FELJTON - HICI GAVRILA PRINCIPA MENJAJU ISTORIJU EVROPE: Odmah posle Sarajevskog atentata Austrija je započela sa zloupotrebom činjenica

Edvard Said je primetio da nije svako znanje isto, ukazao je da postoji „čisto“ i „političko“ znanje. Primetio je da postoje oblasti „visokog napona“, oblasti istraživanja koje su povezane sa aktuelnim političkim pitanjima. Nije isto pisati o Šekspiru i ekonomiji SSSR-a, zabeležio je Said tokom Hladnog rata.  Pitanje uzroka Prvog svetskog rata primer je par exellance koliko Saidova ideja ima osnova. Odgovor na pitanje ko je odgovoran za izbijanje najvećeg sukoba koji je svet do tada video ne bi predstavljao samo doprinos naučnom znanju, već bi i omogućio da se ukaže na krivca za sukob koji je odneo više od deset miliona vojnika i još uvek neutvrđen broj civila, a čije posledice mnogi vide i u usponu totalitarnih režima u SSSR-u i u Hitlerovoj Nemačkoj.

Nakon Drugog svetskog rata, u vreme kada se Nemačka borila da se otarasi nacističke prošlosti i da je predstavi kao diskontinuitet u sopstvenoj istoriji, istoričar Fric Fišer izneo je teze koje su ukazivale na kontinuitete u nemačkoj politici. Tvrdio je da je ista agresivna politika nemačkog vojnog, političkog i ekonomskog vrha bila krivac, ne samo za Drugi, već i za Prvi svetski rat, što je bio presedan u nemačkoj nauci. U skladu sa značajem koje je ovo pitanje imalo za nemačko društvo nakon Holokausta, reakcije Fišerovih protivnika nisu bile samo akademske kritike. Pojedini istoričari su pokušavali da spreče putovanja na kojima je Fišer predstavljao svoje knjige i ideje, dok je vlada Konrada Adenauera, koji se zalagao za novu, evropsku ideologiju nemačke nacije,  smatrala da Fišerovi argumenti nikako ne idu u korist budućem ujedinjenju Nemačke.  Od istoričara je očekivano da misle o budućnosti Nemačke.

FIŠEROVA kontroverza, kako je poznata ova epizoda zapadnonemačke istorije, pravi je primer kako političko opredeljenje sužava „prihvatljivi“ spektar istorijskog tumačenja.

Ukoliko se povedemo ovakvom logikom, primorani smo da zaključimo da sadašnjost i budućnost legitimno diktiraju pogled na prošlost, što je sa stanovišta nauke neodbranjiva pozicija. Međutim, čini se opravdanim analizirati narativ o Sarajevskom atentatu, pri tom pretpostavljajući da Adenauerova vlada sa ovakvim mišljenjem nije bila usamljena. Pokušaćemo da pokažemo da je britanski istoričar Kventin Skiner bio u pravu kada je primetio da pri analizi tekstova treba biti svestan da postoji kauzalna veza između uzroka zbog kojih se ljudi odlučuju na delanje i pravca društvenog ili političkog angažmana koji prihvataju.

Kako je u Radionici istorije primetio Fransoa Fire, događaj je sam za sebe neshvatljiv. Događaj je poput kamička na plaži, bez značenja. Da bi događaj stekao značenje potrebno je da ga uključimo u splet drugih događaja u odnosu na koje će dobiti smisao.  Kontekst za razumevanje narativa, i promene narativa, o Sarajevskom atentatu nudi evropska istorija XX veka, nestanak Dvojne monarhije i stvaranje, život i krah Jugoslavije. Kako Fire tvrdi, događaj dobija značenje na osnovu svog položaja na osi pripovesti.  Nekoliko ispaljenih hitaca iz Principovog pištolja Brauning nisu podelili sudbinu svih onih zaboravljenih metaka ispaljenih na vojnim manevrima u okolini Sarajeva kojima je tih dana komandovao generalni inspektor austrougarske vojske, Franc Ferdinand. Njihov simbolički zvuk nastavio je odzvanja dugo. Decenije su prolazile, nove generacije su nastajale i nove politike su se pojavljivale, ali Sarajevski atentat je ostajao aktuelan.  

Mlada Bosna stoji na početku one epohe svetske istorije koju je Erik Hobsbaum nazvao „dobom ekstrema“ . Može se reći i da Principovi pucnji označavaju početak XX veka. To učinilo Sarajevski atentat izuzetno pogodnom referentnom tačkom u odnosu na koju se mogu pozicionirati različite ideološke opcije.

ZLOUPOTREBA činjenica koje su se ticale Sarajevskog atentata započela je neposredno nakon ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda. U Ultimatumu koji je Austro-Ugarska uputila Kraljevini Srbiji, srpska vlada je optužena da je bila upoznata sa svim subverzivnim delatnostima usmerenim protiv Dvojne monarhije.  Činjenica da je zvanična austrijska istraga u julu 1914. godine utvrdila da ne postoje dokazi koji ukazuju na povezanost srpske vlade sa atentatom,  nije sprečila austrijske diplomate da tvrde suprotno, jer je za njih atentat bio „poklon boga Marsa“.  (. Fridrih Vizner, koji je iz Beča poslat u Sarajevo po dokaze o učestovovanju srpske vlade u pripremi atentata, je u svom izveštaju ministru spoljnih poslova Leopoldu Berhtoldu napisao: „Ne postoji ništa što dokazuje ili barem izaziva sumnju da je srpska vlada podstakla zločin, njegovu pripremu ili nabavku oružja. Naprotiv, postoje razlozi da verujemo da to u celosti ne dolazi u obzir“...U svojoj doktorskoj tezi Brigita Šagerl ističe da treba uzeti u obzir dva Viznerova telegrama koje je poslao jedan za drugim, a ne samo rečenicu o nepostojanju dokaza o umešanosti srpske vlade, tvrdeći da je ova rečenica van konteksta korišćena kako bi se ukazalo na ratnu krivicu Monarhije... Međutim, čak i ako se uzme u ozbir i prvi i drugi Viznerov telegram, koji su u celosti objavljeni u zbirci Österreich-Ungarns Aussenpolitik, njegov izveštaj po pitanju eventualne umešanosti Srpske vlade ostaje nepromenjen. Ovu epizodu opisao je u svojim sećanjima i Leo Pfefer, istražni sudija u Sarajevu. Pfefer svedoči kako ga je 13. jula 1914. godine, deset dana pre slanja Ultimatuma, posetio visoki činovnik zajedničkog ministarstva spoljnih poslova u Beču, Vizner, koji je posebno bio zainteresovan za umešanost zvanične Srbije. Pfefer je odgovorio da nema dokaza o umešanosti zvanične Srbije... Kako se vidi iz pisama predsednika ugarske vlade Ištvana Tise, austrougarske vlasti su nakon atentata pokrenule poduhvat kako bi se prikupili svi postojeći dokazi koji su ukazivali na umešanost vlade Kraljevine Srbije u Sarajevski atentat...Do sada u nauci nedovoljno primećeno, svedočenje ostavio je grof Hojos, austrougarski diplomata koji je tokom Julske krize imao izuzetno značajnu ulogu, jer je upravo on bio poslat iz Beča u Berlin kako bi se od nemačkog kajzera dobila saglasnost i podrška za ratnu politiku Beča. Hojos je u svojim sećanjima nakon rata napisao: „Nikada nisam verovao da je ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda bilo priželjkivano ili pripremano u Beogradu i Petrogradu“.)

ATENTAT NIJE SAMO OSVETA

PUCANj na prestolonaslednika Franca Ferdinada postao je mnogo više od onoga što su atentatori očekivali. Atentat nije postao samo osveta, rečima Gavrila Principa: „što narod trpi, što ga smatraju stokom, što je potpuno osirotio“.  Ono što se desilo nakon Sarajevskog atentata, simbolički je povezalo nekolicinu srednjoškolaca i studenata iz Bosne i Hercegovine sa Prvim svetskim ratom, ali posebno sa njegovim posledicama, nestankom Dvojne monarhije i stvaranjem Jugoslavije.

 SUTRA: BEOGRAD 1941.BOMBARDOVAN ZBOG SARAJEVSKOG ATENTATA