju drugost. Glorifikovanje Srednje Evrope često donosi i sliku o divljem i necivilizovanom Balkanu. Bošnjački istoričar Iljas Hafisbegović rekao je 1993. godine, za dokumentarac britanske televizije Bi Bi Si o uzrocima Prvog svetskog rata, da bi se i Princip pridružio „onima koji sada uništavaju Sarajevo“. 

KRIVICA ZA OBA RATA

GAVRILO Princip je povezivan ne samo sa krivicom za Prvi svetski rat, već je postao kriv i za Drugi svetski rat, ali i komunizam i fašizam, pisao je američki diplomata Ričard Holbruk, koji je dodao da tu „činjenicu“ zna svaki student istorije.  Holbruk je kao političar oblikovao sudbinu jednog prostora što je zahtevalo i odgovarajući pogled na prošlost.  Uzalud je, čini se, Mark Blok upozoravao da istoričar mora biti svestan „virusa sadašnjosti“.  Sva kompleksnost Mlade Bosne često je svedena je Gavrila Principa i nacionalizam kao jedini faktor.Retki su istoričari poput Vilijama Maligana koji su u Principu videli jugoslovenskog, a ne srpskog nacionalistu.  Postalo je izazovno tvrditi da je Princip izazvao svetski sukob.

 SUTRA: ISTORIJOGRAFIJA JE DETE VREMENA U KOME NASTAJE