FELJTON - KORENI IDEJE O ŽRTVOVANJU ISKONSKIH BUNTOVNIKA: Ideje o atentatu dogovorene pre nego što se saznalo da Ferdinad dolazi

Iako je Dedijer rođen samo osam godine nakon Masleše, Veselin Masleša nije preživeo Drugi svetski rat i nije dočekao da vidi stvaranje Socijalističke Jugoslavije. Tako je Masleša bio lišen iskustva koje je velikim delom oblikovalo i uticalo na stavove Vladimira Dedijera. Knjiga Sarajevo 1914 do današnjeg dana predstavlja najveći doprinos proučavanju Mlade Bosne i Sarajevskog atentata. Sarajevo 1914, kao i druga Dedijerova druga, dela poput knjiga Josip Broz Tito: prilozi za biografiju i Novi prilozi za biografiju Josipa Broza, sadrže veoma primetnu notu politike samog autora. Tumačenje događaja i aktera 1914. godine bilo je od velike političke važnosti. Dedijer nije prezao ni od najtežih optužbi protiv svojih neistomišljenika. U vreme obnavljanja Solunskog procesa 1953. godine, Dedijer je optužio novinare Politike da njihovi stavovi, koji su bili blagonakloni prema Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, predstavljaju „ostatke buržoaskih falsifikata“, da bi im potom uputio i pitanje „da li neko ne skriva time svoju nečistu komunističku savest?“

Dedijer je poput Masleše bio partijski intelektualac, međutim, čini se da je kontekst nastanka ova dva dela znatno doprineo njihovim razlikama. Čitalac vrlo lako primećuje neuporedivo veću naklonost Dedijera prema Mladoj Bosni u odnosu na Maslešu. Osnovne Dedijerove teze o Mladoj Bosni iznete su u dva poglavlja njegove knjige, čiji naslovi otkrivaju dosta o autorovom pristupu. Poglavlja Iskonski buntovnici iz Bosne i Kosovsko tiranoubistvo sadrže ključna Dedijerova tumačenja i poglede. Mladu Bosnu je video kao deo spontanog revolucionarnog pokreta  i uspostavio je vezu između tumačenja otpora i tiranoubistva u narodnoj tradiciji sa jedne strane, i čina Mlade Bosne sa druge.  Dedijer je pisao da je ideja o pravu na ubistvo tiranina začeta pre svega pod uticajem „domaće folklorne filozofije“, kao i da je „teško identifikovati mladobosance sa bilo kojom spoljnom grupom ili ideologijom njihovog doba“.  Ključan uzrok ideje atentata Dedijer vidi u onome što je „iskonsko“ u narodu, u narodnoj epskoj tradiciji. Međutim, pažljivo čitanje Sarajeva 1914 primorava nas da ne prihvatimo njegove zaključke bez ograda.

KAO što će se pokazati u poglavljima koja slede, nije moguće osporiti veliki uticaj koji je oslobađanja Kosova 1912. godine imalo na omladinu u Austrougarskoj, niti je moguće osporiti da je kod omladine postojao jak ideal žrtvovanja ali je važno ukazati na nategnuto Dedijerovo tumačenje. Kada govori o knezu Lazaru, Milošu Obiliću ili Njegošu, i povezanosti tih uticaja sa mladobosanskim prihvatanjem atentata kao sredstva političke borbe, Dedijer ne uspeva da ih snažno poveže sa Mladom Bosnom. Iako Dedijer insistira na „Kosovskom tiranoubistvu“, ukoliko izuzmemo svedočenja nastala nakon rata, i obratimo pažnju samo na savremene izvore, u svim delovima knjige gde govori o Njegošu, o knezu Lazaru i o Milošu Obiliću, Dedijer ne uspeva da ubedi čitaoca u povezanost uticaja epske poezije i ideje atentata koja je sazrevala među bosanskohercegovačkim omladincima. Čak i kada tokom istrage Nedeljko Čabrinović izjavljuje da ga je činjenica da Franc Ferdinand dolazi u Sarajevo baš na Vidovdan dodatno podstakla da izvrši atentat, iz dokumenta se vidi da je atentat dogovoren i pre nego što se znalo da će se poseteta dogoditi baš 28. juna. (Dedijer je ovu izjavu Čabrinovića, kao deo arhivske građe iz Beča, objavio u drugom izdanju svoje knjige, dok je prvo izdanje lišeno ove veoma važne grupe dokumenata.)
Postavlja se važno pitanje, kako su sami mladobosanci zapravo videli ideju žrtvovanja i gde leže koreni ideje atentata? Istoričar koji bi želeo da prati ideje Maksa Vebera i da pokuša da razume značenje koji su sami akteri pridavali svojim delima  ima sreće, jer su mladobosanci često pisali o ovim temama, posebno povodom čina Bogdana Žerajića. Žerajić je 1910. godine pokušao da izvrši atentat na generala Marijana Varešanina i nakon ispaljenih pet hitaca, šestim je presudio sam sebi. Žerajić je bio blizak sa mnogim članovima Mlade Bosne, i što je još važnije, upravo je njegov čin žrtvovanja bio jedan od ključnih događaja koji su doveli do radikalizacije omladinskih ideja.
ODGOVOR nudi i samo Dedijerovo delo, jer je i on primetio da su u listu Zora Žerajićev čin poredili sa Orsinijem. Žerajić je poređen i sa Karlom Ludvigom Zandom, nemačkim studentom koji je ubio režimskog pisca Avgusta Kocebua 1819. godine, u vreme kada je nemačka studentska omladina bila na vrhuncu zanesenosti idejom borbe za ujedinjenje Nemačke.  I drugi sačuvani podaci o prvom bosanskohercegovačkom atentatoru nisu ništa manje indikativni. Kada je Žerajić krenuo ka bosanskom Saboru sa idejom da ubije generala Varešanina, sa sobom je poneo svesku punu stihova iz Šilerovog dela Viljem Tel. Što je takođe podatak koji pronalazimo kod Dedijera.  Sasvim je jasno zašto je delo koje govori o borbi Švajcaraca protiv Habzburga bilo interesantno Žerajiću. Možemo predpostaviti da se u toj beležnici nalazio i sledeći Šilerov stih:
Hajde u Lucern pa sve upitaj Kako tu tlači čizma Habzburška.
Bogdan Žerajić nije bio suštinski različit u odnosu na mladobosance. Oni su 1913. godine prevodili tekstove o tiranoubistvu čiji su autori bili Đuzepe Macini i belgijanac Emil de Lavle, dok je Macini i kumovao nazivu organizacije.  Za razliku od Kosovskog tiranoubistva, Dedijer nije imao problema da poveže mladobosance, sa atentatorima koji su pucali širom Evrope, sa Sofijom Perovskom, niti sa Miroslavom Sičinjskim,  Ukrajincem koji je 1908. godine ubio Andreja Potockog, habzburškog namesnika Galicije. Imao je priliku i da pročita da je Gavrilo Princip bio ponosan što su ga prijatelji zvali Gavroš, po liku dečaka iz Jadnika Viktora Igoa, koji je poginuo na barikadama pomažući revolucionare u Parizu.  Sve je to bilo ispred Dedijera, a on se uporno držao isključivo Kosovskog mita i iskonstva Južnih Slovena. Sarajevo 1914 nudi objašnjenje da je „revolucionarno jugoslovenstvo“ samo po sebi uzrok spremnosti na žrtvovanje, želje za nacionalnom državom i borbe za nezavnisnost.

KADA je austrougarska policija u Bosni i Hercegovini sprovela istragu o aktivnostima omladine 1901. godine, došla je do zaključka da omladina nema nikakve javne ili tajne povezanosti, niti zborova na kojima je raspravljala politička pitanja.  Najvažnije pitanje koje se nameće istraživaču jeste šta se desilo u periodu između 1901. i 1914. godine pa da dođe do tako značajne promene. Istraživač bi trebalo da pronađe onaj u trenutak u vremenu ili odsudni uticaj koji je, po rečima američkog istoričara Džona Luisa Gedisa doveo do „tačke bez povratka“, kada je postojeći ekvilibrijum bio narušen i kada nije bilo povratka na staro.  Mnogo je razloga i da se poslužimo i idejama Karla Majnhajma o sociologiji generacije,  kako bi pokušali da utvrdimo šta je učinilo generaciju rođenih u poslednjoj deceniji XIX veka toliko drugačijom od samo malo starijih savremenika.

ATENTATORI ŠIROM EVROPE

TEKST Vladimira Gaćinovića posvećen Žerajiću, Smrt jednog heroja, jedan od programskih tekstova Mlade Bosne, nudi odgovor na mnoga pitanja. Gaćinović svedoči da je Žerajić obožavao pesnike koji su govorili o slobodi, omiljeni pesnik bio mu je italijanski pisac Đozue Karduči. Pišući o Žerajiću, Gaćinović čitaoce poziva da se sete primera iz Italije, Rusije i Francuske i njihove borbe za slobodu. Gaćinović govori o Sofiji Perovskoj i Andreju Željabovu, atentatorima na ruskog cara Aleksandra II. On poziva omladinu i da se seti Đakopa Rufinija, jednog od osnivača Mlade Italije, ali i karbonara Felićea Orsinija, koji je pokušao atentat na francuskog cara Napoleona III.

 SUTRA: GAVRILO PRINCIP  POSTAJE NEKA VRSTA PROTO-PARTIZANA