FELJTON - BEOGRAD 1941. BOMBARDOVAN ZBOG SARAJEVSKOG ATENTATA: Poput Hitlera i Krleže je promenio odnos prema atentatu i Mladoj Bosni

Kako bi veza sa Srbijom bila još uverljivija, bilo je potrebno da i svi atentatori budu Srbi. Kao problematična činjenica za Beč pokazalo se to što se na spisku saučesnika nalazio jedan Hrvat i jedan musliman, što je rešeno tako što je ime Ive Kračnjevića u saopštenju suda promenjeno, on je postao Milan Kranjčević, dok je Muhamed Mehmedbašić pobegao. Po pretpostavci istražnog sudije Pfefera, austrijske vlasti su Mehmedbašiću dozvolile da pobegne kako se njegovo ime ne bi pojavilo na spisku uhapšenih.  Bilo je važno da svi uhapšeni budu Srbi.

Istovremeno, u Kraljevini Srbiji list Pijemont, iza koga je stajala organizacija Ujedinjenje ili smrt, je 19. oktobra 1914. godine preneo vesti da je Gavrilo Princip izjavio da je prestolonaslednika ubio „kako bi se obnovilo Srpsko carstvo“. Gavrilo Princip je na suđenju zapravo rekao: „ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenje svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu i da se oslobode od Austrije“.

Bez obzira što je Pijemont objavio nekoliko tekstova u kojima je isticano da atentat može izvršiti samo osoba sa psihofizičkim anomalijama, potrebe ratne propagande učinile su od Principa, atentatora, osobu koju treba citirati, čak i lažno ukoliko je potrebno.

Veza između politike i istorijske intepretacije najbolje se može pokazati ukoliko se analiziraju različiti istorijski konteksti u kojima su različita istorijska tumačenja nastala. Prateći ideje Kventina Skinera, mislimo da je potrebno da tekstove proučavamo u intelektualnom kontekstu koji će nam omogućiti da shvatimo šta su zapravo autori tih tekstova činili kada su te tekstove pisali i koja im je bila svrha.  Pošto je gotovo nemoguće analizirati celokupnu literaturu o Prvom svetskom ratu i Sarajevskom atentatu,  fokus je usmeren ka jednom delu literature, kako bi ukazali na postojanje određenih zakonitosti.(  Samo do 1991. godine o Prvom svetskom ratu napisano je više od 25. 000 knjiga i članaka, a od tada interesovanje istoričara za Prvi svetski rat je u znatnom porastu.)

ČINI se da je najbolji način da se ukaže na povezanost između političkog opredeljenja i tumačenja Sarajevskog atentata ukoliko pokažemo da je promena politike i istorijskog konteksta istovremeno značila i promenu odnosa prema ovom istorijskom događaju. U prvom izdanju knjige Moja borba ( Mein Kampf) Adolf Hilter je opisao Principov akt na sledeći način: „ovo je ruka Boginje pravde uklonila najvećeg i najsmrtonosnijeg neprijatelja nemačke Austrije, nadvojvodu Franca Ferdinanda“.  

Nije teško prozreti motiv koji je nagnao Hitlera da napiše ovu rečenicu. Rođeni Austrijanac, Hitler je prezirao Habzburge, i podržavao je pangermanske ideje Georga fon Šenerera, austrijskog političara koji je ismevao Austrougarsku, isticao vrline Drugog nemačkog rajha i koji je želeo uništenje Habzburške monarhije radi ujedinjenje svih Nemaca u jednu državu.  Hitler, koji je verovao da je Habzburška monarhija vršila represiju nad Nemcima,  nije imao ništa protiv anti-habzburških aktivnosti u vreme pisanja Moje borbe, knjige koju je pisao u periodu kada je vladu Vajmarske republike optuživao za vođenje slične „antinacionalne“ politike.

Ova Hitlerova rečenica uklonjena je iz potonjih izdanja Moje borbe.  Brisanje jedne rečenice govori mnogo više nego što jedna napisana rečenica može da kaže. Hitler je pokazivao razumevanje za neprijatelje Habzburga u vreme kada se borio da osvoji vlast, ali sa približavanjem 1939. godine i sukoba Slovena i Germana, njegov odnos prema atentatu se promenio. Uoči napada Trećeg Rajha na Kraljevinu Jugoslaviju, nemačka štampa tvrdila je da Princip nije samo problematični Srbin, već i Jevrejin i mason. U nemačkoj štampi se moglo pročitati i da je iza Sarajevskog atentata stajala britanska obaveštajna služba.  Kada su nemački avioni bombardovali Beograd 6. aprila 1941. godine, u proklamaciji nemačkom narodu Adolf Hitler je između ostalog tvrdio da je napad opravdan jer su Beograd i Srbi stajali iza Sarajevskog atentata.  

KADA je Jugoslavija pokorena, Hitler je primio i specijalan poklon. Komemorativna ploča postavljena u ime sećanja na delo „Boginje pravde“, postala je poklon za osvajača Jugoslavije.  I nakon pokoravanja Jugoslavije Sarajevski atentat je bio važna tema za okupatore. Nemački istoričar Hans Ubersberger objavio je do tada nepoznata dokumenta Dragutina Dimitrijevića Apisa, koje je nemačka vojska pronašla nakon okupacije Jugoslavije. Pošto je želeo da dokaže da je Sarajevski atentat orkestriran iz Beograda i Petrograda, Ubersberger je tom prilikom sam menjao sadržaj Apisovih pisama, dodavao je reči i menjao je njihov redosled, kako bi čitaoce ubedio u svoju tezu.  U igri ukazivanja na krivca za Prvi svetski rat nema nikakvih pravila.

Poput Adolfa Hitlera, slična promena se može primetiti i u odnosu Miroslava Krleže prema atentatu i Mladoj Bosni. Poput mnogih drugih jugoslovenski orjentisanih omladinaca iz Austrougarske, Miroslav Krleža je došao u Kraljevinu Srbiju 1912. godine sa ciljem da kao dobrovoljac u srpskoj vojsci učestvuje u Balkanskom ratu. Krleža je tom prilikom čak pobegao iz austrijske vojne škole kako bi se pridružio srpskoj vojsci.

Uprkos činjenici da je Krleža želeo da se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima, pedeset godina kasnije, sada kao istaknuti intelektualac socijalističke Jugoslavije, on je tvrdio da Balkanski ratovi nisu bili oslobodilački već osvajački. Promena, od jugoslovenskog omladinca do intelektualca koji je bio sve samo ne neutralan u narastajućoj tenziji između različitih pogleda na Jugoslaviju, značila je i određeni stav prema Mladoj Bosni i Vidovdanu 1914. godine.

KRLEŽA je znao da je prva akcija koju su sarajevski omladinci organizovali bila demonstracija protiv smanjivanja prava Hrvatske unutar Ugarske, usled čega su, u znak zahvalnosti, zagrebački studenti pevali srpske pesme u proleće 1913. godine. Znao je i da je program koga su se mladobosanci pridržavali, u Austrougarskoj objavio hrvatski student, kao i da je Gavrilo Princip napadan zbog svoje saradnje sa Hrvatima od strane srpskih radikala u Bosni i Hercegovini.  (Za vreme demonstracija u Sarajevu protiv uvođenja komesarske vlasti u Hrvatskoj Gavrilo Princip je učestvovao u tuči sa policijom i završio je dan ugruvan i iscepan. U znak zahvalnosti zagrebački studenti su pevali pesmu Onam onamo verujući da je to srpska himna. ) Uprkos tome, Krleža je pisao da je jugoslovenska omladina uoči 1914. godine bila opijena „histeričnim šovinizmom“ i da je njen nacionalizam imao „proto fašističkih elemenata“. 

Krleža je pisao o Dimitriju Mitrinoviću, verovatno najznačajnijem ideologu Mlade Bosne, u drugom delu svog romana Zastave. Mitrinovića, čije je ime u romanu tek blago modifikovao, Krleža opisuje u vreme Balkanskih ratova. U svojim opisima Mitrinovića Krleža nije birao reči: „Mitar Mitrović, od rođenja lukava glumčina i trbuhozborac, više od toga, opsjenar u najsvakodnevnijem smislu ove riječi“.  Mladobosansko oduševljenje pobedama srpske vojske u Balkanskim ratovima pola veka kasnije reflektovalo se i u Krležinom pisanju. „Ne govori on o Meštroviću nego o reakcionarskoj crnorukačkoj politici, to je, kolege, ona ista politika koja prolijeva krv po Makedoniji“.  „O Makedoniji treba govoriti bez estetskih parola i feljtona, jer ono dolje u Makedoniji, ono nije nikakva bečka secesionistička moda, ni Meštrovićeva skulptura, nego surovo osvajanje tuđih zemalja i naroda“, pisao je Krleža.

KULTURA SEĆANjA

POSTAVIĆEMO hipotezu da je zbog istorijskog značaja Sarajevskog atentata i turbulentne istorije jugoistočne Evrope u XX veku, odnos prema Sarajevskom atentatu bio u najvećoj meri uslovljen politikom. Političke potrebe potiskivale su objektivno istraživanje. Ova hipoteza se odnosi na istoriografiju, ali i na književnost i mesto Mlade Bosne u kulturi i sećanju. Pokušaćemo da pokažemo da je odnos prema Mladoj Bosni bio pod jakim uticajem istorijskog značaja Sarajevskog atentata i da je velikim delom zavisio od raspoloženja prema Jugoslaviji i Austrougarskoj.

 SUTRA: VICEVI O SRPSKOJ ISTORIJI ŠIRENI MEĐU KOMUNISTIMA